Zaštićeno: Usporedba s Njim

Ovaj sadržaj je zaštićen lozinkom. Da biste ga videli, molimo vas da unesete svoju lozinku ispod:

Advertisements

No pasaran, señor Vučić!

Neće moći, prijatelju! Izvinjavam se, mi prijatelji nikad nismo ni bili, a i nećemo niti možemo biti. Neće moći, Aleksandre Vučiću! Odbijam, vrlo kategorički, i ama baš ni trunku me ne zanima šta ti i tvoji bahati i neobrazovani dupelisci o tome mislite. Odbijam da budem deo tvoje sumanute, vrlo loše režirane predstave, posle koje neće biti ni scene, ni publike, ni teatra.

Posle tebe i tvoje fašističke kamarile ostaće samo trag u istoriji, uspomena na nekada ponosnu zemlju svinjara i voćara, na zemlju za koju su naši preci ginuli da bi nam izvojevali slobodu koju ti danas zdušno rasprodaješ. Sve to pod uslovom da ovom nesrećnom narodu, kome uz pomoć poslušnika poput paščeta koje uređuje neformalni bilten Vlade Srbije ispiraš mozak, ne dođe iz sedalnog dela leđa u glavu, i pod uslovom da uspete da anestezirate i ovo malo ljudi koji misle svojom glavom. Ne izvijaj obrve kada upotrebim reč pašče, ona je za onu moralnu nakazu kompliment, a ne uvreda. Zaslužio je on mnogo gore epitete, ali ne želim da se spuštam na tvoj i njegov nivo.

Odbijam, Aleksandre Vučiću, lenja i nesposobna bitango bez ijednog dana radnog staža (osim ako u staž ne računaš vreme koje si proveo čitajući vesti na engleskom za potrebe srpskog radija na Palama), da budem deo Srbije koju ti predstavljaš. Odabij sa tim tvojim prostačkim pričama o tome kako smo svi koji ne mislimo kao ti zatucani, i kako nismo kadri da shvatimo tvoju viziju, kako ne vidimo da nam ti donosiš dobro. Ti ovoj zemlji osim nesreće ne donosiš ama baš ništa, i ti si naš premijer baš koliko je to bio i Ante Pavelić, ili neki drugi osvedočeni „prijatelj“ Srbije.

Vreme je, privremeni gospodaru života i smrti u Srbiji, da ti se kaže da si se zaigrao, i da si prešao sve crte koje si mogao da pređeš. Utešno je što će tebi glave doći, za razliku od razmirica sa pravim vladarima, oni isti nesposobnjakovići sa kupljenim diplomama i lažiranim doktoratima kojima si se okružio. Nemoj misliti da te neće prodati onog trenutka kada shvate da si pušten niz vodu, a moćnici koji su te postavili u fotelju u kojoj sediš su te već pustili, i nemoj se infantilno nadati nekoj vernosti. Badava si marljivo prikupljao dosijee o svakom potencijalnom političkom protivniku, ali i o najbližim saradnicima, badava će biti i transkripti snimanih razgovora, video snimci u delikatnim situacijama. Sva sredstva ucene u jednom trenutku postaće bezvredna gomila materijala, prazna puška kojom ćeš mlatiti u pokušaju da izbegneš politički kraj. A on ti se primiče mnogo brže nego što sanjaš.

Odbijam, Aleksandre Vučiću, da budem deo tvoje mašinerije laži i iluzija, a nedvosmisleno si pokazao da si samo za to sposoban. Tvoj najveći domet su makete, obećanja, prazne priče, spinovanje informacija, lažno predstavljanje brojki, laži, pretnje, ucene, laži, laži, laži, laži, laži, laži, laži i još malo laži. Nisi ispunio nijedno predizborno obećanje, naprotiv, učinio si sve suprotno od onog što si obećavao. Od sačuvanog Kosova došao si dotle da te nije sramota da sam kažeš da ćeš i dalje biti „premijer za školske toalete“, od poslova veka tipa Mercedes, Etihad, Beograd na vodi, itd… došao si do najavljenog otpuštanja nekoliko desetina hiljada radnika. Od boljeg života koji obećavaš već pune 4 godine došao si do toga da je Srbija gladna, gola i bosa, i ubedljivo najsiromašnija zemlja u regionu i Evropi. Uništio si sve što se uništiti moglo, i tek kada se javnost upozna sa sadržajima ugovora koje si u ime građana Srbije potpisivao moći ćemo da procenimo ukupnu štetu koju si ovoj zemlji naneo. Već sada je sasvim jasno da je ona nemerljiva, i da će generacije morati da popravljaju stanje, a pitanje je hoće li ikada uspeti da vrate Srbiju na mesto koje joj po svemu pripada.

Odbijam, Aleksandre Vučiću, da pomirljivo sležem ramenima i da se vodim idejom da posle tebe može doći samo gori, i odbijam da budem onaj pitomi koji se pred divljima povlači. Budućnost mog deteta, ali i sve druge dece koja rastu pod ovim delom neba, ne dozvoljava mi taj luksuz da nemoćno odmahujem glavom i da kao mantru ponavljam da pojedinac ne može da promeni ništa. I to je najverovatnije greška na koju nisi računao, i na koju ti savetnici nisu ukazali. Ne može pojedinac u nasilnoj borbi protiv fašističkog režima ništa, to je istina, jer nasilje je tvoj resor, tu plivaš kao riba u vodi. Odvajkada si fasciniran huliganima sa fudbalskih stadiona, i oduvek su ti bili oslonac.

