No pasaran, señor Vučić!

Neće moći, prijatelju! Izvinjavam se, mi prijatelji nikad nismo ni bili, a i nećemo niti možemo biti. Neće moći, Aleksandre Vučiću! Odbijam, vrlo kategorički, i ama baš ni trunku me ne zanima šta ti i tvoji bahati i neobrazovani dupelisci o tome mislite. Odbijam da budem deo tvoje sumanute, vrlo loše režirane predstave, posle koje neće biti ni scene, ni publike, ni teatra.

Posle tebe i tvoje fašističke kamarile ostaće samo trag u istoriji, uspomena na nekada ponosnu zemlju svinjara i voćara, na zemlju za koju su naši preci ginuli da bi nam izvojevali slobodu koju ti danas zdušno rasprodaješ. Sve to pod uslovom da ovom nesrećnom narodu, kome uz pomoć poslušnika poput paščeta koje uređuje neformalni bilten Vlade Srbije ispiraš mozak, ne dođe iz sedalnog dela leđa u glavu, i pod uslovom da uspete da anestezirate i ovo malo ljudi koji misle svojom glavom. Ne izvijaj obrve kada upotrebim reč pašče, ona je za onu moralnu nakazu kompliment, a ne uvreda. Zaslužio je on mnogo gore epitete, ali ne želim da se spuštam na tvoj i njegov nivo.

Odbijam, Aleksandre Vučiću, lenja i nesposobna bitango bez ijednog dana radnog staža (osim ako u staž ne računaš vreme koje si proveo čitajući vesti na engleskom za potrebe srpskog radija na Palama), da budem deo Srbije koju ti predstavljaš. Odabij sa tim tvojim prostačkim pričama o tome kako smo svi koji ne mislimo kao ti zatucani, i kako nismo kadri da shvatimo tvoju viziju, kako ne vidimo da nam ti donosiš dobro. Ti ovoj zemlji osim nesreće ne donosiš ama baš ništa, i ti si naš premijer baš koliko je to bio i Ante Pavelić, ili neki drugi osvedočeni „prijatelj“ Srbije.

Vreme je, privremeni gospodaru života i smrti u Srbiji, da ti se kaže da si se zaigrao, i da si prešao sve crte koje si mogao da pređeš. Utešno je što će tebi glave doći, za razliku od razmirica sa pravim vladarima, oni isti nesposobnjakovići sa kupljenim diplomama i lažiranim doktoratima kojima si se okružio. Nemoj misliti da te neće prodati onog trenutka kada shvate da si pušten niz vodu, a moćnici koji su te postavili u fotelju u kojoj sediš su te već pustili, i nemoj se infantilno nadati nekoj vernosti. Badava si marljivo prikupljao dosijee o svakom potencijalnom političkom protivniku, ali i o najbližim saradnicima, badava će biti i transkripti snimanih razgovora, video snimci u delikatnim situacijama. Sva sredstva ucene u jednom trenutku postaće bezvredna gomila materijala, prazna puška kojom ćeš mlatiti u pokušaju da izbegneš politički kraj. A on ti se primiče mnogo brže nego što sanjaš.

Odbijam, Aleksandre Vučiću, da budem deo tvoje mašinerije laži i iluzija, a nedvosmisleno si pokazao da si samo za to sposoban. Tvoj najveći domet su makete, obećanja, prazne priče, spinovanje informacija, lažno predstavljanje brojki, laži, pretnje, ucene, laži, laži, laži, laži, laži, laži, laži i još malo laži. Nisi ispunio nijedno predizborno obećanje, naprotiv, učinio si sve suprotno od onog što si obećavao. Od sačuvanog Kosova došao si dotle da te nije sramota da sam kažeš da ćeš i dalje biti „premijer za školske toalete“, od poslova veka tipa Mercedes, Etihad, Beograd na vodi, itd… došao si do najavljenog otpuštanja nekoliko desetina hiljada radnika. Od boljeg života koji obećavaš već pune 4 godine došao si do toga da je Srbija gladna, gola i bosa, i ubedljivo najsiromašnija zemlja u regionu i Evropi. Uništio si sve što se uništiti moglo, i tek kada se javnost upozna sa sadržajima ugovora koje si u ime građana Srbije potpisivao moći ćemo da procenimo ukupnu štetu koju si ovoj zemlji naneo. Već sada je sasvim jasno da je ona nemerljiva, i da će generacije morati da popravljaju stanje, a pitanje je hoće li ikada uspeti da vrate Srbiju na mesto koje joj po svemu pripada.

Odbijam, Aleksandre Vučiću, da pomirljivo sležem ramenima i da se vodim idejom da posle tebe može doći samo gori, i odbijam da budem onaj pitomi koji se pred divljima povlači. Budućnost mog deteta, ali i sve druge dece koja rastu pod ovim delom neba, ne dozvoljava mi taj luksuz da nemoćno odmahujem glavom i da kao mantru ponavljam da pojedinac ne može da promeni ništa. I to je najverovatnije greška na koju nisi računao, i na koju ti savetnici nisu ukazali. Ne može pojedinac u nasilnoj borbi protiv fašističkog režima ništa, to je istina, jer nasilje je tvoj resor, tu plivaš kao riba u vodi. Odvajkada si fasciniran huliganima sa fudbalskih stadiona, i oduvek su ti bili oslonac.

Seti se samo ko je 2008. godine, kada je Koštunica – zajedno sa tobom i aktuelnim predsednikom Srbije – u Beogradu organizovao miting „Kosovo je Srbija“. Treba li da te podsećam ko je organizovao divljanje navijačkih grupa i paljenje stranih ambasada? Uveren sam da ne treba, odlično ti znaš, kao što i onaj neobavešteni zna po čijem nalogu se policija sklonila iz ulice Kneza Miloša kada su navijačke horde došle u blizinu američke ambasade. Znate vi to sve, ali niste jedini koji znate. Ne može pojedinac, kao što rekoh, u takvoj borbi sa vama ništa, u tvojim rukama je batina. Može pojedinac, međutim, da radi na sebi, da se menja, da menja svest. I kada mnogo pojedinaca počne tako ćutke da razmišlja i radi na sebi, promeniće se i svest naroda. I budi uveren da ti onda neće neki hrabri junak doviknuti da ne nosiš nikakvo novo odelo, već da si go kao od majke rođen. O, ne, Aleksandre Veliki! To će ti saopštiti svi oni ljudi kojima si mazao oči godinama, i koji su vođeni ličnim interesima ili naivnošću želeli da veruju u tvoja obećanja. Pući će i njima film, dopreće se do njihove svesti, a onda će tvoja politička karijera pući bar stostruko glasnije. Raspršiće se fantomska stranka na čijem si čelu, izgubićeš oslonac, a svi oni u čiju se vernost sada kuneš izdaće te i prodati za večeru. Srbija je ovo, Aleksandre Vučiću, ne prašta se ovde uspeh, još se manje prašta izdaja.

Kolumna je objavljena na portalu Kolumnista.

Advertisements

Odgovor na odgovor

Odgovor na autorski tekst premijera Srbije, napisan za „Blic“.

Svaki put kada ti nešto pomisliš, nama bude za nijansu gore. Bilo bi jako lepo kada bi shvatio koliko je tvoje mišljenje štetno po građane ove nesrećne države na čije si čelo doveden, i kada bi prestao da misliš. To bi, naravno, moglo da se desi tek kada bi neko razjurio tu gomilu ulizica kojom si se okružio, i koji svaki dan trčkaju oko tebe diveći se tvom liku i delu i hraneći ti ego strahom koji tako jasno vidiš u njihovim očima. Neprirodno je, ipak, očekivati da se neko toliko preplašen i isfrustriran liši podrške kojom ga obasipaju verni stranački psi, te ostajemo pri tome da ćeš ti i dalje misliti.

