Malo o blogovima

Blog je krajem dvadesetog i početkom ovog veka postao izuzetno zanimljiva forma za sve one kojima je pisana reč – više ili manje – bliska. To je odličan način da se čovek izrazi na način na koji mu najviše odgovara, i da podeli sa posetiocima bloga svoje ideje, znanje, dileme… Na mnogim blogovima razviju se zanimljive diskusije, pogotovo ako autor piše o aktuelnim i intrigantnim temama. I ono što je najvažnije, i što mora uvek da se ima na umu, svaki blog je priča za sebe, i on prosto mora da nosi lični pečat autora. Svako ukalupljavanje bilo bi vrlo kontraproduktivno, a lepota Interneta i jeste u slobodi misli i izražavanja i pre svega u mogućnosti filtriranja informacija i u slobodi izbora. Svako od nas će čitati ono što želi, i preskakaće ono što ga ne zanima.

Budući da svako ko piše blog želi – u većoj ili manjoj meri – da se za njegov blog čuje, na društvenim mrežama su postale popularne grupe koje pružaju autorima priliku da promovišu svoje tekstove, deleći linkove sa drugim članovima grupa. Moj lični stav je da mi zaista nije važan broj ljudi koji će pročitati ono što napišem, mnogo mi je važnije da rečima uspem da podstaknem ljude na razmišljanje. O tome sam pisao u nekoliko svojih tekstova, tako da ovde neću širiti tu temu. Prateći komentare na te ranije tekstove, video sam da ljudi nisu skloni da mi poveruju kada kažem da nisam opterećen brojkama. Uvek je negde u podtekstu nepoverenje, tj. uverenje da se ni ja ne razlikujem od drugih, i da mi je važno da moj blog poseti što je moguće veći broj ljudi. Daću stoga ovde sebi slobodu da budem blago prepotentan, ali ću biti i i realan, pa da stavimo tačku na tu priču. Da želim da privlačim posetioce i da mi je važna brojka, prvo bih uradio SEOptimizaciju bloga, i služio bih se raznim trikovima. U tagove (ili meta keywords) bih stavljao najpopularnije pojmove sa pretraživača, a naslovi bi bili nešto tipa „Ceca snimila pornić“, „Karleuša se slikala gola za naslovnu stranu Kurira“, itd… I slike bi bile u rasponu od meke erotike do najtvrđe pornografije. To je proveren način da se privuče ogroman broj posetilaca. Ja to, jednostavno, ne želim. I kad smo već kod brojki, daleke 1999. godine, kada nas je NATO anđeoski milosrdno pozdravljao sa neba (a i posle toga) uređivao sam sajt čija se poseta merila u milionima hitova dnevno. Sujetu te vrste sam zadovoljio odavno, i zaista mi je potpuno svejedno koliko ljudi će videti napisani tekst, ali bi mi bilo izuzetno drago kada bi moji tekstovi u svakom čitaocu probudili potrebu da razmišlja.

Ono što mi se u sprskoj i exyu blogosferi ne dopada jeste pokušaj da se zbirke recepata podvedu pod formu bloga. To što je WordPress platforma na kojoj se lako prave i sajtovi (CMS-ovi, zapravo; Content Managment System), i što je ljudima koji vole kuvanje tako najlakše da podele recepte sa ostalim ljubiteljima kulinarstva, ne znači da su to blogovi. Blog je, iz mog ugla gledano, forma koja ne služi za razmenu recepata ili za prodaju amajlija, ili za izradu horoskopa. U normalnim sredinama za te potrebe se izradi sajt, koji se prilagodi datoj delatnosti, za to se plati neko ko je školovan za izradu i promociju sajta. Razumem da je u našem okruženju finansijska kriza, i da se ovde uvek sve radilo uz pomoć štapa i kanapa, i ja nikome ne osporavam legitimno pravo da se predstavi javnosti onako kako želi ili ume, ali treba onda ispoštovati i moje pravo da takve sajtove ne smatram blogovima. I upravo to je razlog što sam u moru sličnih grupa na Facebooku pokrenuo ExYu Blogosferu. Želja mi je da se na jednom mestu okupe svi vlasnici blogova sa prostora ExYu.

Stoga, tastature u ruke i podelite sa drugima svoje ideje, misli, zapažanja… :)