Seti se samo ko je 2008. godine, kada je Koštunica – zajedno sa tobom i aktuelnim predsednikom Srbije – u Beogradu organizovao miting „Kosovo je Srbija“. Treba li da te podsećam ko je organizovao divljanje navijačkih grupa i paljenje stranih ambasada? Uveren sam da ne treba, odlično ti znaš, kao što i onaj neobavešteni zna po čijem nalogu se policija sklonila iz ulice Kneza Miloša kada su navijačke horde došle u blizinu američke ambasade. Znate vi to sve, ali niste jedini koji znate. Ne može pojedinac, kao što rekoh, u takvoj borbi sa vama ništa, u tvojim rukama je batina. Može pojedinac, međutim, da radi na sebi, da se menja, da menja svest. I kada mnogo pojedinaca počne tako ćutke da razmišlja i radi na sebi, promeniće se i svest naroda. I budi uveren da ti onda neće neki hrabri junak doviknuti da ne nosiš nikakvo novo odelo, već da si go kao od majke rođen. O, ne, Aleksandre Veliki! To će ti saopštiti svi oni ljudi kojima si mazao oči godinama, i koji su vođeni ličnim interesima ili naivnošću želeli da veruju u tvoja obećanja. Pući će i njima film, dopreće se do njihove svesti, a onda će tvoja politička karijera pući bar stostruko glasnije. Raspršiće se fantomska stranka na čijem si čelu, izgubićeš oslonac, a svi oni u čiju se vernost sada kuneš izdaće te i prodati za večeru. Srbija je ovo, Aleksandre Vučiću, ne prašta se ovde uspeh, još se manje prašta izdaja.

Kolumna je objavljena na portalu Kolumnista.

Petak trinaesti

Živimo u zemlji u kojoj je sve ispolitizovano, i to je nešto što svakom normalnom ljudskom biću smeta. Nije, međutim, naš izbor da se bavimo politikom; ona se na najbrutalniji mogući način umešala u naše živote, i postala je deo svakodnevice. Događaj o kome je preko vikenda brujala vaskolika srpska javnost jeste ljudska tragedija, i u skladu sa time bi trebalo poštovati mrtve u tišini, ali je pad helikoptera u neposrednoj blizini beogradskog aerodroma „Nikola Tesla“ nešto o čemu se ne sme ćutati, sve dok se ne dobiju odgovori na pitanja.

Hronologija događaja

U petak je u bolnicu u Novom Pazaru maloletna (čitaj: neiskusna, a ne loša) majka donela bebu staru pet dana, koja je bila u jako lošem stanju, a prema izjavama direktora te ustanove beba je bila praktično mrtva. Nakon što je novorođenče reanimirano i nakon dijagnostike (aspiratorna pneumonia), beba je zbog tehničke neopremljenosti bolnice u Novom Pazaru upućena, u pratnji anesteziologa i medicinskog tehničara, u klinički centar u Kragujevcu. Na putu ka Raškoj sanitetsko vozilo je naišlo na odron zemlje i klizište, i zajedno sa drugim automobilima ostalo zarobljeno na tom delu puta. Normalna procedura u takvim situacijama nalaže da se zvaničnim kanalima zatraži pomoć u transportu, te je o svemu obavešteno ministarstvo zdravlja, koje je (realno je pretpostaviti) pomoć zatražilo od ministarstva odbrane, budući da vojska raspolaže helikopterima i na aerodromu „Batajnica“ ima stalno dežurnu jedinicu, koja je do sada angažovana u nebrojenim akcijama spašavanja i potrage. Ministar odbrane, Bratislav Gašić, izdaje naređenje komandi vazduhoplovstva da se angažuje ekipa, i komandant  204. vazdhoplovne brigade VS Predrag Bandić potpisuje naredbu da se letelica MI 17/8, kojom je upravljao major Omer Mehić, uputi ka Raškoj. Kada je i zbog čega odlučeno da se beba, umesto u Klinički centar u Kragujevcu, transportuje u Beograd – pitanje je na koje će morati da odgovori jedan od dvojice ministara direktno uključenih u donošenje odluka, a ukoliko oni to ne budu učinili to će umesto njih morati da uradi srpski premijer. Helikopter je bez ikakvih problema doleteo do Raške, preuzeo bebu i medicinsko osoblje i poleteo ka Beogradu. Do glavnog grada se stiglo bez ikakvih problema, uprkos mestimičnoj magli i lošoj vidljivosti. I pored složenih meteorolških uslova i činjenice da su uprave dva najveća stadiona u Beogradu upalile reflektore kako bi helikopter mogao da sleti, i pored činjenice da u neposrednoj blizini Vojnomedicinske akademije postoji heliodrom, doneta je odluka da se letelica uputi ka Surčinu i da sleti, što je van svih protokola, na civilni aerodrom „Nikola Tesla“. Šta se dalje događalo pokazaće analiza „crne kutije“, a epilog svi znamo. Helikopter se u reonu naselja Radio Far, u neposrednoj blizini aerodroma, srušio. Tom prilikom su nastradali beba i šest ljudi.

