No pasaran, señor Vučić!

Neće moći, prijatelju! Izvinjavam se, mi prijatelji nikad nismo ni bili, a i nećemo niti možemo biti. Neće moći, Aleksandre Vučiću! Odbijam, vrlo kategorički, i ama baš ni trunku me ne zanima šta ti i tvoji bahati i neobrazovani dupelisci o tome mislite. Odbijam da budem deo tvoje sumanute, vrlo loše režirane predstave, posle koje neće biti ni scene, ni publike, ni teatra.

Posle tebe i tvoje fašističke kamarile ostaće samo trag u istoriji, uspomena na nekada ponosnu zemlju svinjara i voćara, na zemlju za koju su naši preci ginuli da bi nam izvojevali slobodu koju ti danas zdušno rasprodaješ. Sve to pod uslovom da ovom nesrećnom narodu, kome uz pomoć poslušnika poput paščeta koje uređuje neformalni bilten Vlade Srbije ispiraš mozak, ne dođe iz sedalnog dela leđa u glavu, i pod uslovom da uspete da anestezirate i ovo malo ljudi koji misle svojom glavom. Ne izvijaj obrve kada upotrebim reč pašče, ona je za onu moralnu nakazu kompliment, a ne uvreda. Zaslužio je on mnogo gore epitete, ali ne želim da se spuštam na tvoj i njegov nivo.

Odbijam, Aleksandre Vučiću, lenja i nesposobna bitango bez ijednog dana radnog staža (osim ako u staž ne računaš vreme koje si proveo čitajući vesti na engleskom za potrebe srpskog radija na Palama), da budem deo Srbije koju ti predstavljaš. Odabij sa tim tvojim prostačkim pričama o tome kako smo svi koji ne mislimo kao ti zatucani, i kako nismo kadri da shvatimo tvoju viziju, kako ne vidimo da nam ti donosiš dobro. Ti ovoj zemlji osim nesreće ne donosiš ama baš ništa, i ti si naš premijer baš koliko je to bio i Ante Pavelić, ili neki drugi osvedočeni „prijatelj“ Srbije.

Vreme je, privremeni gospodaru života i smrti u Srbiji, da ti se kaže da si se zaigrao, i da si prešao sve crte koje si mogao da pređeš. Utešno je što će tebi glave doći, za razliku od razmirica sa pravim vladarima, oni isti nesposobnjakovići sa kupljenim diplomama i lažiranim doktoratima kojima si se okružio. Nemoj misliti da te neće prodati onog trenutka kada shvate da si pušten niz vodu, a moćnici koji su te postavili u fotelju u kojoj sediš su te već pustili, i nemoj se infantilno nadati nekoj vernosti. Badava si marljivo prikupljao dosijee o svakom potencijalnom političkom protivniku, ali i o najbližim saradnicima, badava će biti i transkripti snimanih razgovora, video snimci u delikatnim situacijama. Sva sredstva ucene u jednom trenutku postaće bezvredna gomila materijala, prazna puška kojom ćeš mlatiti u pokušaju da izbegneš politički kraj. A on ti se primiče mnogo brže nego što sanjaš.

Odbijam, Aleksandre Vučiću, da budem deo tvoje mašinerije laži i iluzija, a nedvosmisleno si pokazao da si samo za to sposoban. Tvoj najveći domet su makete, obećanja, prazne priče, spinovanje informacija, lažno predstavljanje brojki, laži, pretnje, ucene, laži, laži, laži, laži, laži, laži, laži i još malo laži. Nisi ispunio nijedno predizborno obećanje, naprotiv, učinio si sve suprotno od onog što si obećavao. Od sačuvanog Kosova došao si dotle da te nije sramota da sam kažeš da ćeš i dalje biti „premijer za školske toalete“, od poslova veka tipa Mercedes, Etihad, Beograd na vodi, itd… došao si do najavljenog otpuštanja nekoliko desetina hiljada radnika. Od boljeg života koji obećavaš već pune 4 godine došao si do toga da je Srbija gladna, gola i bosa, i ubedljivo najsiromašnija zemlja u regionu i Evropi. Uništio si sve što se uništiti moglo, i tek kada se javnost upozna sa sadržajima ugovora koje si u ime građana Srbije potpisivao moći ćemo da procenimo ukupnu štetu koju si ovoj zemlji naneo. Već sada je sasvim jasno da je ona nemerljiva, i da će generacije morati da popravljaju stanje, a pitanje je hoće li ikada uspeti da vrate Srbiju na mesto koje joj po svemu pripada.

Odbijam, Aleksandre Vučiću, da pomirljivo sležem ramenima i da se vodim idejom da posle tebe može doći samo gori, i odbijam da budem onaj pitomi koji se pred divljima povlači. Budućnost mog deteta, ali i sve druge dece koja rastu pod ovim delom neba, ne dozvoljava mi taj luksuz da nemoćno odmahujem glavom i da kao mantru ponavljam da pojedinac ne može da promeni ništa. I to je najverovatnije greška na koju nisi računao, i na koju ti savetnici nisu ukazali. Ne može pojedinac u nasilnoj borbi protiv fašističkog režima ništa, to je istina, jer nasilje je tvoj resor, tu plivaš kao riba u vodi. Odvajkada si fasciniran huliganima sa fudbalskih stadiona, i oduvek su ti bili oslonac.

Seti se samo ko je 2008. godine, kada je Koštunica – zajedno sa tobom i aktuelnim predsednikom Srbije – u Beogradu organizovao miting „Kosovo je Srbija“. Treba li da te podsećam ko je organizovao divljanje navijačkih grupa i paljenje stranih ambasada? Uveren sam da ne treba, odlično ti znaš, kao što i onaj neobavešteni zna po čijem nalogu se policija sklonila iz ulice Kneza Miloša kada su navijačke horde došle u blizinu američke ambasade. Znate vi to sve, ali niste jedini koji znate. Ne može pojedinac, kao što rekoh, u takvoj borbi sa vama ništa, u tvojim rukama je batina. Može pojedinac, međutim, da radi na sebi, da se menja, da menja svest. I kada mnogo pojedinaca počne tako ćutke da razmišlja i radi na sebi, promeniće se i svest naroda. I budi uveren da ti onda neće neki hrabri junak doviknuti da ne nosiš nikakvo novo odelo, već da si go kao od majke rođen. O, ne, Aleksandre Veliki! To će ti saopštiti svi oni ljudi kojima si mazao oči godinama, i koji su vođeni ličnim interesima ili naivnošću želeli da veruju u tvoja obećanja. Pući će i njima film, dopreće se do njihove svesti, a onda će tvoja politička karijera pući bar stostruko glasnije. Raspršiće se fantomska stranka na čijem si čelu, izgubićeš oslonac, a svi oni u čiju se vernost sada kuneš izdaće te i prodati za večeru. Srbija je ovo, Aleksandre Vučiću, ne prašta se ovde uspeh, još se manje prašta izdaja.

Kolumna je objavljena na portalu Kolumnista.