Mogao bi, dobri studentu državnog fakulteta, koji si pošteno stekao diplomu, i da se opismeniš malo, pa da naučiš da se institucija na čijem si čelu piše velikim slovom – Vlada Srbije. Ili je toliko omalovažavaš da je svesno pišeš malim slovom, da bi istakao svoju veličinu i nevažnost institucije? I kada već spominješ uticaj i podršku, onda da nazovemo lepo stvari svojim imenom. Da, istina je da nemaš podršku društva, iako si se busao apsolutnom većinom, ali si valjda shvatio da je tek svaki četvrti građanin Srbije sa glasačkim pravom svoje poverenje poklonio tebi i tvojoj izdajničkoj stranci. I da, uveli ste najgori oblik gušenja slobode medija, koristeći ekonomsku cenzuru. Shodno tome, vrlo si odgovoran za stanje u medijima, a samim tim i za javno mnjenje.

Hajde da ne zamišljamo bolju Srbiju! Bolja Srbija podrazumeva da tebe i tvojih partijskih drugova nema, kao i da nema ovog parazitskog sistema, čiju ste zloupotrebu doveli do savršenstva. A vi ste i dalje sveprisutni. Moramo, stoga, prvo da razmišljamo o tome kako da kompletan saziv parlamenta i komplet Vladu Srbije otpremimo u prošlost, kako da vas preselimo na političku deponiju i da vas ostavimo da se tamo međusobno glođete kao hijene. A onda ćemo da počnemo da gradimo novi sistem i nove institucije istog tog sistema, i da gradimo bolju Srbiju. Ti i tvoji saborci ste nam u toj boljoj i lepšoj Srbiji samo kamen spoticanja. Od rušenja Miloševića do danas svi zajedno ste pokazali koliko ste nesposobni i koliko ste spremni da prodate veru za večeru. Dokazani ste paraziti i izdajnici, i narodu je više muka da vas gleda. Možda toga niste svesni, jer nema nikoga u vašem okruženju da vam ukaže na tu činjenicu, ali pre ili kasnije car svakako shvati da je go, i da su ga krojači izvrgli ruglu.

Moram ti priznati da si jedno dobro naučio, što se uklapa u tvoju izjavu o sebi – da si uvek bio vrhunski štreber, i da si, dok su se drugi provodili, ti sate i dane provodio nad knjigom. Savršeno si naučio na šta se ovaj narod peca – na autokratu (iako si ti samo karikatura čvrstog vladara, jer si u suštini mekši od svake amebe) koji im daje obećanja. Što su obećanja raskošnija, to je verovatnoća da će narod progutati udicu veća. Podsetiću te na obećanja koja si dao, a od kojih nema ništa: smanjenje državnog aparata (a ti si pozapošljavao još 100.000 partijskih poslušnika), borba protiv korupcije (a nijedan tajkun nije procesuiran), Beograd na vodi (a šeik te na samitu G8 izbegavao kao da si kužan), Mercedes i Ikarbus (7 /sedam/ umesto 10.000 autobusa), zagarantovane plate i penzije (a već si jednom oteo 10%, i do kraja ovog meseca moraš još jedared)… Šta bi sa preporodom železare i sa Esmarkom? Šta bi sa izvozom Fiatovih vozila u Rusiju, šta bi sa Južnim tokom? Treba li da nabrajam dalje ili ti je ovo dovoljno? Jedino čime bi mogao da se podičiš jeste most koji su, nakon što je sa njima ugovor sklopio Dragan Đilas (DS), sagradili Kinezi. Ne vidim u tome tvoju zaslugu, ali si ti otvaranje tog mosta zloupotrebio da se slikaš, i pričaš o tom projektu baš kao da si bio na mešalici sa lopatom sve vreme izgradnje (a to bi ti i bila adekvatna uloga, moram priznati).

Šta je bilo sa fantomskom firmom otvorenom na ime tvog brata? Šta je bilo sa fantomskim snimkom batina koji si obećavao da ćeš pokazati javnosti? Šta je sa odgovorima na pitanja po kojoj i čijoj odluci „Kobre“ čuvaju tvog brata i po čijem su nalogu on i gradonačelnikov brat išli da provociraju pripadnike Žandarmerije? Šta je sa tom pričom istinoljubivi predsedniče Vlade? Spadaju li i ti odgovori u lažna obećanja koja si dao naivnim građanima Srbije? Šta je sa istragama o lažnim diplomama i plagiranim doktoratima?

Upitaš li se ti ikada, izdajice, odakle tebi uopšte pravo da se nazivaš Srbinom i da obmanjuješ srpsku i svetsku javnost da se boriš za interese Srbije? Ti, koji dovodiš kao savetnika Tonija Blera, osvedočenog neprijatelja ove zemlje i nekoga koga Britanci nazivaju ratnim profiterom? Ti koji dovodiš raznorazne belosvetske ološe i plaćaš ih iz naših džepova, ti koji si stavio sramni potpis na sporazum u Briselu i predao Kosovo u ruke Tačiju i njegovoj družini? Ti koji si izdao Srbe sa Kosmeta, Srbe u Hrvatskoj, Srbe u Republici Srpskoj i Srbe u Srbiji? Ti koji minutom ćutanja na inaguraciji hrvatske predsednice odaješ počast hrvatskim domoljubima koji su dali živote za stvaranje nezavisne Hrvatske? Ti si patriota?

Sram te bilo, džukelo nevaspitana! Sram te bilo svih izdaja i laži! Sram te bilo gladi koja vlada Srbijom. I nezaposlenosti. I apatije. I beznađa. Stidi se, džukelo, i neka ti se i majka i otac stide što si u takvu džukelu izrastao! Jednog dana ćeš u istoriju ući kao najsramniji i najpogubniji vladar Srbije. Meni to nije nikakva uteha, bila bi mi uteha kada bi nestao negde netragom, da za tebe nikad više ne čujem. Ni ja, ni bilo ko drugi u Srbiji.

Kako do promena?

Da se u startu razumemo oko nekih stvari, da ne bismo brkali pojmove i da ne bismo na pogrešnim osnovama gradili priču. U Srbiji vlada uverenje da se nalazimo u periodu tranzicije, što bi trebalo da označava vreme potrebno da se iz jednog društvenog uređenja pređe u drugo. Svi vrlo dobro znamo šta je iza nas: samoupravni socijalizam, ili kako neki vole da ga nazivaju – Titov komunizam. Sa time smo deklarativno raskrstili, i kao društvo smo se okrenuli demokratiji i kapitalizmu. Još od početka devedesetih godina prošlog veka pričamo o Srbiji kao o demokratskoj državi, a veliko je pitanje da li smo mi uopšte država, i još veće koliko veze imamo sa demokratijom.

Država mora da počiva na institucijama sistema i na jasnoj podeli između zakonodavne, sudske i izvršne vlasti. Sistem mora da štiti svakog građanina države, kao i vladavinu prava, i u sistemu ne sme da bude nedodirljivih. To je prvi i osnovni preduslov da bi moglo da se kaže da se ima ozbiljna država. U ovoj našoj nesrećnoj tvorevini, koja je nastala cepanjem prvo SFRJ, a onda i zajednice Srbije i Crne Gore, sistem je parazitski i stvoren je da štiti političku oligarhiju. Sva politička kombinatorika koja se u poslednjih četvrt veka koristi na ovim prostorima ima za cilj zaštitu interesa partija i moćnih pojedinaca, državni interesi i dobrobit naroda su u potpunom zapećku. Državni aparat, kao kostur sistema, od vlasti do vlasti se uvećava, i taj parazit koji se hrani krvlju naroda sve više raste. Iz svega ovoga je više nego jasno da je za bilo kakve promene na bolje neophodno demolirati sistem. Potrebno je srušiti ga do temelja, i onda na zdravim osnovama izgraditi institucije, koje će biti u službi građana. Neophodno je u startu ograničiti broj zaposlenih u državnom aparatu i odgovarajućim zakonima sprečiti bilo kakvu zloupotrebu sistema.