Ključna pitanja

Ko je, i zbog čega, doneo odluku da se beba umesto u Kragujevac transportuje u Beograd? Njeno stanje po prijemu u bolnicu jeste bilo teško, ali je nakon reanimacije o njoj mogao da se brine svaki zdravstveni centar u Srbiji opremljen inkubatorom. Zbog čega je doneta odluka da se u složenim meteorološkim uslovima produži vreme transporta i da se tako povećaju izgledi za eventualne komplikacije?

Ko je obavestio medije da će ministar zdravlja Zlatibor Lončar sačekati helikopter sa bebom na beogradskom aerodromu „Nikola Tesla“? Ko je i zbog čega organizovao dolazak predstavnika medija, sa naglaskom na kamermane i fotoreportere?

Ko je osoba koja je obaveštavala agenciju „Beta“ o toku događaja, i ko je plasirao informaciju da je helikopter sleteo i da je beba zbrinuta?

Ko je javio supruzi poginulog majora Mehića da je helikopter sleteo i da je sve u redu?

Zbog čega je helikopter pola sata kružio iznad Surčina? Ako je istina da su tri civilna leta te večeri zbog složenih meteoroloških uslova preusmerena na aerodrom u Temišvaru, zbog čega i za helikopter nije odabrana alternativna lokacija, pogotovo što ta vrsta letelice kada njome upravlja iskusan pilot kakav je bio major Mehić može da sleti na bilo koju površinu?

Da li je helikopter upotrebljen u akciji imao pomoćni rezervoar ili nije? Maksimalni dolet tog vazduhoplova je 465 km sa osnovnim rezervoarom, a sa pomoćnim nešto preko 900 km. Do Raške i nazad ima oko 400 km, pa ako pomoćnog rezervoara nije bilo može li da se priča o eventualnom ostajanju bez goriva (usled dugog kruženja nad Surčinom)?

Ostaje još sijaset pitanja, poput onog zbog čega je direktno prenošena sednica Vlade na kojoj je premijer iščitao imena poginulih i na kojoj je ministar odbrane rekao „To je, predsedniče, onaj helikopter koji vas je vozio od Feketića do Dimitrovgrada“. Da li je srpska javnost morala da bude uključena i u te događaje, posebno ako se u obzir uzme specifičnost i težina celog događaja. Osnovno vaspitanje a i logika nalažu da takva sednica bude zatvorena za javnost.

Ponašanje medija

Srpsko novinarstvo je odavno na niskim granama, jer su iz te profesije prosto proterani misleći ljudi vešti u baratanju pisanom rečju, i njihova mesta su zauzeli polupismeni i vrlo neobrazovani mediokriteti, lišeni svakog osećaja za meru i pristojnost. Još sumnjiviji su kvaliteti urednika medija, za koje je bitno jedino da su slepo poslušni. Mediji u Srbiji već duže vremena ne prenose informacije, već koristeći što bizarnije i bombastičnije naslove i objavljujući najgore moguće priloge i tekstove bude kod publike ono najgore u ljudima. Time su se svi mediji stavili u službu vlasti, čiji je cilj da što je moguće više otupi oštricu misli i da od građana napravi poslušnu i amorfnu masu zombija. Aktuelni fašistički režim to za sada koristi na briljantan način, a ne bude li se nešto promenilo u najskorije vreme ta praksa će se nastaviti i dalje.

Urednici lešinari su se tako i proteklog petka prosto utrkivali ko će sa više detalja propratiti nešto što bi trebalo da bude rutinska akcija transporta novorođenčeta sa zdravstvenim problemom. Da je sve rađeno po diktatu jasno je kao dan, jer da nije tako ne bi reporter RTS-a, koji se nalazio na licu mesta, javio da je helikopter bezbedno sleteo i da je beba zbrinuta. Istog trenutka su svi elektronski mediji preneli tu vest, dodajući usput i tobožnju izjavu direktora Instituta za majku i dete. Da se radi o naručenom copy/paste novinarstvu vidljivo je iz materijalne greške, jer su svi mediji redom preneli vest u kojoj je reč aerodrom („Nikola Tesla“) napisana velikim slovom i u pogrešnom padežu. To je više nego jasan dokaz da se radi o poslušnom prenošenju naručenog ili napisanog teksta, koji je sročen tako da promoviše aktuelni režim kao spasioca u još jednoj kritičnoj situaciji.

Neozbiljno bi bilo očekivati da bilo ko od urednika i novinara, koji su razvlačili po medijima i nastradalu bebu i njene roditelje, snosi odgovornost. A u pristojnom društvu bilo bi sasvim prirodno da mediji koji su prenosili dezinformacije budu kažnjeni. Odgovornost za pisanu i izgovorenu reč mora da postoji, kao i odgovornost za (dez)informisanje javnosti. Ovaj petak trinaesti bi mogao lako da se pretvori u najveću noćnu moru aktuelnog režima. Evidentno je da su želeli da zloupotrebe bolest tek rođenog deteta u svrhu lične promocije ministara, a time i cele Vlade, ali bi to moglo da im se vrati kao bumerang. Upravo zbog slepe poslušnosti urednika koji drhte pred vrhovnim cenzorom koji se kune da u Srbiji nema cenzure. Kakav god ova priča da ima epilog, ostaje neizmerna tuga za postradalima, ostaje bol sa kojim će porodice poginulih da žive, i ostaju pitanja. Odogovora ovog puta mora biti.

