Devojačko Vs udato prezime


Na mnogo mesta sam pisao o mehanizmima uz pomoć kojih imperijalni kapitalizam sistematski uništava porodicu, te se sada ne bih preterano bavio tim pitanjem u globalu. Pomenuo sam to tek da bih u priču uveo brak, koji je kao institucija sve zanemareniji. Ljudsko biće u svom genetskom kodu ima potrebu da živi sa nekim, i da stvara porodicu, a brak je samo logično zaokruživanje tih potreba. To, naravno, ne znači da u brak treba ulaziti po svaku cenu i da su ljudi koji ne žive u bračnim zajednicama manje srećni. Ono što mene posebno zanima jeste odabir prezimena prilikom stupanja u brak.

Zakon dozvoljava četiri opcije:

  • muž uzima ženino prezime – vrlo redak slučaj, ali zakonski moguć;
  • žena uzima muževljevo prezime – do ne tako davno najčešći slučaj;
  • žena uzima muževljevo prezime i zadržava devojačko – u poslednje vreme najčešći slučaj;
  • svako od supružnika zadržava svoje prezime;

Onako kako ja vidim brak, to je zajednica dvoje ljudi koji se međusobno poštuju i vole i koji žele da stvore porodicu. Bilo da to podrazumeva rađanje/usvajanje dece ili ne. Prilikom stupanja u brak matičar i/ili sveštenik čak upozoravaju buduće supružnike da se obavezuju da će se međusobno poštovati i biti jedno uz drugo i u dobru i u zlu, i šta god već da se čita/priča dalje, to u velikoj meri varira od slučaja do slučaja. Suština je, međutim, u svim slučajevima ista: to dvoje ljudi ulaze u zajednicu i osnovna je pretpostavka da će ta zajednica biti trajna. Još nisam čuo za stupanje u privremeni brak. Čak su i oni brakovi koji se sklapaju radi dobijanja državljanstva, ličnih dokumenata ili nekih privilegija – lažni, ali nisu privremeni. Već sam na tri mesta u ovom pasusu spomenuo (i boldovao) reč zajednica, i upravo zbog te reči meni nikako ne može da bude jasno zbog čega savremena žena – koja pogrešno i glupavo živi u ubeđenju da je to jedan od dokaza emancipacije – insistira na zadržavanju devojačkog prezimena? Ukoliko se ulazi u zajednicu, u kojoj će se deliti radosti, problemi, sreća, tuga, krov nad glavom, krevet, novčanik… zar nije logično da se deli i prezime?

Rekao bih da se to devojačko prezime zadržava iz straha od gubitka identiteta, što je vrlo klimav argument. Ukoliko neko ima komplekse i smatra da ulaskom u zajednicu njegova/njena ličnost trpi gubitak, onda takva osoba i nije spremna ni sposobna za brak, i onda je najmudrija odluka ostati single. Ili dok se stvari ne promene, ili trajno, tu već nema pravila. Vrlo je podložna preispitivanju odluka da se uđe u zajednicu ukoliko se u samom početku više nego jasno pokazuje želja da se insistira na priči o sopstvenom identitetu. Još je veća budalaština teorija po kojoj žena ulaskom u brak gubi bilo šta od svoje ličnosti. Kvalitetne i izgrađene osobe, ma kog da su pola, nemaju problem te vrste, i nemaju potrebu da dokazuju da su „svoje“, čak i kada treba da budu nečije. Ako žena sebi daje za pravo da kaže u razgovoru „______ moj muž“ (umesto crtica dopisati po želji), onda valjda i suprug ima pravo da kaže „________ moja žena“ (umesto crtica dopisati po želji). Ali, avaj, ona ne želi da bude njegova, ona želi da bude svoja! I to onda otvara pitanje fer pleja. Ako ona – da, zaboga, ne bi izgubila identitet – ne dozvoljava da bude ničiji rob (to je samo izlizana fraza kojom se prikriva suština), onda valjda ista ona nema pravo da ima svog „roba“. I onda je sasvim korektno da i suprug zadrži, primera radi, ljubavnicu iz srednje škole. Jebi ga, ona ga je seksualno obeležila za ceo život, i ako ostane bez nje, on će postati nesiguran i izgubiće muškost, ona mu je neophodna. A supruga mu je svakako samo zakonska partnerka, jer tu svako želi da zadrži svoje.

