U susret 5. oktobru


Dete rođeno na dan „demokratskih“ promena u Srbiji 2000. godine danas krupnim koracima osmaka grabi ka maloj maturi. Toliko je vremena prošlo od 5. oktobra, dana kada je sa vlasti srušen diktatorski režim sada već odavno upokojenog Slobodana Miloševića i supruge mu Mirjane Marković. Nije Milošević izgubio predsedničke izbore, to je jedna velika laž koja je proturena narodu. Milošević je u prvom krugu dobio Koštunicu; tesno, ali ga je dobio. Politička klima je nalagala, međutim, da on ode sa vlasti. Stoga je vrlo pogrešno nazvana opozicija – a svi su kao kučići trčali kod istog tog Slobe na kanabe po domaći zadatak – potpomognuta nevladinim organizacijama koje su mahom ispostave stranih obaveštajnih službi, morala da ide na delimičnu revoluciju i da tako dovede do promene vlasti. Opšta atmosfera u leto i ranu jesen 2000. godine u narodu bila je da se teror porodice Milošević – Marković više ne može trpeti, i da je neophodno da dođe do promena. Pogrešno smo verovali da će bilo koja promena biti ona na bolje, jer gore ne može. Kako god, u narodu se nagomilalo ogromno nezadovoljstvo, i to je bila prilika koju su mali Miloševići udruženi u DOS iskoristili da svrgnu vrh jednog režima sa vlasti, i da zauzmu fotelje ali i zadrže najveći deo režimske mašinerije.

Često se priča o tom famoznom 6. oktobru koji je nedostajao pa da promene budu uspešne. Ja sam saglasan sa time da je grupa odgovornih ljudi morala da sačini spisak za tihu i brzu likvidaciju, i da u noći kada je Srbija slavila Miloševićev odlazak sa vlasti likvidira sve one Slobine saradnike koji su bili direktno odgovorni za ratove koje smo imali, kao i za sankcije i za gubitak Kosova. To je, međutim, scenario za revoluciju, a mi tada nismo imali nikakvu revoluciju, imali smo orkestriranu paradu milion izmanipulisanih građana. Kao što sada glumac Dragan Bjelogrlić pripema vojnu paradu u čast posete ruskog predsednika Putina, tako je i tada neko izrežirao juriš bagerom na TV bastilju, upad navijačke horde u Skupštinu i otimačinu oružja iz policijske stanice u Majke Jevrosime. Pomenuti huligani upotrebljeni su od strane DOS-a i prilikom razbijanja glava na šetnji pedera i lezbejki 2010. godine, kao i u više navrata kada se „spontano“ i incidentno dešavao narod. Oni su u celoj priči možda i najpoštenije prošli: svesni su da su izmanipulisani, ali su dobili priliku da uz dozvolu države iskale bes i da usput pokradu malo robe, tek da se preživi do sledeće krađe.

Da je neko želeo suštinske i korenite promene u ovoj državi, organizovao bi tu promenu vlasti sasvim drugačije. Logika nalaže da je za te potrebe najbolje bilo upotrebiti vojsku (pristalica sam teorije da je vojska mogla da spreči ratne sukobe u SFRJ; svi smo se mogli razići i bez rata, samo je trebalo pohapsiti Franju, Aliju i Slobu; Bora Jović i Kadijević ovog potonjeg, međutim, nisu dali, te je planirani vojni udar tako propao), koja bi pohapsila ceo državni vrh, što podrazumeva i poziciju i opoziciju. Sve su to presvučeni komunisti, koji se razlikuju samo po boji zastave ispred koje se slikaju u izbornim kampanjama. Neke je trebalo spakovati direktno u zatvor, one sa rukama malo manje uprljanim krvlju i kriminalom u kućni pritvor. Zatim je trebalo rasformirati sve represivne državne organe, formirati nove bezbednosne strukture, paralelno izvršiti korenite promene u celom državnom aparatu i reformisati sve što je potrebno, i kada prođe taj prvi i najteži period – raspisati izbore i dati priliku narodu da na legalnim i legitimnim izborima izrazi svoju volju. Trebalo je u jednom danu i jednim potezom napraviti sve ove bolne rezove oko kojih se Slobini naslednici već deceniju i po natežu kao gladan srati (ili kao Vučić reč izgovoriti), obezbediti narodu najosnovnije namirnice i vodu, i izgraditi državu iz početka. Novu. Zdravu. NAŠU.

Da li bi bilo teško? O, da, bilo bi jako teško. Ali bismo imali cilj, imali bismo viziju. I iz dana u dan bi bivalo sve manje teško, dok ne bismo došli u fazu da je iz dana u dan lakše, bolje. I imali bismo osećaj zadovoljstva što gradimo državu u kojoj će naša deca ostati i imati svoju budućnost. Ne bismo provodili sate i dane na Internetu čitajući o tome kako je u drugim državama i planirali kuda usmeriti decu čim steknu pravo na putnu ispravu. Ne bismo slali decu da studiraju u inostranstvu, znajući da je to jedini način da nakon završenih studija dobiju i posao, i upotrebe znanje sticano tih nekoliko godina. Ne bismo spuštali prag tolerancije svakog dana sve više, i upoznavali sve veća i veća poniženja, ne bismo bivali sve gladniji i siromašniji. U početku bismo se zajednički, kao celina, pomučili, ali bismo do sada već uveliko bili država vredna poštovanja. I država koju njen narod voli. I ne bismo uopšte razmišljali o ulasku u Evropsku uniju ni o NATO-u. Imali bismo jasno definisanu politiku, kako unutrašnju tako i spoljnu, i živeli bismo SVOJ život.

