Kako do promena?

Da se u startu razumemo oko nekih stvari, da ne bismo brkali pojmove i da ne bismo na pogrešnim osnovama gradili priču. U Srbiji vlada uverenje da se nalazimo u periodu tranzicije, što bi trebalo da označava vreme potrebno da se iz jednog društvenog uređenja pređe u drugo. Svi vrlo dobro znamo šta je iza nas: samoupravni socijalizam, ili kako neki vole da ga nazivaju – Titov komunizam. Sa time smo deklarativno raskrstili, i kao društvo smo se okrenuli demokratiji i kapitalizmu. Još od početka devedesetih godina prošlog veka pričamo o Srbiji kao o demokratskoj državi, a veliko je pitanje da li smo mi uopšte država, i još veće koliko veze imamo sa demokratijom.

Država mora da počiva na institucijama sistema i na jasnoj podeli između zakonodavne, sudske i izvršne vlasti. Sistem mora da štiti svakog građanina države, kao i vladavinu prava, i u sistemu ne sme da bude nedodirljivih. To je prvi i osnovni preduslov da bi moglo da se kaže da se ima ozbiljna država. U ovoj našoj nesrećnoj tvorevini, koja je nastala cepanjem prvo SFRJ, a onda i zajednice Srbije i Crne Gore, sistem je parazitski i stvoren je da štiti političku oligarhiju. Sva politička kombinatorika koja se u poslednjih četvrt veka koristi na ovim prostorima ima za cilj zaštitu interesa partija i moćnih pojedinaca, državni interesi i dobrobit naroda su u potpunom zapećku. Državni aparat, kao kostur sistema, od vlasti do vlasti se uvećava, i taj parazit koji se hrani krvlju naroda sve više raste. Iz svega ovoga je više nego jasno da je za bilo kakve promene na bolje neophodno demolirati sistem. Potrebno je srušiti ga do temelja, i onda na zdravim osnovama izgraditi institucije, koje će biti u službi građana. Neophodno je u startu ograničiti broj zaposlenih u državnom aparatu i odgovarajućim zakonima sprečiti bilo kakvu zloupotrebu sistema.

Paralelno sa izgradnjom institucija sistema mora se raskrstiti i sa partokratijom, koju je srpska politička oligarhija vrlo rado prihvatila kao zamenu za demokratiju. Ne ogleda se demokratija u periodičnom izlasku na birališta i u zaokruživanju broja na glasačkom listiću, kao i u relativno poštenom prebrojavanju glasova birača. To je samo farsa koja  služi za stvaranje privida da živimo u demokratskom društvu, dok je istina da smo taoci partokratije. I tu se dolazi do toga da mi zapravo uopšte nismo raskrstili sa samoupravnim socijalizmom, jer nam je i pola veka kasnije san da se udomimo u firmi u državnom sektoru, da imamo sigurica platu i sve što uz takav posao ide, a prečica za to je članstvo u partiji koja je na vlasti. Taj rastanak sa privilegijama koje partija može da donese je bolan za jedan deo građana Srbije, ali to je cena koja mora da se plati da bismo krenuli u ozdravljenje društva, koje je sada zahvaćeno svim mogućim bolestima koje jednu državu mogu napasti.

Krajnje je vreme da građani Srbije shvate da nikakvi izbori ne mogu doneti promene. U poslednjih 25 godina pokazali smo da nismo glasačko telo koje se odlikuje preteranom količinom pameti, jer smo – sve kličući demokratiji – dozvoljavali da se na vlasti smenjuju ljudi koji ni po čemu nisu zaslužili da se nazivaju državnicima. Sve i da se desi čudo, i da fašistički i izdajnički režim Aleksandra Vučića sutra ode sa vlasti, otvara se pitanje ko će preuzeti vlast. Ko god da to uradi, sistem će ostati isti, i građani će i dalje finansirati bogaćenje političke oligarhije. Nesvrsishodni su, stoga, protesti koje ljudi organizuju, jer oni ne mogu da dovedu do promena na bolje. A već smo svi umorni od promena koje se svode na to da sjaše Kurta da bi uzjahao Murta. Ostatke srpske države moramo predati u ruke ljudima od struke, koji će umeti da definišu jasno nacionalne ciljeve i da rade na donošenju zakona koji će služiti stvaranju uređenog društva, u kome će se sistem brinuti o svakom pojedincu. I ljudima koji će umeti da doprinesu ozdravljenju već klinički mrtve srpske ekonomije, jer bez toga nam nema ni koraka napred. Moramo već jednom da shvatimo da promena ne leži u ljudima koji su na vlasti, već u sistemu. Tek kada se on sruši moguće je nadati se boljitku.

