Devojačko Vs udato prezime

Na mnogo mesta sam pisao o mehanizmima uz pomoć kojih imperijalni kapitalizam sistematski uništava porodicu, te se sada ne bih preterano bavio tim pitanjem u globalu. Pomenuo sam to tek da bih u priču uveo brak, koji je kao institucija sve zanemareniji. Ljudsko biće u svom genetskom kodu ima potrebu da živi sa nekim, i da stvara porodicu, a brak je samo logično zaokruživanje tih potreba. To, naravno, ne znači da u brak treba ulaziti po svaku cenu i da su ljudi koji ne žive u bračnim zajednicama manje srećni. Ono što mene posebno zanima jeste odabir prezimena prilikom stupanja u brak.

Zakon dozvoljava četiri opcije:

• muž uzima ženino prezime – vrlo redak slučaj, ali zakonski moguć;
• žena uzima muževljevo prezime – do ne tako davno najčešći slučaj;
• žena uzima muževljevo prezime i zadržava devojačko – u poslednje vreme najčešći slučaj;
• svako od supružnika zadržava svoje prezime;

Onako kako ja vidim brak, to je zajednica dvoje ljudi koji se međusobno poštuju i vole i koji žele da stvore porodicu. Bilo da to podrazumeva rađanje/usvajanje dece ili ne. Prilikom stupanja u brak matičar i/ili sveštenik čak upozoravaju buduće supružnike da se obavezuju da će se međusobno poštovati i biti jedno uz drugo i u dobru i u zlu, i šta god već da se čita/priča dalje, to u velikoj meri varira od slučaja do slučaja. Suština je, međutim, u svim slučajevima ista: to dvoje ljudi ulaze u zajednicu i osnovna je pretpostavka da će ta zajednica biti trajna. Još nisam čuo za stupanje u privremeni brak. Čak su i oni brakovi koji se sklapaju radi dobijanja državljanstva, ličnih dokumenata ili nekih privilegija – lažni, ali nisu privremeni. Već sam na tri mesta u ovom pasusu spomenuo (i boldovao) reč zajednica, i upravo zbog te reči meni nikako ne može da bude jasno zbog čega savremena žena – koja pogrešno i glupavo živi u ubeđenju da je to jedan od dokaza emancipacije – insistira na zadržavanju devojačkog prezimena? Ukoliko se ulazi u zajednicu, u kojoj će se deliti radosti, problemi, sreća, tuga, krov nad glavom, krevet, novčanik… zar nije logično da se deli i prezime?

Rekao bih da se to devojačko prezime zadržava iz straha od gubitka identiteta, što je vrlo klimav argument. Ukoliko neko ima komplekse i smatra da ulaskom u zajednicu njegova/njena ličnost trpi gubitak, onda takva osoba i nije spremna ni sposobna za brak, i onda je najmudrija odluka ostati single. Ili dok se stvari ne promene, ili trajno, tu već nema pravila. Vrlo je podložna preispitivanju odluka da se uđe u zajednicu ukoliko se u samom početku više nego jasno pokazuje želja da se insistira na priči o sopstvenom identitetu. Još je veća budalaština teorija po kojoj žena ulaskom u brak gubi bilo šta od svoje ličnosti. Kvalitetne i izgrađene osobe, ma kog da su pola, nemaju problem te vrste, i nemaju potrebu da dokazuju da su „svoje“, čak i kada treba da budu nečije. Ako žena sebi daje za pravo da kaže u razgovoru „______ moj muž“ (umesto crtica dopisati po želji), onda valjda i suprug ima pravo da kaže „________ moja žena“ (umesto crtica dopisati po želji). Ali, avaj, ona ne želi da bude njegova, ona želi da bude svoja! I to onda otvara pitanje fer pleja. Ako ona – da, zaboga, ne bi izgubila identitet – ne dozvoljava da bude ničiji rob (to je samo izlizana fraza kojom se prikriva suština), onda valjda ista ona nema pravo da ima svog „roba“. I onda je sasvim korektno da i suprug zadrži, primera radi, ljubavnicu iz srednje škole. Jebi ga, ona ga je seksualno obeležila za ceo život, i ako ostane bez nje, on će postati nesiguran i izgubiće muškost, ona mu je neophodna. A supruga mu je svakako samo zakonska partnerka, jer tu svako želi da zadrži svoje.

Budući da moji postovi na temu žensko-muških odnosa često dovedu do toga da budem etiketiran kao ženomrzac (citiraću jednu virtuelnu poznanicu koja mi je nedavno rekla da ja u ženama vidim monstrume, i da je strahota kako ja loše mišljenje imam o njima), moram ovde da budem jasan: kroz ovaj post me nije vodila ideja da optužim ženu za urušavanje porodice. Želja mi je bila da podstaknem ljude na razmišljanje, i da pokušam da doprem do svesti bar jednog čitaoca ili čitateljke, pa da shvate da su ti trendovi koji se diktiraju usmereni protivu nas samih. Ne gubi žena uzimanjem muževljevog prezimena ama baš ništa od svoje ličnosti, ona može da bude gubtinik samo ako uđe u brak sa pogrešnim partnerom, a tada izbor prezimena uopšte nije bitan. I poruka koju ona šalje zadržavajući devojačko prezime kako je ona svoja i samostalna može da bude pozitivna samo njenim istomišljenicama. Mudri ljudi u toj poruci vide nešto sasvim drugo. Nesigurnost u sebe, pre svega, nepoštovanje braka/porodice, tradicije, supruga… i da ne nabrajam dalje, ispašće da ipak okrivljujem ženu. :) A ne radim to, Interneta mi, samo podstičem na razmišljanje.