Paralelno sa izgradnjom institucija sistema mora se raskrstiti i sa partokratijom, koju je srpska politička oligarhija vrlo rado prihvatila kao zamenu za demokratiju. Ne ogleda se demokratija u periodičnom izlasku na birališta i u zaokruživanju broja na glasačkom listiću, kao i u relativno poštenom prebrojavanju glasova birača. To je samo farsa koja  služi za stvaranje privida da živimo u demokratskom društvu, dok je istina da smo taoci partokratije. I tu se dolazi do toga da mi zapravo uopšte nismo raskrstili sa samoupravnim socijalizmom, jer nam je i pola veka kasnije san da se udomimo u firmi u državnom sektoru, da imamo sigurica platu i sve što uz takav posao ide, a prečica za to je članstvo u partiji koja je na vlasti. Taj rastanak sa privilegijama koje partija može da donese je bolan za jedan deo građana Srbije, ali to je cena koja mora da se plati da bismo krenuli u ozdravljenje društva, koje je sada zahvaćeno svim mogućim bolestima koje jednu državu mogu napasti.

Krajnje je vreme da građani Srbije shvate da nikakvi izbori ne mogu doneti promene. U poslednjih 25 godina pokazali smo da nismo glasačko telo koje se odlikuje preteranom količinom pameti, jer smo – sve kličući demokratiji – dozvoljavali da se na vlasti smenjuju ljudi koji ni po čemu nisu zaslužili da se nazivaju državnicima. Sve i da se desi čudo, i da fašistički i izdajnički režim Aleksandra Vučića sutra ode sa vlasti, otvara se pitanje ko će preuzeti vlast. Ko god da to uradi, sistem će ostati isti, i građani će i dalje finansirati bogaćenje političke oligarhije. Nesvrsishodni su, stoga, protesti koje ljudi organizuju, jer oni ne mogu da dovedu do promena na bolje. A već smo svi umorni od promena koje se svode na to da sjaše Kurta da bi uzjahao Murta. Ostatke srpske države moramo predati u ruke ljudima od struke, koji će umeti da definišu jasno nacionalne ciljeve i da rade na donošenju zakona koji će služiti stvaranju uređenog društva, u kome će se sistem brinuti o svakom pojedincu. I ljudima koji će umeti da doprinesu ozdravljenju već klinički mrtve srpske ekonomije, jer bez toga nam nema ni koraka napred. Moramo već jednom da shvatimo da promena ne leži u ljudima koji su na vlasti, već u sistemu. Tek kada se on sruši moguće je nadati se boljitku.

Kako ga konkretno rušiti?

1. Promenom svesti, što je prvi i najvažniji uslov.
2. Građanskom neposlušnošću.
3. Bojkotom i vlasti i opozicije.
4. Bojkotom medija.

Da li je to lako? Nije. Da li je neophodno? Na to pitanje morate odgovoriti sami. Svako za sebe.

Idolopoklonstvo u Srba

Tekst je objavljen na portalu KolUMnista.

Skloni smo idolopoklonstvu, fokusiranju na jednog čoveka, toga prosto ne možemo da se rešimo, upisano nam je u genetski kod. Bilo da ga u zvezde dižemo, bilo da ga provlačimo kroz blato i septičku jamu. Sa koliko smo samo posvećenosti i gotovo pseće odanosti obožavali najvećeg sina naših naroda i narodnosti, Josipa Broza.

Stepen idiotizma išao je dotle da je jedna od mnogobrojnih pesama spevanih u njegovu čast govorila da „Tata se voli puno, mama se voli više, a Tito se voli ponajviše“. Obožavali smo ga i posle njegove smrti, sve dok jednog dana na beogradskom zidu nije osvanu grafit „I posle Tita – kita! Jovanka Broz“. Taj grafit kao da je bio okidač, inicijalna kapisla koja je zapalila decenijama zatrpavane strah i mržnju.

SVE JE TO ZBOG MASONA , NARAVNO


Iz odavno zašivenih i duboko sakrivenih džepova sećanja počeli smo da izvlačimo sve nelogičnosti i neistine koje su pratile njegov lik i delo, tvrdeći – a kako bi, pobogu, i moglo drugačije? – da je nama od samog početka bilo sumnjivo to što on jako loše vlada srpskim jezikom, da znamo čoveka koji zna čoveka kome je čovek pričao da je Tito, naravno, ruski/američki/britanski/nemački (nepotrebno precrtati) špijun, podmetnut da bi ostvario zna-se-već-kakve ciljeve, svi smo znali da je Broz istaknuti mason povezan sa najmanje pet loža, svi smo znali sve, ali eto nije se povela priča o tome pa smo ćutali. Ćutali smo jer je Broz velemajstorski ustanovio sistem koji je radnička klasa opevala stihovima „Ala je lep ovaj režim, plata ide, a ja ležim“ i „Radio ne radio – svira ti radio“.

Lakoverni i sebični uživali smo u plodovima svog nerada, ponavljajući parole kako imamo sedmu po jačini armiju u svetu, kako smo za druge zemlje socijalističkog bloka više od Amerike, dičeći se crvenim pasošem koji nam omogućava da putujemo gde nam srce ište.

A ako bismo stavili ruku na srce, vrlo brzo bismo došli do spoznaje da su se ta famozna putovanja u najvećoj meri svodila na šverc ture iz Trsta, prelazak do mađarskih marketa po kobasice, salame i sireve, i na odlazak na more u bratsku Grčku. Uljuljkali smo se, takvi kakvi jesmo, u blagostanje, a svako razuman morao je da zna da će ceh za taj raj na zemlji kad tad doći na naplatu.

Više volim da verujem da smo bili glupi i da nismo videli očigledno, nego da pomislim da smo bili sebični i da nas nije zanimalo to što će te cehove plaćati naša deca ili unuci.

I POSLE JOŽE, JOŽA. PO IMENU SLOBA

Posle Tita iznedrismo Miloševića, Srbendu par exellance, koji je prvi u istoriji ove napaćene zemlje shvatio moć medija i za svoju apsolutnu vlast koristio je upravo tu mašineriju. Histerično smo mu klicali kada je u Kosovu Polju održao istorijski miting, sa koga je poslao ratnohuškačke poruke, koje će Srbiju par godina kasnije uvesti u ratove i razaranja. Mrtav hladan je Sloba „povukao damu na 18″, i zaigrao na kartu koja u mutnim vremenima krize uvek pali – nacionalizam i lažni patriotizam.

Srbija je spremno dočekala na svoje grudi nebeske i junačke lidera koji će im pričati ono što njihove uši žele da čuju: Kosovo je srpska svetinja, jači smo i bolji od celog sveta, i nema pametnijih i sposobnijih od nas. Ogromna većina Srba bila je spremna život da položi (deklarativno, naravno, splasne to junaštvo kada opasnost postane realna) za Slobu i svete ciljeve serbske.

KO SME DA VAS POGLEDA?

I trajala je ta šizofrenija punu deceniju i nešto malo jače, dok ga nismo uz pomoć kolonijalnih imperijalista zbacili sa vlasti. Preko noći se Srbin zaljubio u Koštuničine alpaćinovske oči, u njegovu čestitost i neukaljanost, a velikog komandanta Slobu kao kera uhapsiše i kao najvećeg izdajnika isporučiše cirkusu u Hagu.
Slobu je na tronu smenila neprirodna i degenerična koalicija sastavljena od 18 stranaka, i DOS je tokom narednog zodijačkog ciklusa od novih 12 godina uništavao Srbiju na sve raspoložive načine.

RADIKALNI EVROPEJCI

Strane sile su, kada im je to postalo potrebno za ostvarivanje sopstvenih ciljeva, u političku orbitu Srbije gurnuli večitog malog od palube, večitog Šešeljevog potrčka, Aleksandra Vučića. Uz pomoć novca i poznatim tehnikama obaveštajnih službi razbijena je radikalna stranka, formirana je nova partija na čije čelo je stavljen falš diplomac Tomislav Nikolić, a za njegovog zamenika je postavljen Vučić. Od samog formiranja te nove stranke bilo je jasno da su stranci za svog favorita izabrali mladog i oblikovanju sklonog četnika, a Nikoliću su namenili ulogu koja odgovara njegovim intelektualnim sposobnostima.