Kako ga konkretno rušiti?

1. Promenom svesti, što je prvi i najvažniji uslov.
2. Građanskom neposlušnošću.
3. Bojkotom i vlasti i opozicije.
4. Bojkotom medija.

Da li je to lako? Nije. Da li je neophodno? Na to pitanje morate odgovoriti sami. Svako za sebe.

Advertisements

U susret 5. oktobru

Dete rođeno na dan „demokratskih“ promena u Srbiji 2000. godine danas krupnim koracima osmaka grabi ka maloj maturi. Toliko je vremena prošlo od 5. oktobra, dana kada je sa vlasti srušen diktatorski režim sada već odavno upokojenog Slobodana Miloševića i supruge mu Mirjane Marković. Nije Milošević izgubio predsedničke izbore, to je jedna velika laž koja je proturena narodu. Milošević je u prvom krugu dobio Koštunicu; tesno, ali ga je dobio. Politička klima je nalagala, međutim, da on ode sa vlasti. Stoga je vrlo pogrešno nazvana opozicija – a svi su kao kučići trčali kod istog tog Slobe na kanabe po domaći zadatak – potpomognuta nevladinim organizacijama koje su mahom ispostave stranih obaveštajnih službi, morala da ide na delimičnu revoluciju i da tako dovede do promene vlasti. Opšta atmosfera u leto i ranu jesen 2000. godine u narodu bila je da se teror porodice Milošević – Marković više ne može trpeti, i da je neophodno da dođe do promena. Pogrešno smo verovali da će bilo koja promena biti ona na bolje, jer gore ne može. Kako god, u narodu se nagomilalo ogromno nezadovoljstvo, i to je bila prilika koju su mali Miloševići udruženi u DOS iskoristili da svrgnu vrh jednog režima sa vlasti, i da zauzmu fotelje ali i zadrže najveći deo režimske mašinerije.

Često se priča o tom famoznom 6. oktobru koji je nedostajao pa da promene budu uspešne. Ja sam saglasan sa time da je grupa odgovornih ljudi morala da sačini spisak za tihu i brzu likvidaciju, i da u noći kada je Srbija slavila Miloševićev odlazak sa vlasti likvidira sve one Slobine saradnike koji su bili direktno odgovorni za ratove koje smo imali, kao i za sankcije i za gubitak Kosova. To je, međutim, scenario za revoluciju, a mi tada nismo imali nikakvu revoluciju, imali smo orkestriranu paradu milion izmanipulisanih građana. Kao što sada glumac Dragan Bjelogrlić pripema vojnu paradu u čast posete ruskog predsednika Putina, tako je i tada neko izrežirao juriš bagerom na TV bastilju, upad navijačke horde u Skupštinu i otimačinu oružja iz policijske stanice u Majke Jevrosime. Pomenuti huligani upotrebljeni su od strane DOS-a i prilikom razbijanja glava na šetnji pedera i lezbejki 2010. godine, kao i u više navrata kada se „spontano“ i incidentno dešavao narod. Oni su u celoj priči možda i najpoštenije prošli: svesni su da su izmanipulisani, ali su dobili priliku da uz dozvolu države iskale bes i da usput pokradu malo robe, tek da se preživi do sledeće krađe.

Da je neko želeo suštinske i korenite promene u ovoj državi, organizovao bi tu promenu vlasti sasvim drugačije. Logika nalaže da je za te potrebe najbolje bilo upotrebiti vojsku (pristalica sam teorije da je vojska mogla da spreči ratne sukobe u SFRJ; svi smo se mogli razići i bez rata, samo je trebalo pohapsiti Franju, Aliju i Slobu; Bora Jović i Kadijević ovog potonjeg, međutim, nisu dali, te je planirani vojni udar tako propao), koja bi pohapsila ceo državni vrh, što podrazumeva i poziciju i opoziciju. Sve su to presvučeni komunisti, koji se razlikuju samo po boji zastave ispred koje se slikaju u izbornim kampanjama. Neke je trebalo spakovati direktno u zatvor, one sa rukama malo manje uprljanim krvlju i kriminalom u kućni pritvor. Zatim je trebalo rasformirati sve represivne državne organe, formirati nove bezbednosne strukture, paralelno izvršiti korenite promene u celom državnom aparatu i reformisati sve što je potrebno, i kada prođe taj prvi i najteži period – raspisati izbore i dati priliku narodu da na legalnim i legitimnim izborima izrazi svoju volju. Trebalo je u jednom danu i jednim potezom napraviti sve ove bolne rezove oko kojih se Slobini naslednici već deceniju i po natežu kao gladan srati (ili kao Vučić reč izgovoriti), obezbediti narodu najosnovnije namirnice i vodu, i izgraditi državu iz početka. Novu. Zdravu. NAŠU.