Odgovor na odgovor

Odgovor na autorski tekst premijera Srbije, napisan za „Blic“.

Svaki put kada ti nešto pomisliš, nama bude za nijansu gore. Bilo bi jako lepo kada bi shvatio koliko je tvoje mišljenje štetno po građane ove nesrećne države na čije si čelo doveden, i kada bi prestao da misliš. To bi, naravno, moglo da se desi tek kada bi neko razjurio tu gomilu ulizica kojom si se okružio, i koji svaki dan trčkaju oko tebe diveći se tvom liku i delu i hraneći ti ego strahom koji tako jasno vidiš u njihovim očima. Neprirodno je, ipak, očekivati da se neko toliko preplašen i isfrustriran liši podrške kojom ga obasipaju verni stranački psi, te ostajemo pri tome da ćeš ti i dalje misliti.

Mogao bi, dobri studentu državnog fakulteta, koji si pošteno stekao diplomu, i da se opismeniš malo, pa da naučiš da se institucija na čijem si čelu piše velikim slovom – Vlada Srbije. Ili je toliko omalovažavaš da je svesno pišeš malim slovom, da bi istakao svoju veličinu i nevažnost institucije? I kada već spominješ uticaj i podršku, onda da nazovemo lepo stvari svojim imenom. Da, istina je da nemaš podršku društva, iako si se busao apsolutnom većinom, ali si valjda shvatio da je tek svaki četvrti građanin Srbije sa glasačkim pravom svoje poverenje poklonio tebi i tvojoj izdajničkoj stranci. I da, uveli ste najgori oblik gušenja slobode medija, koristeći ekonomsku cenzuru. Shodno tome, vrlo si odgovoran za stanje u medijima, a samim tim i za javno mnjenje.

Hajde da ne zamišljamo bolju Srbiju! Bolja Srbija podrazumeva da tebe i tvojih partijskih drugova nema, kao i da nema ovog parazitskog sistema, čiju ste zloupotrebu doveli do savršenstva. A vi ste i dalje sveprisutni. Moramo, stoga, prvo da razmišljamo o tome kako da kompletan saziv parlamenta i komplet Vladu Srbije otpremimo u prošlost, kako da vas preselimo na političku deponiju i da vas ostavimo da se tamo međusobno glođete kao hijene. A onda ćemo da počnemo da gradimo novi sistem i nove institucije istog tog sistema, i da gradimo bolju Srbiju. Ti i tvoji saborci ste nam u toj boljoj i lepšoj Srbiji samo kamen spoticanja. Od rušenja Miloševića do danas svi zajedno ste pokazali koliko ste nesposobni i koliko ste spremni da prodate veru za večeru. Dokazani ste paraziti i izdajnici, i narodu je više muka da vas gleda. Možda toga niste svesni, jer nema nikoga u vašem okruženju da vam ukaže na tu činjenicu, ali pre ili kasnije car svakako shvati da je go, i da su ga krojači izvrgli ruglu.

Moram ti priznati da si jedno dobro naučio, što se uklapa u tvoju izjavu o sebi – da si uvek bio vrhunski štreber, i da si, dok su se drugi provodili, ti sate i dane provodio nad knjigom. Savršeno si naučio na šta se ovaj narod peca – na autokratu (iako si ti samo karikatura čvrstog vladara, jer si u suštini mekši od svake amebe) koji im daje obećanja. Što su obećanja raskošnija, to je verovatnoća da će narod progutati udicu veća. Podsetiću te na obećanja koja si dao, a od kojih nema ništa: smanjenje državnog aparata (a ti si pozapošljavao još 100.000 partijskih poslušnika), borba protiv korupcije (a nijedan tajkun nije procesuiran), Beograd na vodi (a šeik te na samitu G8 izbegavao kao da si kužan), Mercedes i Ikarbus (7 /sedam/ umesto 10.000 autobusa), zagarantovane plate i penzije (a već si jednom oteo 10%, i do kraja ovog meseca moraš još jedared)… Šta bi sa preporodom železare i sa Esmarkom? Šta bi sa izvozom Fiatovih vozila u Rusiju, šta bi sa Južnim tokom? Treba li da nabrajam dalje ili ti je ovo dovoljno? Jedino čime bi mogao da se podičiš jeste most koji su, nakon što je sa njima ugovor sklopio Dragan Đilas (DS), sagradili Kinezi. Ne vidim u tome tvoju zaslugu, ali si ti otvaranje tog mosta zloupotrebio da se slikaš, i pričaš o tom projektu baš kao da si bio na mešalici sa lopatom sve vreme izgradnje (a to bi ti i bila adekvatna uloga, moram priznati).

Šta je bilo sa fantomskom firmom otvorenom na ime tvog brata? Šta je bilo sa fantomskim snimkom batina koji si obećavao da ćeš pokazati javnosti? Šta je sa odgovorima na pitanja po kojoj i čijoj odluci „Kobre“ čuvaju tvog brata i po čijem su nalogu on i gradonačelnikov brat išli da provociraju pripadnike Žandarmerije? Šta je sa tom pričom istinoljubivi predsedniče Vlade? Spadaju li i ti odgovori u lažna obećanja koja si dao naivnim građanima Srbije? Šta je sa istragama o lažnim diplomama i plagiranim doktoratima?