Nekada vatreni zagovornik klanja zarđalim kašikama ustaša i balija i protivnik svega što u svom prefiksu ima reč „evro“, preko noći je promenio kurs za 180 stepeni i postao vatreni pobornik evrointegracija.
I shvatio je ono što je u celoj priči najvažnije: srpski birač voli da sluša obećanja. Što su laži veće, to ih Srbi radije gutaju, kao što somovi gutaju mamce. Borba protiv korupcije, bolji život, zagarantovane plate i penzije, brze pruge, Beograd na vodi, preporod privrede… Prosto je nemoguće nabrojati sve laži kojima je Vojvoda mekog srca obasuo srpsko glasačko telo, i to mu je omogućilo da među građanima Srbije koji su izašli na izbore osvoji apsolutnu većinu. I čak i sada, kada je svakome ko misli svojom glavom jasno da su to sve mehuri od sapunice, koji jedan po jedan pucaju, postoji dobar deo građana Srbije koji i dalje veruju u njegove magične moći i u bolje sutra koje nam je obećao. I verovaće mu do momenta kada ne budu bili uvereni da mu je odzvonilo. Sa podjednako jakom strašću ga kritikuju oni koji su svesni njegove duboke poremećenosti i svih laži koje nam podmeće, i kritikovaće ga dok im na tapet ne dođe sledeći kandidat.

MENJAJMO SISTEM I SVEST

A nije ni u jednom pojedincu ni u jednoj partiji, sestre Srpkinje i braćo Srbi, ni problem ni rešenje problema. Problem je u sistemu i potpuno pogrešnom društvenom uređenju.

Rešenje problema je promena sistema i promena svesti.
Suludo je i potpuno infantilno očekivati od bilo kog politikanta koji voli političarem da se zove da će se zalagati za političko rušenje sistema koji omogućava njemu i njegovoj okolini bogaćenje neslućenih razmera. Svi će oni podjednako lepo da nas lažu, čekajući da zasednu u fotelju i da obezbede i sebe i svoje naslednike. Nijednog aktera sa političke scene Srbije ni trunku ne dotiču problemi običnog građanina, svima je njima u glavama samo lični i eventualno partijski interes. Ne može o građanima brinuti pojedinac: o njihovim interesima može da se brine samo dobro postavljen sistem, koji je zasnovan na poštovanju prava i zakona.

Ne može nijedan pojedinac u ovako nakaradno ustrojenoj državi da učini čuda i obezbedi nam bolji život, ma koliko ga mi obožavali i davali mu svoju bezrezervnu podršku.

Sistem sa svojim institucijama, koje će poštovati svaki pojedinac, i sistem u kome neće biti povlašćenih i zaštićenih to može da postigne. Ni po babu, ni po stričevima. Već po pravdi socijalne države. To nam je jedina šansa. Ostaje samo da to shvati većina, jer bez toga nema ni promene sistema.

Da li Šiptari zaista napuštaju Kosovo?

Proteklih dana srpski mediji, a sve po nalogu bratije iz Nemanjine 11, podgrevaju već dovoljno vruću atmosferu u javnosti pričama o masovnom egzodusu Arbanasa sa Kosova. Čaršiji željnoj teorija zavere plasiraju se priče o tobožnjoj pripremi rata, o tome kako Šiptari sklanjaju porodice na sigurno jer žele da krenu u nove terorističke akcije, itd, itd… Jednom rečju: budalaštine. Narod kao narod, jedva čeka dobru temu, koju će prežvakati milion puta i tako je na kraju u potpunosti obesmisliti. O čemu se, zapravo, radi?

Šiptari su, sve dok su imali status autonomne pokrajine, do perfekcije usavršavali život na račun republike (Srbije). Formalno su bili njeni državljani, od nje su dobijali sve prinadležnosti koje im (ne) pripadaju, a zauzvrat nisu ispunjavali nikakve obaveze. Računi za struju, infostan, komunalne i druge usluge jednostavno nisu plaćani, a vlast iz Beograda je to prećutno tolerisala da ne bi došla na rđav glas u međunarodnoj zajednici. Što dovoljno govori o tome kakva se gomila nesposobnjakovića prihvatila vođenja države u proteklih nekoliko desetleća. Bojite se da ćete pokvariti sliku o sebi tako što ćete primorati građane da plaćaju za isporučenu uslugu, ali zato nije problem da se druga sporna pitanja rešavaju upotrebom oružane sile, bilo da su u pitanju plave ili SMB uniforme.

Onda su Arbanasi ostvarili svoj dugogodišnji san, postali su većina na Kosovu i dobili su podršku iz sveta, pa tako proglasiše nezavisnu državu Kosovo, koju u ovom trenutku priznaje 108 zemalja sveta. Uz proglašenje države išlo je i formiranje sopstvenih institucija, i Kosovo je odista počelo da liči na pravu državu. Na pravu, ali i na pravnu. Budući da su i dalje pod protektoratom Evrope (i pod budnim okom Amerike), Šiptari su posle više decenija prinuđeni da poštuju institucije sistema, i da plaćaju račune, poreze i da ispunjavaju sve druge obaveze prema državi. Sa druge strane, dvojac Dačić-Vučić je u Briselu potpisao Sporazum po kome je Kosovo praktično priznato i od strane Srbije, i formalno smo postali inostranstvo, te na pomoć i toleranciju Beograda više ne može da se računa. Bolećivi srpski državnici (sramota ih je uopšte nazvati državnicima, ali oni to nažalost jesu) pronašli su, ipak, načina da izađu u susret Tačijevim Štrumpfovima.

Državljani Kosova, koji se u zemlje Evropske Unije upute preko teritorije Srbije (iako im je daleko bliže da to učine preko bratske Albanije i Jadranskog mora), na graničnim prelazima dobijaju privremene isprave Republike Srbije, i tako im se omogućava dalje putovanje. Oni, dakle, u EU odlaze kao građani Srbije, a ne kao građani Kosova. Time stiču pravo da kada se iz te iste Evrope vraćaju kući, bilo svojom voljom bilo zbog toga što su odande proterani, dođu na teritoriju centralne Srbije i tu i budu zbrinuti. Jer, zaboga, oni su građani Srbije, o čemu kao dokaz podnose lična dokumenta dobijena od ministarstva unutarnjih dela pod upravom lažnog doktora nauka. I eto Šiptara opet, kao u stara dobra vremena, na teretu srpskih poreskih obveznika. Eto ih opet na najslađoj sisi majke Srbije, jer odavno se u narodu reklo da umiljato jagnje dve sise sisa. Pa tako i dovitljivi Arbanasi imaju svoju državu, koju vole, i imaju svoju Srbiju, koju zloupotrebljavaju do beskonačnosti.

A Srpska napredna stranka i vladajuća garnitura gurnu pred kamere onog slinavog ministra da saopšti kako je to dobra vest i dokaz kako Srbija krupnim koracima grabi ka poziciji lidera u regionu, i onda kao dokaz navede kako veliki broj građana Kosova aplicira za srpsko državljanstvo. Čega se pametan stidi, budala se time ponosi, vazda bilo i biće. Propratno dešavanje, ali to ni po čemu ne znači da je to beznačajno, u celoj priči jeste pojava nemačkih policajaca na teritoriji Srbije, u ataru sela Hajdukovo, u okolini Subotice. Predstavnici IV Rajha poslati su u pogranični pojas u predelu Subotice sa svojim vozilima i tehnikom, da bi pratili tobožnji talas ilegalnih emigranata. Nekako se ne spominje da isti ti policajci, čije je prisustvo opravdano nadgledanjem granice EU, patroliraju ulicama i putevima Srbije naoružani službenim naoružanjem, što je protiv Ustava ove (i svake druge na svetu) države. Zanimljivo bi bilo čuti šta gologlavi borac sa smetovima i poplavama ima da kaže po pitanju neometanog kretanja nemačke policije po suverenoj teritoriji naše države. Iako ovo odavno više nije država.