Šta smo ovako dobili? Dobili smo to da nakon 14 godina na vlasti sede oni koje smo navodno rušili. Malo se rotiraju na pozicijama, ali ista je to banda belosvetskih hohštaplera i giliptera. Sada obogaćena lažnim doktorima i pravim starletama i kandidatkinjama za porno filmove. Frustrirani mali firer u pokušaju nije smeo kao ministar informisanja da gasi medije, ali to sada kao premijer čini bez trunke griže savesti. Slobin portparol je prvo malo nosio koferčiće pune evrića, a sada – zemljo, ako te ima otvori se i progutaj nas! – vodi spoljnu politiku ove napaćene zemlje. Policiju vodi neko koga prijatelji zovu Slina, vojsku vodi keramičar iz JebemLiGa kog grada u Srbiji, Dragan Bjelogrlić umesto keramičara pripema vojnu paradu iako je vojska odavno uništena. A oni koji su se utrkivali da budu sledeći Sloba gotovo da su nestali sa političke scene. Cenzus im je, svakako, postao misaona imenica. Onoga koji je nešto mogao da uradi ubili su marta 2003. godine, Tadić je ponovo bez posla, kao što je bio i pre dolaska DS-a na vlast, Koštunici još nisu javili gde se nalazi pa ne može ni on nama da kaže, Čeda juri zmajeve po beogradskim splavovima i šetajući sa pederima i lezbejkama, jedino se Vuk i Velja još nešto guze sklapajući paktove sa Đavolom.

I da, sitnica, ali da je dodam na listu onoga što smo dobili. Dobili smo 100% više nezaposlenih nego u vreme Slobe, dobili smo neznan broj stranih kapitalista koji nas sada jašu umesto domaćih tajkuna, dobili smo gladne, bolesne. Da ne bih bio pogrešno shvaćen, moram da naglasim da sam mišljenja da je Miloševića trebalo svrgnuti sa vlasti mnogo ranije, i osuditi ga pred domaćim sudom na bar tri doživotne robije. Nisam ni trunku nostalgičan za vremenom koje je on obeležio, samo pravim paralelu između tog vremena – kada smo tvrdili da gore ne može, i da smo dotakli dno – i između crne srpske sadašnjosti. Da je crna, ni po muke; crna je da crnja ne može biti, ali pokazuje tendencije da će biti još gora. A tako smo se radovali promenama…

Da se na kraju vratim na ono dete sa početka teksta. Kada se rodilo, njegovi su roditelji bili srećni, kao i svaki roditelj što je srećan kada dobije prinovu. Ti otac i majka su, međutim, imali dodatni razlog za sreću – dete im se rodilo u novoj državi, promenjenoj, u tom trenutku je delovalo da će sve biti bolje, da se Srbija rešila zla i da krećemo silovito napred. Voleo bih da čujem sada šta misle ti isti roditelji, i kako oni vide promene koje su nam se navodno desile. A voleo bih da pročitam i komentare čitalaca.

Advertisements

4 thoughts on “U susret 5. oktobru

  1. Nije nam mnogo bolje. Da,nema one inflacije iz devedesetih ali ne treba zaboraviti da je Milošević za taj poduhvat imao pomoć u vidu sankcija. Ali nas je pustio da zarađujemo prodajući benzin na flaše i cigare na komad,ako ništa drugo. Ovi i oni prethodni nas sahraniše (da li se uopšte razlikuju ili samo menjaju pozicije,pojma nemam više). Sve češće dolazim u iskušenje da kupim limun na kršku i jedno jaje i četvrt hleba. Ne zato što vodim računa o liniji. Samo, danas je izgleda glupo priznati da ti nije dobro. Kao što je glupo reći da nisi za ulazak u Evropu ili da ti smeta gej parada. Cevće cveta, listaju bandere…

    Liked by 1 person

    • Ja se samo pitam kada će početi nas da okrivljuju za katastrofalno stanje u državi. Mada su Toma i Vučić to već i uradili. Reče grobar za vreme poplava da to nije bila opomena Vladi, već srpskom narodu. A mali firer u pokušaju je nekoliko puta do sada ponovio da smo glupi, lenji i nesposobni. I tako, paradiramo…

      Sviđa mi se

  2. Bez pravca, kompas izgubili, deca zrtve nasilja, ministri nastupaju kao estradne pevaljke, vokabular pogresnog izdanja pravopisa, studenti upisuju fakultete za bezanje odavde i crna rupa u kosmosu ima vise smisla nego ova besciljna politizovana smanjena zemlja. Ljudi koji misle ili slucajno imaju dusu, oni su najnepozeljniji. Slame i novcanici ispraznjeni tako da bunta nece biti…Savladana je kriticna masa sirimastvom. Kraj. Nema vise. Uopste ne mislim da sam pesimista. Volela bih da me stvarnost demantuje ali ne verujem…

    Liked by 1 person

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s