Upitaš li se ti ikada, izdajice, odakle tebi uopšte pravo da se nazivaš Srbinom i da obmanjuješ srpsku i svetsku javnost da se boriš za interese Srbije? Ti, koji dovodiš kao savetnika Tonija Blera, osvedočenog neprijatelja ove zemlje i nekoga koga Britanci nazivaju ratnim profiterom? Ti koji dovodiš raznorazne belosvetske ološe i plaćaš ih iz naših džepova, ti koji si stavio sramni potpis na sporazum u Briselu i predao Kosovo u ruke Tačiju i njegovoj družini? Ti koji si izdao Srbe sa Kosmeta, Srbe u Hrvatskoj, Srbe u Republici Srpskoj i Srbe u Srbiji? Ti koji minutom ćutanja na inaguraciji hrvatske predsednice odaješ počast hrvatskim domoljubima koji su dali živote za stvaranje nezavisne Hrvatske? Ti si patriota?

Sram te bilo, džukelo nevaspitana! Sram te bilo svih izdaja i laži! Sram te bilo gladi koja vlada Srbijom. I nezaposlenosti. I apatije. I beznađa. Stidi se, džukelo, i neka ti se i majka i otac stide što si u takvu džukelu izrastao! Jednog dana ćeš u istoriju ući kao najsramniji i najpogubniji vladar Srbije. Meni to nije nikakva uteha, bila bi mi uteha kada bi nestao negde netragom, da za tebe nikad više ne čujem. Ni ja, ni bilo ko drugi u Srbiji.

Roditelji, uzmite se u pamet

Tekst je objavljen na portalu Kolumnista.com.

—————-

„Ova današnja omladina… Sve je to neodgovorno, bahato, ludo… Nema respekta ni trunke!“ Koliko ste puta u poslednje vreme čuli ovakve rečenice? Mnogo je u poslednje vreme povike na mlade. Razloga za to svakako ima, ali nije korektno okriviti njih za sve, pogotovo što su oni najmanje krivi.

SUMORNE BROJKE

Trideset procenata saobraćajnih nesreća dešava se kada se za volanom nađe mlad čovek, i veliki procenat tih saobraćajki je sa smrtnim ishodom, i to jeste problem sa kojim se kao društvo suočavamo. Još je veći problem, bar iz mog ugla posmatrano, što društvo ne pronalazi snagu da se suoči sa problemom na pravi način. Potrebno je prvo definisati uzrok problema, a onda raditi na prevenciji. Ne može se, kao što je kao u kakvoj burleski pokušala ministarka Zorana Mihajlović, okriviti crtani film u kome Pepa Prase ne vezuje pojas kada se vozi kolima. To je klasičan primer bahate zamene teza i ismevanja žrtava saobraćajnih nesreća, što od pomenute i ne čudi. Ono što me čudi jeste blaga reakcija javnosti na budalaštinu izgovorenu sa mesta odakle je izrečena.

Krivci za saobraćajne nesreće u kojima su odgovorni mladi vozači su pre svega roditelji, koji im omogućavaju da u noćne provode odlaze automobilima čijoj snazi nisu dorasli. Krivci su i saobraćajni policajci koji su spremni da za 10 ili 20 evra zažmure na jedno oko prilikom kontrole (mladih) vozača. I kriva je država, koja ne sankcioniše na pravi način sve odgovorne za saobraćajne nesreće.

SPORT KOJI TO VIŠE NIJE

Drugi problem u kome mladi zauzimaju centralno mesto jeste nasilje. Ono se, po nekom nepisanom pravilu, generiše u porodicama u kojima vladaju problematični odnosi, a u kriznim vremenima takvih je porodica mnogo. Ništa novo neću reći kada kažem da sa ekonomskom krizom nastupa komplikovanje odnosa u zajednicama, a to se sve odražava na mlade ljude, koji koriste nasilje kao način da izraze svoj bunt.
Jedan deo problema proističe iz zloupotrebe sporta i mladih, koja se ogleda u tome što su stadioni vrlo ciljano pretvoreni u mesto na kome se akumulira ogromna količina agresije. Navijači odavno nisu više simpatizeri nekog kluba, već su pretvoreni u najrazličitije huliganske grupe, koje država (uglavnom uz posredstvo tajnih službi) koristi za „prljave poslove“. Najočigledniji primer za to bio je Željko Ražnatović Arkan, koji je postavljen na čelo navijača kluba „Crvena zvezda“ onog trenutka kada je za njega osmišljen scenario, za koji svi znamo kako je izgledao. Od vođe sa severa do ratnog komandanta. Sinonim za rasnu netrpeljivost i nasilje su, recimo, navijači beogradskog kluba „Rad“. Delije su odigrale važnu ulogu u petooktobarskoj smeni Miloševićevog režima, kada su gurnuti u prve redove da se sukobe sa policijom i upadnu u Skupštinu. Navijači, koji se odavno sa ponosom nazivaju huliganima, iskorišćeni su i prilikom organizovanja protesta LGBT populacije, kao i na beogradskom mitingu podrške Kosovu, posle koga su po prestonici paljene zgrade stranih ambasada.