Ne treba nasedati o te priče koje se kroz medije provlače po diktatu, treba gledati kako se rasprodaje ono malo nacionalnog blaga što je ostalo da se proda. Treba potražiti vezu između Esmarka, koji je navodno najozbiljniji kandidat za kupovinu smederevske železare, i kompanije MNSS koja je ojadila železaru u Nikšiću. Zajednički imenitelji u toj balkanskoj konekciji, pored iste adrese u Holandiji gde su obe firme registrovane, jesu sklonost premijera Srbije i Crne Gore ka uništavanju države i lično bogaćenje, kao i Vladimir Beba Popović, koji je obojici premijera savetnik za debele novce (čitaj: provizije prilikom rasprodaje državne imovine).

Samozavaravanje kao srpski brend

Bolesni smo. Činjenica je da je civilizacija na globalnom nivou u priličnoj meri posrnula, i da umesto da napreduje čovek u mnogim oblastima života nazaduje, ali Srbija je kao društvo skroz bolesna. Ukorenila se boljka duboko, i potrebno je dosta truda i podjednako upornosti da bi ovo društvo ozdravilo. Proteklih meseci me je više prijatelja i poznanika pitalo zašto sam toliko ogorčen, jer se u mojim postovima na društvenim mrežama vide bes i ogorčenost. Isti ti prijatelji i poznanici savetovali su me da se manem ćorava posla, i da se okrenem lepšim stvarima, da se ne zamaram oko nečega na šta ne mogu da utičem. Pokušao sam u tim razgovorima da ne upadam u bespotrebne i umarajuće diskusije, jer svako ljudsko biće ima pravo na svoj stav i na svoje mišljenje, kao i pravo da svoje stavove i mišljenja iznosi. Sledeći tu logiku, ako sebi dajem za pravo da kritički gledam na stvarnost i da svoje stavove prezentujem javno, moram da prihvatim činjenicu da postoje ljudi kojima se taj moj način ne dopada. Ostaje, doduše, pitanje zbog čega smo onda ljudi koji biraju da zabiju glavu u pesak i ja uopšte prijatelji, ali to pitanje nekako svesno sklanjam u stranu. Verovatno smo jedni drugima potrebni. Ja sam njima potreban da formulišem ono što oni misle, ali nemaju petlju da to kažu, a oni su meni potrebni da bih imao povratnu informaciju i od grupacija ljudi koji se ne slažu sa mojim načinom iznošenja stavova.

Iskoristiću ovaj post u blogu da im odgovorim onako kolektivno, tek da se niko ne bi pronašao lično prozvanim, a da bismo stvari ipak postavili na svoje mesto. Društvo se ne menja poput automobila, stana ili neke druge nekretnine; prodaš jedno, pa kupiš drugo. Svaka jedinka u društvu treba da radi na menjanju sebe, jer time će uticati na promenu svog mikrokosmosa. Ako posmatramo društvo kao veliki skup tih mikrokosmosa, menjanjem svakog od njih menjaće se i društvo. I drugog načina da do promena dođe nema. Veliki problem u Srba je što su nam u genetskom kodu kao trajne vrednosti upisana dva panična straha: od promena i od promaje. Sa napredovanjem civilizacije strah od promaje nekako savladavamo, mada i dalje sumnjičavo vrtimo glavom kada se na +40°C uključi klima uređaj, i više volimo da nam bude malo vruće nego da otvorimo dva prozora da bi vazduh koliko toliko cirkulisao, ali bože moj… makar većina nas ima krov nad glavom, i uvek možemo da se sakrijemo od te vetrovite pošasti. Sa promenama je, međutim, stanje mnogo drugačije. Ne volimo ih, plašimo ih se, i svakakva ćemo čuda napraviti da bismo ih izbegli, a samozavaravanje je jedna od opcija kojoj najradije pribegavamo. Ne želim da idem u daleku prošlost, dovoljno je osvrnuti se na skoriju srpsku istoriju, i stvari postanu kristalno jasne. Onome ko želi da ih vidi, naravno.

Miloševića su euforično na vlast doveli milioni Srba koji su poverovali u bajku da je njemu stalo do države i dobrobiti njenih građana, a krunu na glavu su mu stavili nakon što je izrekao čuvenu rečenicu „Niko ne sme da vas bije“. Postoji jedan zanimljiv detalj povodom te rečenice, i on je u javnosti malo poznat, iako je direktni učesnik (kamerman koji je snimao tu posetu Miloševića Kosovu) o tome pričao na javnom servisu. Dok je politička vrhuška vodila pregovore u Domu kulture, okupljeni građani su protestvovali, i postojali su nagoveštaji da će se situacija oteti kontroli, te je neko posavetovao Slobu da izađe među građane i umiri ih. On je to i uradio, i delimično je uspeo u svojoj nameri, ali kako je i dalje bilo grlatih i potencijalno nasilnih učesnika protesta, neko iz direktnog Miloševićevog okruženja mu je rekao: „Predsedniče, idemo unutra, još ćemo batine dobiti!“. On je na to, želeći da spusti tenziju i malo ublaži strah, odgovorio: „Niko ne sme da NAS bije…“. Jedno promenjeno slovo i vest puštena u etar na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, i eto legende, kojoj su Srbi skloni.

Prilikom raspada Jugoslavije busali smo se u prsa junačka i opominjali dotadašnju braću da se ne igraju životima, i da ne ulaze u sukob sa nama, jer Srbi su nebeski i ratnički narod. Što smo jače galamili, to je više srpskih majki zakukalo i više je humki osvanulo po srpskim grobljima. Identična situacija ponovila se i tokom vojne intervencije NATO-a u SRJ. Gotovo da ne poznajem Srbina koji nije hrabro prizivao Amerikance i ostalu bagru da siđu dole, da se na kopnu obračunamo kao ljudi, da im isprašimo guzice i pokažemo ko je jači. Obično bi takvi heroji, pri pomenu odlaska na Kosovo ili neki drugi ratni položaj, pronalazili izgovore u lošem zdravlju, u nemogućnosti da ostave decu same, a sve skupa je ličilo na legendarnu repliku iz filma „Balkanski špijun“, kada Bora Todorović ide tetki da odnese lek. Kosovo je, nakon te vojne intervencije NATO-a i saveznika izašlo iz sastava SRJ, samim tim i Srbije, i to je činjenica koja je overena ugovorom koji je potpisan u Kumanovu, 09.06.1999. godine. Srbi, međutim, i 25 godina kasnije, kada Kosovo ima sve odlike samostalne države i kada ga je priznalo 108 zemalja u svetu, uzvikuju parole kako je Kosovo Srbija, i kako je to naša sveta zemlja, koju ni po koju cenu ne damo. I takvih je samoobmana napretek, puno bi prostora bilo potrebno da se sve nabroje.

Laž u koju verujemo, i koja me trenutno najviše tišti, jeste ona da imamo državu, da imamo vlast, da imamo opoziciju, da imamo život. E pa, dragi moji prijatelji, znani i neznani, nemamo mi ništa od navedenog. Mi imamo ruševine države u konstantnoj predbankrotnoj fazi, na čijem se čelu već dve i po decenije smenjuju niskomoralni amateri željni lične promocije i protivzakonitog sticanja bogatstva. Ne smenjuju se u Nemanjinoj 11 nakon izbora pripadnici vlasti, tu se samo rokiraju jajare i secikese koje su u borbi za presto pokazale najviše odsustva integriteta, pa plivaju tu gde jesu. A sasvim je logično da u zemlji u kojoj vlast ne postoji nema ni opozicije, jer je prvi preduslov za postojanje potonje – postojanje pozicije. Toga u Srbiji odavno nema. Nije ovo što mi živimo nešto što se može nazvati životom. Sve su to jeftine imitacije života, potpomognute kolektivnim i pojedinačnim samoobmanama. Ne želeći nikoga da uvredim, ne mogu da ne iznesem stav da samo krajnje neodgovorno biće, sa odsustvom želje da mozak koristi za razmišljanje i podložno manipulacijama različitih vrsta, može da se zatvori u neki svoj svet i da živi nešto što naziva životom. Krajnje je neodgovorno tvrditi da stvari nisu tako loše, i da nema smisla pričati o lošim stvarima jer ne možemo da ih menjamo. Te loše stvari oko nas postoje, i njih moramo da menjamo. Prosto moramo. To više nije pitanje izbora, to više uopšte nije pitanje. Može se porazgovarati, ali ne predugo, o mehanizmu uz pomoć koga će se stvari promeniti, ali je stavljanje tačke na samozavaravanje neminovna stvar.

