Legalizacija incesta u Nemačkoj

Prođu tako dani da ne napišem ni slova na blogu, a onda u jednom danu dva puta osetim potrebu da pišem. Čudni su putevi blogerski, ali tako je to… Još se tekst o gastarbajterima nije pošteno ni ohladio, a članak o inicijativi u nemačkom Parlamentu mi je privukao pažnju i prosto sam znao da moram da pišem. Da ne bih bio shvaćen pogrešno, nisam kao većina čitalaca koji će ovo čitati toliko šokiran incestom kao pojavom, smatram ga devijacijom kao i svakom drugom, i to je prosto nešto što je jače od čoveka, i niko nema pravo da osuđuje bilo koga zbog takvih deformacija. Ono što ja u ovom slučaju osuđujem jeste legalizacija devijantnih pojava, što vodi društvo (civilizaciju) u direktnu propast.

Neće mi biti teško da po ko zna koji put ponovim tezu da je zdrava porodica osnova stabilnog društva, i da se takva porodica ni u kom slučaju ne uklapa u ciljeve imperijalnog kapitalizma. Njemu je potrebna razorena porodica, potreban mu je skup nezadovoljnih i neostvarenih pojedinaca, kojima je lako manipulisati. Zbog toga se od kako je kapitalizam te vrste zavladao svetom na mala vrata u igru ubacuju svi oni elementi koji služe razaranju porodice.

  • emancipacija žena i potenciranje ženske samostalnosti, a to je direktno rasturanje zajednice; u zajednici nema samostalnosti, ima samo saživota i saradnje;
  • potenciranje zaštite navodno ugroženih prava homoseksualaca i insistiranje na legalizaciji gej brakova, kao i na dozvoli da takvi parovi usvajaju decu;
  • sve tolerantniji stav prema narkomaniji, pogotovo među omladinom;
  • uticanje preko medija na mlade da potpuno iskoče iz normalnog ritma života i da počnu da žive noću, i da se pri tom ponašaju krajnje skaradno;
  • sve tolerantniji stav prema različitim seksualnim devijacijama;

Ne može se u takvom društvu održati kult porodice, tu se neminovno ide u propast. Ova nemačka inicijativa za legalizaciju incesta samo je jedan od koraka u tom procesu uništavanja porodice, koji se polako ali sigurno sprovode. U prilog tome govori i činjenica da je incest već legalizovan u Španiji, Portugalu i zemljama Beneluksa. Španija je otišla i korak dalje, te je u svoj zakon o porodici umesto pojmova otac i majka ubacila reči progenitor A i progenitor B. I kada se sve te činjenice sagledaju, prosto je nemoguće ne upitati se da li je ljudsko biće postalo toliko otupljeno i glupo da ne vidi šta se radi? Da li je moguće da su ljudi, da bi pokazali neki nazovi moderni – a zapravo vrlo nakaradni – duh, spremni da prihvate sve što im se kao nižim bićima servira, i da se pri tom iz petnih žila upinju da dokažu kako je to sve OK, i kako se protiv toga bore samo primitivci? I kada će ti promoteri raznih pošasti koje se proturaju na razne načine da shvate koliko su, zapravo, lišeni pameti, i koliko u celoj priči bivaju zaglupljeno sredstvo za ostvarivanje cilja?

Hoćemo li čekati da se pojave zahtevi za legalizaciju pedofilije? Postoje, doduše, države u svetu koje su već drastično spustile starosnu granicu kada je u pitanju ta devijacija, te sledeći logiku ostvarivanja cilja korak po korak može samo da se zaključi da je pitanje vremena kada će se i to naći na listi predloga za legalizaciju. Šta onda ide sledeće? Nekrofilija? Hanibalizam? Zoofilija? A sve je počelo tako nevino od Klare Cetkin i borbe za tobož ugrožena prava žena, i od sirotih malih pedera kojima primitivci ne dozvoljavaju da se venčavaju i da usvajaju decu, i – gle čuda – ne dozvoljavaju im da ponosno paradiraju gradom u kome gej NIJE okej.