KO JE PRAVI KRIVAC?

Moglo bi tako da se nabraja dugo, a suština je da je prosto nemoguće da su roditelji sve vreme po strani, i da ne primećuju da im se potomci ponašaju devijantno.
I tu dolazimo do suštine, do odgovornosti od koje roditelji beže, pravdajući loše vaspitanje društvenom krizom. Nije, dragi roditelji, društvo krivo što su nam deca pogrešno vaspitana, za to odgovornost snosimo isključivo mi. Ne možemo sebi pripisivati zasluge za uspehe dece, a kada se pojavi pitanje odgovornosti prebacivati loptu u tuđe dvorište. Naša su to sve deca, i kada su u pitanju uspesi i kada je reč o neuspesima. Ne možemo se sakrivati iza borbe za egzistenciju i teške situacije u državi, i na taj način pravdati činjenicu da smo podbacili kao roditelji. Mi smo ti koji im dajemo novac za noćne izlaske, iako bi trebalo da iz zadržimo u kući; mi smo ti koji im, da se ne bi osećali frustrirano, dajemo brze i snažne automobile u kojima prečesto stradaju; mi smo ti koji okrećemo glavu kada vidimo da se spremaju za utakmicu tako što nose neke čudne kapuljače i bejzbol palice; mi smo ti koji ćemo im u svakom trenutku reći: „Pa i nemaš nekog izbora, vidiš kakva je situacija u državi!“. A ne valja nam rabota, ni najmanje. Kada smo stvarali potomstvo preuzeli smo na sebe odgovornost da ih izvedemo na pravi put, nismo ih rađali da bismo od njih pravili nasilnike i sociopate.

Krajnje je vreme da porazmislite o tome, i da kao zreli i odrasli ljudi preuzmete svoj deo odgovornosti. Tek onda svi zajedno možemo vršiti pritisak na državu i na sistem, da kroz obrazovanje i pravilan odnos prema mladima upotpune ono što deca nose iz porodice.

Mislite o tome svaki put kada pomislite ili izgovorite čuvenu rečenicu: „Ma dobro, mladost ludost, i mi smo bili nekad mladi…“. Jesmo, bili smo mladi, ali nije bilo ovoliko nasilja i nije se ovoliko ginulo.

Kako do promena?

Da se u startu razumemo oko nekih stvari, da ne bismo brkali pojmove i da ne bismo na pogrešnim osnovama gradili priču. U Srbiji vlada uverenje da se nalazimo u periodu tranzicije, što bi trebalo da označava vreme potrebno da se iz jednog društvenog uređenja pređe u drugo. Svi vrlo dobro znamo šta je iza nas: samoupravni socijalizam, ili kako neki vole da ga nazivaju – Titov komunizam. Sa time smo deklarativno raskrstili, i kao društvo smo se okrenuli demokratiji i kapitalizmu. Još od početka devedesetih godina prošlog veka pričamo o Srbiji kao o demokratskoj državi, a veliko je pitanje da li smo mi uopšte država, i još veće koliko veze imamo sa demokratijom.

Država mora da počiva na institucijama sistema i na jasnoj podeli između zakonodavne, sudske i izvršne vlasti. Sistem mora da štiti svakog građanina države, kao i vladavinu prava, i u sistemu ne sme da bude nedodirljivih. To je prvi i osnovni preduslov da bi moglo da se kaže da se ima ozbiljna država. U ovoj našoj nesrećnoj tvorevini, koja je nastala cepanjem prvo SFRJ, a onda i zajednice Srbije i Crne Gore, sistem je parazitski i stvoren je da štiti političku oligarhiju. Sva politička kombinatorika koja se u poslednjih četvrt veka koristi na ovim prostorima ima za cilj zaštitu interesa partija i moćnih pojedinaca, državni interesi i dobrobit naroda su u potpunom zapećku. Državni aparat, kao kostur sistema, od vlasti do vlasti se uvećava, i taj parazit koji se hrani krvlju naroda sve više raste. Iz svega ovoga je više nego jasno da je za bilo kakve promene na bolje neophodno demolirati sistem. Potrebno je srušiti ga do temelja, i onda na zdravim osnovama izgraditi institucije, koje će biti u službi građana. Neophodno je u startu ograničiti broj zaposlenih u državnom aparatu i odgovarajućim zakonima sprečiti bilo kakvu zloupotrebu sistema.

Paralelno sa izgradnjom institucija sistema mora se raskrstiti i sa partokratijom, koju je srpska politička oligarhija vrlo rado prihvatila kao zamenu za demokratiju. Ne ogleda se demokratija u periodičnom izlasku na birališta i u zaokruživanju broja na glasačkom listiću, kao i u relativno poštenom prebrojavanju glasova birača. To je samo farsa koja  služi za stvaranje privida da živimo u demokratskom društvu, dok je istina da smo taoci partokratije. I tu se dolazi do toga da mi zapravo uopšte nismo raskrstili sa samoupravnim socijalizmom, jer nam je i pola veka kasnije san da se udomimo u firmi u državnom sektoru, da imamo sigurica platu i sve što uz takav posao ide, a prečica za to je članstvo u partiji koja je na vlasti. Taj rastanak sa privilegijama koje partija može da donese je bolan za jedan deo građana Srbije, ali to je cena koja mora da se plati da bismo krenuli u ozdravljenje društva, koje je sada zahvaćeno svim mogućim bolestima koje jednu državu mogu napasti.