Deca nam umiru jer nema para za njihovo lečenje, a višestruko veći iznosi od sume potrebne za operaciju jednog deteta isplaćuju se posrnulim estradnim kolgerlama za opštenarodna veselja po trgovima. Lekovi dostupni građanstvu povlače se sa lista lekova koji se mogu nabaviti uz recept, ali se zato nude zamene stranih proizvođača, koje papreno treba platiti. Strane farmaceutske kompanije na ovim prostorima vrše eksperimente na ljudima, testirajući nove lekove, mala grupacija ljudi uključena u taj biznis zgrće ogroman kapital, ali mi ne razmišljamo o tome, jer to se dešava nekom drugom.

Ne razmišlja se ni o tome da Srbija po broju korisnika narodnih kuhinja uveliko prednjači u celom regionu, ako ne i u Evropi, važno je da se narodu kroz medije plasiraju tračevi, afere, bizarnosti i pesma. Ona ih je održala, oni njojzi kažu hvala. Duboko me je potresao prilog na jednoj od televizija, gde volonteri Crvenog krsta pričaju o distribuciji hrane u narodnim kuhinjama. Umesto tri obroka dnevno, oni su u mogućnosti svojim korisnicima da pruže samo jedan, uz pola vekne hleba. Obično je u pitanju neko kuvano jelo, a kako reče jedna od volonterki – mesa u hrani ima samo kada neko od donatora uplati novac, pa se meso kupi. Kada na društvenim mrežama vidim slike sa receptima, na kojima sve izgleda bajno i sjajno, ja se uvek setim ljudi koji čekaju u redu da im se iz manjerke zahvate dve kutlače mase neodređenog izgleda i ukusa, i da im se u ruke tutne pola vekne hleba. I ja ne mogu onda sa uživanjem da razmenjujem recepte, i pričam o tome na koje je sve načine moguće pripremiti biftek, ili da li više volim italijansku, brazilsku ili englesku kuhinju. Ne mogu, želudac mi ne dozvoljava. A svima onima koji sa time nemaju problem, neka bude na čast.

Dotakli smo dno, siromašni smo, gladni smo, ostatke države nam rasparčavaju i dalje, a mi se i dalje zavaravamo da nije sve tako crno, i da mi tu ne možemo ništa. Pa dobro, žitelji Srbije, dokle mislite da ćutite? Hoćete li ćutati i kada počnu da vas siluju? Hoćete li i onda pronaći opravdanje za silovatelja i razmišljati o tome da ste mu verovatno vi dali povoda za to? Hoćete li sačekati da počnu da nas sahranjuju žive? Da nam siluju decu? Da nas posipaju sonom kiselinom? Gde je granica? Ima li trunke pameti u vama? Ima li trunke dostojanstva? Ili je baš sve otišlo u tri lepe, pa možda treba da priželjkujemo neku poplavu malo veću od one koja nas je zadesila prošle godine? Probudite se dok još nije postalo kasno, iako je sat već uveliko i rizično blizu dvanaestice. Kazaljke samo što se nisu poklopile.

Nova godina 2015.

Novogodišnji praznici idealna su prilika da se čovek osvrne na godinu za sobom, i da napravi neku vrstu rekapitulacije. To je i prilika da sebi dragim ljudima poželite da im se ostvare snovi, da onima koji prema vama nisu bili blagonakloni oprostite, i da prve dane januara posmatrate kao neki novi početak. Na stranu što je moj lični stav da je ljudska sklonost ka praštanju vrhunac bahatosti i umišljenosti (na čoveku nije da prašta, na čoveku je da pređe preko nečega i da pronađe način da sa time živi, prašta samo bog, i to ako verujete u njega), postoje stvari preko kojih se čak ni u prazničnom duhu ne može preći. Jedna od takvih stvari je sve jače pozicioniranje fašističkog režima u Srbiji. To je pojava o kojoj ne treba i ne sme da se ćuti, to je nešto sa čime se na sve legitimne i mirne načine treba boriti. To više nije pitanje dostojanstva ili tolerancije, to je odavno postalo pitanje odgovornosti prema generacijama koje dolaze, odgovornosti prema sopstvenoj i tuđoj deci.

Budući da se u većini slučajeva ovakvi tekstovi komentarima razvodnjavaju, pokušaću na vrlo konkretan i precizan način da dam svoj lični pogled na sve što je Srbiju snašlo. Od dolaska Miloševića na vlast, pa do vaspostavljanja produžene ruke IV Rajha oličenog u režimu lažljivog Aleksandra Vučića.

Slobodan Milošević je možda (i tu ću naglasiti reč možda) i imao dobre namere, ali svakako nije imao sluha u odabiru saradnika, kao ni u načinu na koji sa velikim silama treba igrati političku igru. Opijen vlašću koju je osvojio na sasvim legitiman način, uz ogromnu podršku naroda koji mu je u delirijumu klicao, Milošević je dozvolio da njegov i ego njegove supruge (a kasnije i koalicionog partnera u vlasti) bude stavljen ispred interesa države i naroda. I tu je krenuo sunovrat Srbije, kola su tolikom brzinom krenula nizbrdo da je prosto bilo nemoguće zaustaviti ih. Sledeći rumunski model porodice Čaušesku, porodica Milošević – Marković je sve krupne tokove novca u Srbiji stavila u funkciju ličnog bogaćenja. Otac porodice je ušao u krvavu partiju balkanskog šaha, i uvukao je Srbiju u ratove za koje se formalno tvrdilo da u njima ne učestvujemo. Vešto koristeći medije za formiranje javnog mnjenja i za ratno huškanje, Milošević je stvorio atmosferu lažnog patriotizma, lažno se predstavljajući kao poslednji čuvar velike Jugoslavije i predstavljajući Srbiju kao žrtvu agresije mnogo manjih Hrvatske i Slovenije. Za sve to vreme, ženska glava porodice je u čvrstom zagrljaju držala javne i tajne službe bezbednosti, omogućavajući tako sinu da učestvuje u svim nelegalnim poslovima u kojima se sticalo enormno bogatstvo: od trgovine cigaretama i naftnim derivatima, pa do trgovine drogom. Svi oni koji su se drznuli da se umešaju u te kriminalne radnje bivali su po hitnom postupku likvidirani, u maniru koji se i danas tako naziva – manir devedesetih godina. Drsko, u po bela dana, na sred ulice, pred mnoštvom svedoka. Nijedna od istraga povodom brojnih ubistava za koje cela Srbija zna da su naručena iz porodičnog doma Miloševića ili iz njihovog najbližeg okruženja, ni dvadeset godina kasnije nije okončana, i policija pod političkim pritiskom i usled uništavanja dokaza jednostavno tapka u mestu.