Da li bi bilo teško? O, da, bilo bi jako teško. Ali bismo imali cilj, imali bismo viziju. I iz dana u dan bi bivalo sve manje teško, dok ne bismo došli u fazu da je iz dana u dan lakše, bolje. I imali bismo osećaj zadovoljstva što gradimo državu u kojoj će naša deca ostati i imati svoju budućnost. Ne bismo provodili sate i dane na Internetu čitajući o tome kako je u drugim državama i planirali kuda usmeriti decu čim steknu pravo na putnu ispravu. Ne bismo slali decu da studiraju u inostranstvu, znajući da je to jedini način da nakon završenih studija dobiju i posao, i upotrebe znanje sticano tih nekoliko godina. Ne bismo spuštali prag tolerancije svakog dana sve više, i upoznavali sve veća i veća poniženja, ne bismo bivali sve gladniji i siromašniji. U početku bismo se zajednički, kao celina, pomučili, ali bismo do sada već uveliko bili država vredna poštovanja. I država koju njen narod voli. I ne bismo uopšte razmišljali o ulasku u Evropsku uniju ni o NATO-u. Imali bismo jasno definisanu politiku, kako unutrašnju tako i spoljnu, i živeli bismo SVOJ život.

Šta smo ovako dobili? Dobili smo to da nakon 14 godina na vlasti sede oni koje smo navodno rušili. Malo se rotiraju na pozicijama, ali ista je to banda belosvetskih hohštaplera i giliptera. Sada obogaćena lažnim doktorima i pravim starletama i kandidatkinjama za porno filmove. Frustrirani mali firer u pokušaju nije smeo kao ministar informisanja da gasi medije, ali to sada kao premijer čini bez trunke griže savesti. Slobin portparol je prvo malo nosio koferčiće pune evrića, a sada – zemljo, ako te ima otvori se i progutaj nas! – vodi spoljnu politiku ove napaćene zemlje. Policiju vodi neko koga prijatelji zovu Slina, vojsku vodi keramičar iz JebemLiGa kog grada u Srbiji, Dragan Bjelogrlić umesto keramičara pripema vojnu paradu iako je vojska odavno uništena. A oni koji su se utrkivali da budu sledeći Sloba gotovo da su nestali sa političke scene. Cenzus im je, svakako, postao misaona imenica. Onoga koji je nešto mogao da uradi ubili su marta 2003. godine, Tadić je ponovo bez posla, kao što je bio i pre dolaska DS-a na vlast, Koštunici još nisu javili gde se nalazi pa ne može ni on nama da kaže, Čeda juri zmajeve po beogradskim splavovima i šetajući sa pederima i lezbejkama, jedino se Vuk i Velja još nešto guze sklapajući paktove sa Đavolom.

I da, sitnica, ali da je dodam na listu onoga što smo dobili. Dobili smo 100% više nezaposlenih nego u vreme Slobe, dobili smo neznan broj stranih kapitalista koji nas sada jašu umesto domaćih tajkuna, dobili smo gladne, bolesne. Da ne bih bio pogrešno shvaćen, moram da naglasim da sam mišljenja da je Miloševića trebalo svrgnuti sa vlasti mnogo ranije, i osuditi ga pred domaćim sudom na bar tri doživotne robije. Nisam ni trunku nostalgičan za vremenom koje je on obeležio, samo pravim paralelu između tog vremena – kada smo tvrdili da gore ne može, i da smo dotakli dno – i između crne srpske sadašnjosti. Da je crna, ni po muke; crna je da crnja ne može biti, ali pokazuje tendencije da će biti još gora. A tako smo se radovali promenama…

Da se na kraju vratim na ono dete sa početka teksta. Kada se rodilo, njegovi su roditelji bili srećni, kao i svaki roditelj što je srećan kada dobije prinovu. Ti otac i majka su, međutim, imali dodatni razlog za sreću – dete im se rodilo u novoj državi, promenjenoj, u tom trenutku je delovalo da će sve biti bolje, da se Srbija rešila zla i da krećemo silovito napred. Voleo bih da čujem sada šta misle ti isti roditelji, i kako oni vide promene koje su nam se navodno desile. A voleo bih da pročitam i komentare čitalaca.