Budući da moji postovi na temu žensko-muških odnosa često dovedu do toga da budem etiketiran kao ženomrzac (citiraću jednu virtuelnu poznanicu koja mi je nedavno rekla da ja u ženama vidim monstrume, i da je strahota kako ja loše mišljenje imam o njima), moram ovde da budem jasan: kroz ovaj post me nije vodila ideja da optužim ženu za urušavanje porodice. Želja mi je bila da podstaknem ljude na razmišljanje, i da pokušam da doprem do svesti bar jednog čitaoca ili čitateljke, pa da shvate da su ti trendovi koji se diktiraju usmereni protivu nas samih. Ne gubi žena uzimanjem muževljevog prezimena ama baš ništa od svoje ličnosti, ona može da bude gubtinik samo ako uđe u brak sa pogrešnim partnerom, a tada izbor prezimena uopšte nije bitan. I poruka koju ona šalje zadržavajući devojačko prezime kako je ona svoja i samostalna može da bude pozitivna samo njenim istomišljenicama. Mudri ljudi u toj poruci vide nešto sasvim drugo. Nesigurnost u sebe, pre svega, nepoštovanje braka/porodice, tradicije, supruga… i da ne nabrajam dalje, ispašće da ipak okrivljujem ženu. :) A ne radim to, Interneta mi, samo podstičem na razmišljanje.

Advertisements

14 thoughts on “Devojačko Vs udato prezime

  1. Možda nisam najpozvanija da se izjašnjavam, ali evo – moje prezime je moje poreklo, prezime hipotetičkog muža nema veze s mojim poreklom, zašto bih ga onda uzimala? I ovo nema veze sa gubitkim identiteta, već sa nepotrebnošću da se „kitim“ tuđim prezimenom, koje može biti bitno mojoj hipotetičkoj deci, a što bi meni bilo? Ili mom mužu moje? Zar bih nekom bila lošija žena ako zadržim prezime koje mi je dato rođenjem?

    Sviđa mi se

    • Naglasio sam da ne pišem o tome da li je žena dobra ili loša. Pisao sam o zameni teza, koja se nameće.

      Ulaskom u brak, stvara se zajednica. Iz te zajednice se stvara porodica. I ta neka deca će kasnije nositi prezime, uglavnom oca. Zašto bi se majka svojim prezimenom razlikovala od dece? Zar oni nisu svi JEDNO? Zar nisu jedna porodica?

      Sviđa mi se

    • Ta teorija o tome da se sve svodi na pisanje (pričanje) o sebi je u velikom broju slučajeva vrlo tačna. Ne mora, međutim, baš uvek da bude. Ovde sam pokušao da se distanciram i da naglasim da pišem o pojavi. Nemam taj problem, nisam u braku, tako da nisam pisao iz ličnog ugla. Pisao sam o pojavi koja je sve uočljivija, a smatram je pogrešnom.

      Sviđa mi se

      • Posedovanje,zadržavanje i davanje prezimena deci se svodi na produžetak života, strah od smrti, želju za besmrtnošću… Filozofski gledano, ne toliko praktično :)
        Tu je i želja za posedovanjem i obeležavanjem ženke ;)
        Kako god, svako nosi svoj krst. I prezime ;-))

        Sviđa mi se

      • A šta ima loše u posedovanju i obeležavanju? Ne želim da tvrdim da mi je ta ideja bliska, ali dok su stvari bile postavljene na taj način, sve je bilo mnogo zdravije. Dovoljno je pogledati malo kako je to kod životinja regulisano, a i čovek je životinja. Koja je kažnjena sposobnošću da razmišlja i komunicira.

        Suština moje priče je, doduše, ne u posedovanju, već u ulasku u zajednicu uz zadržavanje stepena samostalnosti. Nešto poput autonomnih pokrajina u Srbiji, koje su kasnije poželele da postanu republike, a zatim i zasebne države. Nemam ništa protiv toga da svako bude jedinka za sebe, ali čemu onda šarada sa brakom?