Onog trenutka kada je poslužio svrsi, i kada su međunarodne snage preuzele kontrolu nad Kosovom – sa planom da ga u doglednoj budućnosti osamostale – Milošević je u međunarodnoj priči postao balast i pokrenuta je akcija njegovog svrgavanja. Isti oni uz čiju je pomoć došao na vlast, a to su američke i britanske obaveštajne službe, tj. njihove ispostave u ambasadama tih zemalja u regionu, učinili su da se 5. oktobra 2000. godine „spontano“ desi narod, i da Milošević bude primoran da prizna poraz na predsedničkim izborima. Prema saznanjima koja sam tada imao sa izvora informacija (iz izbornog štaba i Glavnog odbora SPS-a), a u tom periodu sam bio više nego dobro informisan, sa vrlo pouzdanim kontaktima u svim političkim partijama u Srbiji, Milošević je još uvek vodio prema rezultatima koji su pristizali sa izbornih mesta, ali je centralom stranke pronet glas da će izbore izgubiti. Da ne bi ispalo kako sam sklon teorijama zavere, mogu sa sigurnošću da tvrdim da je jedan od najbližih Miloševićevih saradnika (Nikola Šainović, osuđen kasnije u Haškom tribunalu na 18 godina zatvora) rekao (i sada citiram): „Sačekajte malo sa objavljivanjem preliminarnih rezultata, nije to uvek tako kao što izgleda!“. Suština je da je Sloba bio osuđen na poraz na tim izborima, bez obzira na to šta bi brojke pokazale. Da li je Koštunica na kraju nekim manipulacijama Republičke izborne komisije zaista imao procenat više glasova sa ove distance apsolutno nije važno, ono što je važno jeste činjenica da je Milošević sa vlasti sklonjen odlukom koja je doneta negde drugde, a ne na biračkim mestima SR Jugoslavije. Na čelo države je postavljena, uz zloupotrebu energije milion razočaranih građana Srbije, frankenštajska tvorevina pod nazivom DOS, sastavljena od osamnaest najrazličitijih stranaka. Počev od Koštuničinog DSS-a, koji se kleo u legalizam i poštovanje sistema i prava, pa do Čankovog LSV-a, koji se nije libio da kao jedan od ciljeva proklamuje vešanje po terazijskim banderama.

Narod je još jednom izabrao da se slepo zagleda u iluziju, i da potraži novog idola kome će se do granica imbecilnosti diviti. Oni koji su do juče oduševljeno klicali Miloševiću i svakom njegovom potezu, počeli su da se kunu u Koštunicu i u njegove poštenje, patriotizam, snagu. Za Srbiju bi bilo mnogo bolje da se 5. oktobar zaista desio spontano, i da je onaj narod koji je doveden u centar Beograda sproveo ono što se neformalno naziva „šestim oktobrom“. Tada je trebalo, ali za to nije postojala politička volja kako stranih tako ni domaćih faktora, izvršiti kompletnu lustraciju, makar ona podrazumevala i nasilne metode poput bespravnog hapšenja i fizičkih likvidacija. Ne može se izvesti revolucija čiji su jedini trofeji fotelja ili slika iz Skupštine, i u kojoj odgovorni za stanje u državi ne budu pohapšeni istog minuta. Ne istog dana, ne istog sata, već istog minuta, gde se ko zatekne. I pored činjenice da je potpisom Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, 09.06.1999. godine, SR Jugoslavija predala Kosovo u ruke međunarodnim snagama, i obavezala se da će u vrlo kratkom roku sa te teritorije povući kompletnu vojsku i policiju, i ostaviti nearbanasko stanovništvo na milost i nemilost šiptarskim teroristima, prosečan Srbin je kao mantru počeo da ponavlja slogan „Kosovo je Srbija!“, i da u Koštunici gleda nekog novog vožda, koji će povratiti Srbiji ugled i dostojanstvo. Krajnje neodgovorno i krajnje infantilno. Sve češće Srbiju poredim sa malim detetom, koje pokrivši okice i ne videvši vas, misli da se i ono sakrilo. Postao nam je nacionalni model ponašanja da pred problemima žmurimo, praveći se tako da oni ne postoje, i očekujući da će se neko drugi umesto nas suočiti sa problemom i doneti nam rešenje na tacni. Zlatnoj, ili bar pozlaćenoj.

Vladavina DOS-a obeležena je bezbrojnim trzavicama, a centralni sukob razvijao se između dva dijametralno suprotna lidera opozicije – Koštunice i Đinđića. Prvi je vrlo mudro napravio pakt sa službama bezbednosti, sa akcentom na vojsku i na vojnu bezbednost, odbijajući da se u tim strukturama obavi lustracija i nastavljajući saradnju sa Miloševićevim stubovima vlasti. Realna je pretpostavka da su Stanišić, Marković i ekipa o svim liderima DOS-a imali podebele dosijee, i da su ih time vrlo mudro držali u šahu, uništavajući u međuvremenu kompromitujuću dokumentaciju, praveći arhivu u BIA, i noseći diskove sa komplet arhivom u Ameriku, u sedište FBI ili CIA, sasvim je nebitno koje od te dve službe. Đinđić je, sa druge strane, kao krajnje pragmatičan i energičan političar, spreman na kompromise najrazličitijih vrsta, pokušao da se distancira od prošlosti, i da gradi potpuno nove institucije sistema. To, kao i saradnja sa mutnim likovima (Beba Popović, Zoran Janjušević & Co), želja da se istinski obračuna sa organizovanim kriminalom i da preseče spregu između političara i kriminalaca, kao i čvrsto NE po pitanju rešavanja pitanja Kosova, koje je rekao svojim nemačkim mentorima, koštali su ga na kraju glave. Bez obzira na bilo čiji lični stav prema pokojnom premijeru Đinđiću, 12. mart 2003. godine može da se smatra početkom samrtnog ropca Srbije. Tog dana ubijena je i poslednja šansa da Srbija stane na svoje noge, i da izraste u novu i modernu državu, zasnovanu na poštovanju volje građana i na vladavini prava. I pored toga što je smrt svakog pojedinca tragičan događaj, Zoran Đinđić u celoj toj priči nije bitan kao figura, mnogo je bitnija funkcija na kojoj se nalazio u trenutku svoje smrti. Srbiji je vrlo jasno pokazano da je porobljena, i da će se svaki pokušaj neposlušnosti kažnjavati na najbrutalniji mogući način. Odmah po Đinđićevom ubistvu uvedeno je vanredno stanje i pokrenuta je policijska akcija „Sablja“, tokom koje je uhapšeno nekoliko hiljada ljudi, a od cele istrage o jednom od najvažnijih ubistava na ovim prostorima u poslednjih nekoliko vekova, ostalo je da se priča da li je Ceca nacionale imala 11 pištolja u svojoj (Arkanovoj) vili, i da li su oni bili njeni ili su pripadali pokojnom komandantu Srpske dobrovoljačke garde. Oni koji su označeni kao organizatori i glavni krivci za atentat na premijera Srbije likvidirani su u Meljaku, paralelni centar moći u Šilerovoj ulici u Zemunu je ekspresnom akcijom sravnjen sa zemljom, i tako su nestali svi tragovi koji bi mogli da vode do onih koji su davali političku podršku ubistvu Đinđića.

