Kako do promena?


Da se u startu razumemo oko nekih stvari, da ne bismo brkali pojmove i da ne bismo na pogrešnim osnovama gradili priču. U Srbiji vlada uverenje da se nalazimo u periodu tranzicije, što bi trebalo da označava vreme potrebno da se iz jednog društvenog uređenja pređe u drugo. Svi vrlo dobro znamo šta je iza nas: samoupravni socijalizam, ili kako neki vole da ga nazivaju – Titov komunizam. Sa time smo deklarativno raskrstili, i kao društvo smo se okrenuli demokratiji i kapitalizmu. Još od početka devedesetih godina prošlog veka pričamo o Srbiji kao o demokratskoj državi, a veliko je pitanje da li smo mi uopšte država, i još veće koliko veze imamo sa demokratijom.

Država mora da počiva na institucijama sistema i na jasnoj podeli između zakonodavne, sudske i izvršne vlasti. Sistem mora da štiti svakog građanina države, kao i vladavinu prava, i u sistemu ne sme da bude nedodirljivih. To je prvi i osnovni preduslov da bi moglo da se kaže da se ima ozbiljna država. U ovoj našoj nesrećnoj tvorevini, koja je nastala cepanjem prvo SFRJ, a onda i zajednice Srbije i Crne Gore, sistem je parazitski i stvoren je da štiti političku oligarhiju. Sva politička kombinatorika koja se u poslednjih četvrt veka koristi na ovim prostorima ima za cilj zaštitu interesa partija i moćnih pojedinaca, državni interesi i dobrobit naroda su u potpunom zapećku. Državni aparat, kao kostur sistema, od vlasti do vlasti se uvećava, i taj parazit koji se hrani krvlju naroda sve više raste. Iz svega ovoga je više nego jasno da je za bilo kakve promene na bolje neophodno demolirati sistem. Potrebno je srušiti ga do temelja, i onda na zdravim osnovama izgraditi institucije, koje će biti u službi građana. Neophodno je u startu ograničiti broj zaposlenih u državnom aparatu i odgovarajućim zakonima sprečiti bilo kakvu zloupotrebu sistema.

Paralelno sa izgradnjom institucija sistema mora se raskrstiti i sa partokratijom, koju je srpska politička oligarhija vrlo rado prihvatila kao zamenu za demokratiju. Ne ogleda se demokratija u periodičnom izlasku na birališta i u zaokruživanju broja na glasačkom listiću, kao i u relativno poštenom prebrojavanju glasova birača. To je samo farsa koja  služi za stvaranje privida da živimo u demokratskom društvu, dok je istina da smo taoci partokratije. I tu se dolazi do toga da mi zapravo uopšte nismo raskrstili sa samoupravnim socijalizmom, jer nam je i pola veka kasnije san da se udomimo u firmi u državnom sektoru, da imamo sigurica platu i sve što uz takav posao ide, a prečica za to je članstvo u partiji koja je na vlasti. Taj rastanak sa privilegijama koje partija može da donese je bolan za jedan deo građana Srbije, ali to je cena koja mora da se plati da bismo krenuli u ozdravljenje društva, koje je sada zahvaćeno svim mogućim bolestima koje jednu državu mogu napasti.

Krajnje je vreme da građani Srbije shvate da nikakvi izbori ne mogu doneti promene. U poslednjih 25 godina pokazali smo da nismo glasačko telo koje se odlikuje preteranom količinom pameti, jer smo – sve kličući demokratiji – dozvoljavali da se na vlasti smenjuju ljudi koji ni po čemu nisu zaslužili da se nazivaju državnicima. Sve i da se desi čudo, i da fašistički i izdajnički režim Aleksandra Vučića sutra ode sa vlasti, otvara se pitanje ko će preuzeti vlast. Ko god da to uradi, sistem će ostati isti, i građani će i dalje finansirati bogaćenje političke oligarhije. Nesvrsishodni su, stoga, protesti koje ljudi organizuju, jer oni ne mogu da dovedu do promena na bolje. A već smo svi umorni od promena koje se svode na to da sjaše Kurta da bi uzjahao Murta. Ostatke srpske države moramo predati u ruke ljudima od struke, koji će umeti da definišu jasno nacionalne ciljeve i da rade na donošenju zakona koji će služiti stvaranju uređenog društva, u kome će se sistem brinuti o svakom pojedincu. I ljudima koji će umeti da doprinesu ozdravljenju već klinički mrtve srpske ekonomije, jer bez toga nam nema ni koraka napred. Moramo već jednom da shvatimo da promena ne leži u ljudima koji su na vlasti, već u sistemu. Tek kada se on sruši moguće je nadati se boljitku.

Kako ga konkretno rušiti?

1. Promenom svesti, što je prvi i najvažniji uslov.
2. Građanskom neposlušnošću.
3. Bojkotom i vlasti i opozicije.
4. Bojkotom medija.

Da li je to lako? Nije. Da li je neophodno? Na to pitanje morate odgovoriti sami. Svako za sebe.

Advertisements

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s