U susret izborima


Za petnaest dana Srbija će, posle samo godinu i po dana, ponovo na birališta. Prvi potpredsednik Vlade u ostavci, a zapravo najmoćniji čovek u Srbiji, koji je u proteklih 500 dana funkcionisanja ove administracije izigravao kalifa umesto kalifa, rešio je da postavi stvari na svoje mesto. Onako kako on smatra da treba, i onako kako smatra da je dobro za njegovo okruženje; za porodicu, kumove, prijatelje, poltrone, sline i ostale prišipetlje koje mu se do imbecilnosti dive i koje mu pumpaju već sasvim dovoljno napumpani ego. Nakon poslednjih parlamentarnih izbora naglas sam se pitao zbog čega transformisani radikali (podsetio bih čitaoca da vuk dlaku menja, ali ćud nikada) ne uđu u koaliciju sa žutima zbog kojih se Đinđić u grobu prevrće, i tada nisam imao odgovor na to pitanje. Priznajem da nisam imao mudrosti koliko je, ispostavilo se tako, imao Vojvoda od Feketića. On se jeste svetski izblamirao i izglupirao kada je bez kape otišao na košavu da evakuiše zavejane putnike, ali je ulaskom u koaliciju sa Dačićem pokazao da ipak ima nešto pameti. Ili da ima dobre instruktore. Odgovor koji nisam imao sada se nameće sam: trebalo je pocepati demokratsku stranku, pustiti ih da se iznure međusobno, i onda od odbačenog Tadića stvoriti idealnog – zahvalnog i poslušnog – lakeja, i čuvati ga u rukavu ako zafale procenat ili dva za apsolutnu većinu.

Na veliku žalost građana Srbije, to je jedini pametan i dobar potez koje je Vučić povukao od dolaska na vlast. Sve ostalo što je radio ili direktno vodi u propast, ili se svodi na lažna (i potpuno suluda) obećanja i na zamagljivanje realnosti. Vučićevi radikali (ne mogu ja njih da zovem naprednjaci, pa ni u sprdnji) ovu kampanju zasnivaju na borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, i o tome se toliko bruji kao da je u najmanju ruku procesuirano i pravosnažno osuđeno bar deset tajkuna, bar deset velikih dilera drogom, i kao da se učinio makar jedan korak u pravcu sprečavanja sitne ili manje sitne korupcije. Koristeći tabloide nad kojima ima apsolutnu kontrolu, feketićki vojvoda je najavljivao hapšenja, policijske i sudske pritvore, konačni obračun, a sve se svodilo na hapšenja pred kamerama i na puštanje van domašaja očiju javnosti osumnjičenih da se brane sa slobode. Neko bi ta hapšenja protumačio i kao jasan signal: „Video si šta mogu, sada sam te pustio i dao ti priliku da se pokaješ, i da pokažeš lojalnost, pa ćemo iznaći način da predmet sklonimo u stranu. Srbi su svakako kratkog pamćenja i kratke pameti.“.

Sve što nam obećavaju je dovođenje stranih investitora, i ekonomski bum koji će doneti šeici i ostali prijatelji Srbije. Zaboravljaju, izgleda, da u ekonomiji ne postoje prijateljstvo i emocije, tu vladaju surovi zakoni profita. Ukoliko bi neko i rešio da investira u napaćenu Stradiju, on bi to učinio sa jasnim ciljem da oplodi svoj kapital i da iskoristi prednosti poslovanja u banana državama – poreske olakšice, jeftinu radnu snagu, još jeftinije zemljište… Niko nije budala da ulaže svoje milijarde dolara da bi pomogao bilo kojoj državi, novac se ulaže isključivo sa ciljem da se poveća zarada, i svako ko misli drugačije treba ozbiljno da se zamisli nad svojom sposobnošću da shvati život. Niko od političara u ovoj kampanji ne priča o tome kako vratiti Srbina na selo, da se bavi poljoprivredom, svi pričaju o stranim investitorima. A budućnost Srbije – ako ona uopšte postoji – leži upravo u tome. Geostrateški položaj i klimatski uslovi daju nam šansu da hranimo pola Evrope, potrebno je samo okrenuti se onome što nam je od boga (ili prirode, kako ko želi da gleda) dato. Ko god ima i trunku zdravog razuma i dobre namere shvata da je sunovrat Srbije počeo sa nametnutim trendom naseljavanja gradova. Ljudi su počeli da napuštaju sela i da se sele u gradove, želeći da u državnim gigantima okuse blagodeti režima koji je najlepše opisan u stihu „Al’ je dobar ovaj režim, plata ide a ja ležim“. Na stranu što su gradovi promenili demografsku sliku, i što se struktura društva nasilno menjala iz dana u dan, sve je to dovelo i do enormnog povećanja državnog aparata, i sve je manje bilo radnika na čijim grbačama bi se hranili svi „službenici“ Srbije. I sve su manje bile mogućnosti da se realno napuni budžet koji bi finansirao sva javna i druga preduzeća koja sredstva isisavaju od poreskih obveznika. Ukoliko se sve sagleda iz ove perspektive, zaključak je više nego jasan, prosto se nameće. Ako je nešto dovelo do sunovrata, prvi korak ka oporavku jeste upravo anuliranje tog efekta, tj. započinjanje procesa u obrnutom smeru.

Onaj političar koji izađe sa ozbiljnim programom koji se zasniva na oživljavanju sela i poljoprivrede, može sa velikom sigurnošću da računa na moju podršku. I na moj glas. Svi ovi koji mi obećavaju ulazak u EU, koja se uveliko raspada, i koji mi obećavaju plate od hiljadu evra (btw, ta plata nije dovoljna za život dostojan čoveka u Srbiji) mogu da računaju samo na moj prezir. Na glas neka i ne pomišljaju.

Advertisements

4 thoughts on “U susret izborima

  1. Ovaj tekst mogu da potpišem od reči do reči, jer sam na isti način razmišljala gledajući reklamu napučenog o tome kako je on korupciji nanu naninu, a i još će. Jer SAMO to, po njihovom, koči ekonomiju. Ma marš bre.

    Sviđa mi se

  2. Na moj glas mogu da računaju oni koji urade nešto, čije rezultate budem videla kao konkretne radnje koje menjaju situaciju, oni političari koji u mlade ljude ne svrstavaju decu do 20 godina i pričaju o tome kako su oni nezaposleni,a mi od 40 pa naviše? Gde mi spadamo? Nas nema?
    I još mnogo, mnogo stvari, tj. laži o stranim investitorima, o proizvodnji koja se povećava…

    Ma, znate šta, muka mi je, neću da diskutujem o njima, a i obećala sam sebi da me neće nervirati osobe poput naših političara i ostalih bolesnika, ionako me uskoro, nadam se, Srbija neće videti!

    Sviđa mi se

    • Ne želeći ni u ludilu da prebacim bilo šta, moram da primetim da je postalo žalosno što nam je to definitivno jedina šansa – da odemo negde i da poželimo da se nikad ne vratimo. A nije to samo sada, oduvek smo bili gastarbajterska nacija, uvek smo išli negde trbuhom za kruhom, što će reći da se kod nas ti neki procesi vrte u krug, a mi se pameti nikako ne dozivamo.

      I slažem se da je generaciji 40+ u ovim suludim vremenima najteže. To onako, generacijski :)

      Sviđa mi se

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s