U periodu vladavine Vojislava Koštunice izvršena je najveća pljačka državne imovine, i tada su sprovedene 22 od 24 sporne privatizacije, o kojima istraga i dalje tapka u mestu, i pored toga što su istraživački novinari obavili posao tužilaštva, i ukazali na sve neregularnosti tokom tih privatizacija. Zatim je na red došla vladavina Borisa Tadića i onoga što je tada predstavljala Demokratska stranka. Srbija je bivšeg idola i poslovično neobaveštenog Koštunicu prekrstila u zadrtog nacionalistu, i počela je da se divi dobrom momku iz komšiluka Borisu, koji je lep, uglađen, fini, i dostojno će nas zastupati u svetu. U probleme i dalje nismo želeli da se zagledamo, prijatnija je glorifikacija jednog lika, od koga ćemo očekivati da magičnim štapićem reši sve probleme, pozapošljava nas sve u državnom sektoru, vrati sve kredite i dugove iz prošlosti, oživi privredu, ojača dinar, i naravno – da ne prizna nezavisnost Kosova. Sve može, ali Kosovo nam ne dirajte! Tokom vladavine lepog Borisa, koju je obeležilo i istorijsko pomirenje žutih i crvenih, i povratak Dačićevog SPS-a na političku scenu Srbije, iste one snage koje su dovele i skinule Miloševića sa trona razbile su možda najneposlušniju, i samim tim i najnezgodniju srpsku stranku – Šešeljeve radikale. Svesni da njihovog lidera u Hagu neće moći da osude, i plašeći se bi on po povratku u Srbiju – a vratio se kao heroj koji je razbucao i Ameriku i Hag – mogao da unese pometnju u politička dešavanja u Beogradu, i ubeđujući Tadića da je to za dobro njegove stranke, izvršili su jak (pre svega finansijski) uticaj na dotadašnje vojvodine najbliže saradnike i prijatelje, i formirali su Srpsku naprednu stranku. Nikolić je, o tome i svedoči njegov kum i saborac Šešelj, neko na koga je moguće uticati relativno lako, i ne odlikuje se preteranom inteligencijom, a večiti Vojin potrčko i neko ko je teške frustracije dobio obitavajući tako blizu a tako daleko vrhu stranke video je šansu za sopstvenu promociju, i vrlo mudro je shvatio da će vukući prave poteze konačno moći da se dočepa vlasti. Osvojio je mudro vođen, idući korak po korak. Ne bi to on, onako duboko uznemiren i histeričan, umeo da sprovede sam u delo, ali je imao odlične savetnike. a kao osvedočenom štreberu nije mu bilo teško da sluša pametnije od sebe. Od koordinatora svih tajnih službi, preko funkcije prvog potpredsednika Vlade, vešto i bezočno manipulišući informacijama, uz do sada neviđen pritisak na medije, Vučić je došao do funkcije premijera Srbije, dok je na Andrićevom vencu u fotelji predsednika čvrsto ustoličen Tomislav Nikolić. Davnašnji san radikala o apsolutnoj vlasti sa preko 50% podrške je, predstavljen matematikom Vučića i ekipe, konačno ostvaren. Morali su zarad ostvarivanja tog cilja da izdaju stranku, ideale, političkog oca i kuma, ali im se izdaja višestruko isplatila. Odmah po dolasku na vlast Vučić je pokazao smer kojim će voditi politiku. Potpuna blokada medija, okruživanje slepo poslušnim ministrima koji nijednu izjavu ne smeju da daju bez njegove saglasnosti, a o nekom samostalnom donošenju odluka ne smeju ni da sanjaju, stavljanje u svoju funkciju glavnih urednika vodećeg tabloidnog smeća (koje narod, nažalost, guta), i rasprodaja svega što se još prodati može. Slepa poslušnost prema nalogodavcima sa Zapada, ispunjavanje svih postavljenih uslova, jalov pokušaj sedenja na dve stolice i dodvoravanja Rusiji, i stranačko zapošljavanje. To su odrednice koje su obeležile dosadašnju vladavinu istog onog momka koji je gorke suze lio kada je ispraćao svog lidera u Hag, i koji je preko table sa imenom ulice Zorana Đinđića lepio nalepnice „Bulevar Ratka Mladića“. Današnji Vučić se tog Mladića odrekao, ali zato zdušno finansira – o, ironije – rad fondacije koja nosi naziv pokojnog premijera Srbije, šaljući na sve načine u javnost poruku kako je Ružica okej. Zajednički imenitelj svega što nekadašnji radikal a današnji fašista radi jeste demagogija. Prazne priče, prazna obećanja i Gebelsova strategija da hiljadu puta izgovorena laž postaje istina. Aleksandar Vučić nijedno svoje predizborno obećanje nije ispunio; naprotiv, slagao je za sve na čemu je dobio ogroman broj glasova. I to nastavlja da radi i dalje.

A narod kao narod. Daj mu hleba i igara, daj mu Grandovih zvezda i overdoziranja Mitrovićeve konkubine, daj mu s vremena na vreme neko teško ubistvo, atentat ili makar silovanje, da ima o čemu da se priča, i daj mu iluziju da će doći dan kada će se pronaći uhlebljenje u državnom sektoru, pa da se sve lepo vrati na onu parolu iz Titovog vremena – ala je lep ovaj režim, plata ide a ja ležim. Jako je teško reći šta je potrebno da bi se Srbija pokrenula napred. Previše je varijabli u toj jednačini sa mnogo nepoznatih, i gotovo je nemoguće izneti matematički precizan plan. Ono što nam je sigurno kao naciji potrebno, jeste promptno buđenje i otrežnjenje; sagledavanje situacije u kojoj se nalazimo, sagledavanje količine fekalija u kojima plivamo. I buđenje svesti o odgovornosti prema sebi, prema svojim najbližima, prema deci, prema državi. Sada kada ličimo na demokratsko društvo nam je više nego ikada potrebna tolerancija, spremnost da saslušamo druge, ali ne samo da ih saslušamo već i da ih čujemo. Moramo shvatiti da su i Vučić, i Dačić, i Tadić, i Koštunica, i Đinđić i Milošević samo zaposleni koje mi plaćamo. Oni bivaju birani na ta mesta da zastupaju naše interese, a ne da nam kroje kapu onako kako oni misle da je to najbolje. I još manje na te funkcije ne dolaze da bi vršili represiju, da bi uvodili cenzuru, da bi gurali ruku u džep već preko svake mere osiromašenog građanina. Kao što bi se advokatu koji pred sudom ne zastupa interese klijenta kako treba oduzela punomoć, tako i svi prošli, sadašnji i budući vladari moraju da postanu svesni činjenice da na izborima ne pobeđuju, već stiču pravo da se pokažu kao dobri domaćini, ali da im to pravo vrlo lako može biti oduzeto. Sve dok se u ovoj državi ne promeni sistem, i dok se ne izgrade stabilne institucije sistema, i dok prioritet svih politčkih faktora ne postane vladavina prava – nama pomaka nema. Apsolutno je idiotski očekivati da bilo ko od postojećih političara učini i jedan korak ka rušenju sistema; niko nije lud da remeti stabilnost sistema u kome uspešno parazitira sada već decenijama. Narodu se tokom prenosa skupštinskih zasedanja prezentuju bajke o tome kako se oni svađaju, a zapravo oni svi – i kada kažem svi, onda mislim SVI – pišaju u istu tikvu. I kada se kamere pogase, oni pohrle da podele dnevnice i da se u skuštinskom restoranu počaste po cenama od 10 dinara za sok, ili 3 dinara za espresso.

Vreme je, Srbijo, da se probudiš. Da izađeš na ulicu, da budeš građanski neposlušna, da svako od nas da svoj doprinos potpunom kolapsu sistema. Vreme je da budemo pametniji od bagre koja jaše po našim leđima već četvrt veka, da im ne dozvolimo da nas zastraše, da im ne dozvolimo da nas uvuku u nasilje, da im ne dozvolimo da nas spuste na svoj nivo komunikacije, jer će nas onda sigurno pobediti. Budi odgovorna, Srbijo, razmisli o svojoj deci, razmisli o tome kakvu im zemlju ostavljaš u nasleđe, i učini nešto da ne postane cilj baš svakog građanina Srbije da čim stekne pravo na putnu ispravu krene preko granice za nekim normalnim životom.

U želji da će ova 2015. godina biti prekretnica za Srbiju, ja svim političarima i svim građanima Srbije koji imaju korist od aktuelnih političara, želim da u ovoj godini osete promene, da osete kako je to imati pa nemati, a svim drugim građanima Srbije želim da naprave makar prve korake ka boljem životu, i da svi zajedno otpočnemo mirnu borbu za povratak ličnog i nacionalnog dostojanstva. Želim da verujem u to da je to moguće, bez obzira na to što je apatija jedno od najjače izraženih osećanja u Srbiji.

Svima koji ste imali strpljenja da pročitate ovaj tekst do kraja želim srećne novogodišnje i božićne praznike!