        P.S. Nisam ni razveden, pa da mi sad nešto smetaju žene koje napuštaju muževe :)

        Sviđa mi se

      • Prezime je stvar o kojem se treba dogovoriti pre braka, ali tada su partneri zaljubljeni pa ne razmišljaju logično :)
        Na Balkanu u 90% slučaja žene uzimaju muževo prezime, pa svako odskakanje od kalupa izaziva čuđenje i ogovaranje.
        Npr. ako je nevjesta jedinica, jedino dete, neka zadrži prezime zbog mame i tate da se prezime duže održi jer se sa smrću roditelja prezime gasi.
        Pozdrav

        Sviđa mi se

      • Mislim da je u ovom komentaru suština cele priče. Stupanjem u brak, žena ulazi u zajednicu i stvara novu porodicu, i koristeći tu neku terminologiju može se reći da je svaki brak začetak nove loze. Zašto gledati u prošlost umesto u budućnost?

        Sviđa mi se

  2. Imam dva prezimena samo na FB. Jedno je devojačko, drugo je udato. Udajom sam promenila prezime. E, sad životne okolnosti su dovele do toga – da ne nosim više devojačko prezime, a da onog čije prezime nosim više nema. Ali, venčanje je, po meni čin sjedinjavanja dvoje ljudi u svetu zajednicu braka, i ta težnja da žena zadrži svoje prezime suštinski mi tu nije jasna (sem ako nema karijeru pa je po prezimenu prepoznatljiva). Uh… u stvari divan povod za tekst… :)

    Liked by 2 people

    • Bude mi jako drago kada vidim da mišljenje slično onome koje zastupam imaju i žene. Nije mi, sa druge strane, drago što vidim da je takvih žena sve manje. I kada ovako komentarišem (i, gle čuda, razmišljam dok pišem! :) ) ispada da mi je žao što nestaju žene kakve su nekad bile. Ili sam nostalgičan, ili nisam za ovo vreme. Ili je ovo vreme učinilo da „moderne“ žene malo izgube kompas, i da tragajući za samostalnošću u zajednici pobrkaju prioritete.

      Ispade da emancipovane žene podržavaju secesiju Kosova. Nezavisnost u braku. :)

      Sviđa mi se

  3. Ђе ме нађе Пеђа са овом темом о којој често размишљам, али нисам нешто много писала о томе, осим о равноправности и како је жене замишљају, а замишљају је тако да обично желе да и оне постану мушкарци…баш страва, јбт…
    Морам да почнем од кулина бана да бих објаснила…ја сам једна јако тврдоглава, самостална и слободоумна жена која је у дугом брају, у добром, чак одличном браку пуном љубави, разумевања и поштовања, узајамног наравно.
    Када сам се удала узела сам мужевљево презиме и не видим у томе никакав губитак идентитита или себе…ја сам ја, ма како се презивала. Тотално ми је блесаво да моје дете и ја имамо различито презиме. А такође ми је блесаво да муж и ја имамо различито презиме. Ми смо породица, делимо и добро и зло све ове године па зашто онда не би делили и презиме.
    Мој муж и ја имамо нека своја интересовања, хобије и свако од нас пружа пуну подршку оном другом…он слика или се бави неким својим хобијем, ја читам, пишем…хвалимо или критикујемо једно друго…
    У нашој породици нема тајни, нема одвојених новчаника, све је заједничко…и радости и боли, и срећа и несрећа…све се лакше превазиђе када се дели са онима са којима живимо…
    Уживам пуну слободу и пуно поверење свог мужа, као и он моје…та слобода не значи да живимо свако за себе а заједно…слободу да ја будем ја а он буде он…не покушавам и никада нисам да га мењам, јер је то немогуће, као ни он мене…
    По мени, врхунац љубави је кад волиш и нечије мане…јер добре особине је лако волети…

    Liked by 2 people

  4. I tako, čitajući tekst, razmišljam. Duboko, temeljno, studiozno, poštujući principe induktivnog i deduktivnog zaključivanja, a i ostalih (ne)poznatih ili samo meni znanih postupaka i načina, a dođem do zaključka koji glasi ĐUROVIĆ i tačka!

    Liked by 1 person

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s