Krajnje je vreme da građani Srbije shvate da nikakvi izbori ne mogu doneti promene. U poslednjih 25 godina pokazali smo da nismo glasačko telo koje se odlikuje preteranom količinom pameti, jer smo – sve kličući demokratiji – dozvoljavali da se na vlasti smenjuju ljudi koji ni po čemu nisu zaslužili da se nazivaju državnicima. Sve i da se desi čudo, i da fašistički i izdajnički režim Aleksandra Vučića sutra ode sa vlasti, otvara se pitanje ko će preuzeti vlast. Ko god da to uradi, sistem će ostati isti, i građani će i dalje finansirati bogaćenje političke oligarhije. Nesvrsishodni su, stoga, protesti koje ljudi organizuju, jer oni ne mogu da dovedu do promena na bolje. A već smo svi umorni od promena koje se svode na to da sjaše Kurta da bi uzjahao Murta. Ostatke srpske države moramo predati u ruke ljudima od struke, koji će umeti da definišu jasno nacionalne ciljeve i da rade na donošenju zakona koji će služiti stvaranju uređenog društva, u kome će se sistem brinuti o svakom pojedincu. I ljudima koji će umeti da doprinesu ozdravljenju već klinički mrtve srpske ekonomije, jer bez toga nam nema ni koraka napred. Moramo već jednom da shvatimo da promena ne leži u ljudima koji su na vlasti, već u sistemu. Tek kada se on sruši moguće je nadati se boljitku.

Kako ga konkretno rušiti?

1. Promenom svesti, što je prvi i najvažniji uslov.
2. Građanskom neposlušnošću.
3. Bojkotom i vlasti i opozicije.
4. Bojkotom medija.

Da li je to lako? Nije. Da li je neophodno? Na to pitanje morate odgovoriti sami. Svako za sebe.

Idolopoklonstvo u Srba

Tekst je objavljen na portalu KolUMnista.

Skloni smo idolopoklonstvu, fokusiranju na jednog čoveka, toga prosto ne možemo da se rešimo, upisano nam je u genetski kod. Bilo da ga u zvezde dižemo, bilo da ga provlačimo kroz blato i septičku jamu. Sa koliko smo samo posvećenosti i gotovo pseće odanosti obožavali najvećeg sina naših naroda i narodnosti, Josipa Broza.

Stepen idiotizma išao je dotle da je jedna od mnogobrojnih pesama spevanih u njegovu čast govorila da „Tata se voli puno, mama se voli više, a Tito se voli ponajviše“. Obožavali smo ga i posle njegove smrti, sve dok jednog dana na beogradskom zidu nije osvanu grafit „I posle Tita – kita! Jovanka Broz“. Taj grafit kao da je bio okidač, inicijalna kapisla koja je zapalila decenijama zatrpavane strah i mržnju.

SVE JE TO ZBOG MASONA , NARAVNO


Iz odavno zašivenih i duboko sakrivenih džepova sećanja počeli smo da izvlačimo sve nelogičnosti i neistine koje su pratile njegov lik i delo, tvrdeći – a kako bi, pobogu, i moglo drugačije? – da je nama od samog početka bilo sumnjivo to što on jako loše vlada srpskim jezikom, da znamo čoveka koji zna čoveka kome je čovek pričao da je Tito, naravno, ruski/američki/britanski/nemački (nepotrebno precrtati) špijun, podmetnut da bi ostvario zna-se-već-kakve ciljeve, svi smo znali da je Broz istaknuti mason povezan sa najmanje pet loža, svi smo znali sve, ali eto nije se povela priča o tome pa smo ćutali. Ćutali smo jer je Broz velemajstorski ustanovio sistem koji je radnička klasa opevala stihovima „Ala je lep ovaj režim, plata ide, a ja ležim“ i „Radio ne radio – svira ti radio“.

Lakoverni i sebični uživali smo u plodovima svog nerada, ponavljajući parole kako imamo sedmu po jačini armiju u svetu, kako smo za druge zemlje socijalističkog bloka više od Amerike, dičeći se crvenim pasošem koji nam omogućava da putujemo gde nam srce ište.

A ako bismo stavili ruku na srce, vrlo brzo bismo došli do spoznaje da su se ta famozna putovanja u najvećoj meri svodila na šverc ture iz Trsta, prelazak do mađarskih marketa po kobasice, salame i sireve, i na odlazak na more u bratsku Grčku. Uljuljkali smo se, takvi kakvi jesmo, u blagostanje, a svako razuman morao je da zna da će ceh za taj raj na zemlji kad tad doći na naplatu.

Više volim da verujem da smo bili glupi i da nismo videli očigledno, nego da pomislim da smo bili sebični i da nas nije zanimalo to što će te cehove plaćati naša deca ili unuci.

I POSLE JOŽE, JOŽA. PO IMENU SLOBA

Posle Tita iznedrismo Miloševića, Srbendu par exellance, koji je prvi u istoriji ove napaćene zemlje shvatio moć medija i za svoju apsolutnu vlast koristio je upravo tu mašineriju. Histerično smo mu klicali kada je u Kosovu Polju održao istorijski miting, sa koga je poslao ratnohuškačke poruke, koje će Srbiju par godina kasnije uvesti u ratove i razaranja. Mrtav hladan je Sloba „povukao damu na 18″, i zaigrao na kartu koja u mutnim vremenima krize uvek pali – nacionalizam i lažni patriotizam.

Srbija je spremno dočekala na svoje grudi nebeske i junačke lidera koji će im pričati ono što njihove uši žele da čuju: Kosovo je srpska svetinja, jači smo i bolji od celog sveta, i nema pametnijih i sposobnijih od nas. Ogromna većina Srba bila je spremna život da položi (deklarativno, naravno, splasne to junaštvo kada opasnost postane realna) za Slobu i svete ciljeve serbske.

KO SME DA VAS POGLEDA?

I trajala je ta šizofrenija punu deceniju i nešto malo jače, dok ga nismo uz pomoć kolonijalnih imperijalista zbacili sa vlasti. Preko noći se Srbin zaljubio u Koštuničine alpaćinovske oči, u njegovu čestitost i neukaljanost, a velikog komandanta Slobu kao kera uhapsiše i kao najvećeg izdajnika isporučiše cirkusu u Hagu.
Slobu je na tronu smenila neprirodna i degenerična koalicija sastavljena od 18 stranaka, i DOS je tokom narednog zodijačkog ciklusa od novih 12 godina uništavao Srbiju na sve raspoložive načine.

RADIKALNI EVROPEJCI

Strane sile su, kada im je to postalo potrebno za ostvarivanje sopstvenih ciljeva, u političku orbitu Srbije gurnuli večitog malog od palube, večitog Šešeljevog potrčka, Aleksandra Vučića. Uz pomoć novca i poznatim tehnikama obaveštajnih službi razbijena je radikalna stranka, formirana je nova partija na čije čelo je stavljen falš diplomac Tomislav Nikolić, a za njegovog zamenika je postavljen Vučić. Od samog formiranja te nove stranke bilo je jasno da su stranci za svog favorita izabrali mladog i oblikovanju sklonog četnika, a Nikoliću su namenili ulogu koja odgovara njegovim intelektualnim sposobnostima.

Nekada vatreni zagovornik klanja zarđalim kašikama ustaša i balija i protivnik svega što u svom prefiksu ima reč „evro“, preko noći je promenio kurs za 180 stepeni i postao vatreni pobornik evrointegracija.
I shvatio je ono što je u celoj priči najvažnije: srpski birač voli da sluša obećanja. Što su laži veće, to ih Srbi radije gutaju, kao što somovi gutaju mamce. Borba protiv korupcije, bolji život, zagarantovane plate i penzije, brze pruge, Beograd na vodi, preporod privrede… Prosto je nemoguće nabrojati sve laži kojima je Vojvoda mekog srca obasuo srpsko glasačko telo, i to mu je omogućilo da među građanima Srbije koji su izašli na izbore osvoji apsolutnu većinu. I čak i sada, kada je svakome ko misli svojom glavom jasno da su to sve mehuri od sapunice, koji jedan po jedan pucaju, postoji dobar deo građana Srbije koji i dalje veruju u njegove magične moći i u bolje sutra koje nam je obećao. I verovaće mu do momenta kada ne budu bili uvereni da mu je odzvonilo. Sa podjednako jakom strašću ga kritikuju oni koji su svesni njegove duboke poremećenosti i svih laži koje nam podmeće, i kritikovaće ga dok im na tapet ne dođe sledeći kandidat.

MENJAJMO SISTEM I SVEST

A nije ni u jednom pojedincu ni u jednoj partiji, sestre Srpkinje i braćo Srbi, ni problem ni rešenje problema. Problem je u sistemu i potpuno pogrešnom društvenom uređenju.

Rešenje problema je promena sistema i promena svesti.
Suludo je i potpuno infantilno očekivati od bilo kog politikanta koji voli političarem da se zove da će se zalagati za političko rušenje sistema koji omogućava njemu i njegovoj okolini bogaćenje neslućenih razmera. Svi će oni podjednako lepo da nas lažu, čekajući da zasednu u fotelju i da obezbede i sebe i svoje naslednike. Nijednog aktera sa političke scene Srbije ni trunku ne dotiču problemi običnog građanina, svima je njima u glavama samo lični i eventualno partijski interes. Ne može o građanima brinuti pojedinac: o njihovim interesima može da se brine samo dobro postavljen sistem, koji je zasnovan na poštovanju prava i zakona.

Ne može nijedan pojedinac u ovako nakaradno ustrojenoj državi da učini čuda i obezbedi nam bolji život, ma koliko ga mi obožavali i davali mu svoju bezrezervnu podršku.

Sistem sa svojim institucijama, koje će poštovati svaki pojedinac, i sistem u kome neće biti povlašćenih i zaštićenih to može da postigne. Ni po babu, ni po stričevima. Već po pravdi socijalne države. To nam je jedina šansa. Ostaje samo da to shvati većina, jer bez toga nema ni promene sistema.