Advertisements

Gastarbajterska

Pisao sam već o gastarbajterima, i taj post je izazvao prilično burnu reakciju među ljudima koji su se našli prozvanim. Budući da taj post nije na ovom blogu, već je netragom nestao sa Interneta, a i da želim da proširim tu priču, rešio sam da se ovog puta detaljno pozabavim ovom pojavom koja je poznata međ’ Srbima od kako nas ima. Direktan povod za pisanje posta dala mi je objava jednog od mojih Facebook prijatelja:

Saša Jovanović - FB status

Saša Jovanović – FB status

Radi boljeg razumevanja onoga što želim da kažem, moram prvo da se pozabavim svojom definicijom pojma gastarbajter, i podelom koja iz te defincije proizilazi i koja je meni vrlo merodavna. Bukvalan prevod reči jeste „gost radnik“, tj. radnik na gostovanju, i tu nekih dilema ne može da bude. Život u stranoj zemlji, međutim, podrazumeva i prihvatanje svega što on nosi: kulture, običaja, navika, tradicije, itd… Postoje naši ljudi koji su, nezadovoljni svojim statusom i dostignućima u Srbiji, otišli da potraže bolji život za sebe i svoju porodicu preko granice, i koji su u svojoj profesiji uspeli da se ostvare. I koji su prihvatili standarde zemlje u koju su emigrirali. Naučili su jezik, upoznali su grad u kome žive, regulisali su svoj pravni status. Takve ljude ne smatram gastarbajterima. Postoji i ona druga vrsta ljudi, koja ode u inostranstvo trbuhom za kruhom, u želji da obezbedi sebi i svojoj porodici egzistenciju. Što u velikom broju slučajeva znači da će raditi najrazličitije poslove da bi obezbedili materijalna sredstva neophodna za preživljavanje. I tu dolazim do suštinske razlike koju pravim među ljudima koji se odluče za život u inostranstvu. Kvalitet života. Oni po pravilu odbijaju da nauče (ili bar usavrše) jezik zemlje u kojoj žive, vrlo često ili oni ili neko iz njihove porodice tamo boravi i/ili radi na crno, a kulturni život im se svodi na gostovanja Vendi, Stoje, Ekrema, Baje malog Knindže ili ko već od estradnih zvezdica peva u zadimljenom klubu tog vikenda.

Ljudi iz prve grupe krenuli su u inostranstvo nezadovoljni kvalitetom života u otadžbini, te su po dolasku u tuđinu prihvatili način na koji se tamo živi, i uklopili su se u demografsku sliku države koju su odabrali za svoje novo boravište. Odlazak preko granice posmatrali su kao neki novi početak, i ponašali su se u skladu sa tim, i sada žive neke živote dostojne ljudskog bića. Ljudi iz druge grupe su odlaskom u inostranstvo poneli i deo zavičaja, sledeći onu narodnu da čovek može da izađe iz sela, ali selo iz njega ne može. Da bi cela ova priča dobila na verodostojnosti, moram da naglasim da sam imao prilike da komuniciram i sa jednima i sa drugima, i to u bezbroj prilika. Zbog prirode očevog posla odrastao sam širom Evrope, tj. po našim ambasadama u Parizu, Bukureštu, Varšavi i Rimu, i tu sam (posebno u Rimu, kada sam bio najstariji, a i radio sam u ambasadi) sretao ljude sa najrazličitijim sudbinama. U kasnijem periodu života, posle NATO agresije na SRJ, živeo sam i sam 2 godine kao gastarbajter, i kada sam video da to nije za mene, vratio sam se u Srbiju. Nisam mogao da zamislim da 11 meseci godišnje crnčim od jutra do sutra, da na ličnom planu stagniram ili nazadujem, da bih tog famoznog dvanaestog meseca došao u rodnu grudu da se kurčim. Da se provozam u dobrano polovnoj limuzini, koja je na Zapadu već odavno zrela za otpis ali u Srbiji i dalje izaziva zavist, da teškom mukom sticane evre raširim kao lepezu i pričam bajke o tome kako tamo gde sam ja svi piške parfem i kake ljubičice, i kako je meni sjajno i bajno, i kako sam uspeo u životu. Ne bih ja to nikako mogao, znajući da ću da se vratim da ribam neki klozet ili da čistim neku ulicu. Ili šta god već da radim u pečalbi. A veliki deo naših gastarbajtera radi upravo to. Ko god mi ne veruje i misli da karikiram, neka tokom sledećih praznika malo pažljivije posmatra rodbinu i prijatelje koji iz daleka dođu da obiđu zavičaj.

Ono što sigurno ne bih mogao da radim jeste da putem Interneta pametujem i delim savete ljudima koji su odlučili da ostanu da žive u Srbiji, i sigurno im ne bih sa razdaljine od nekoliko stotina (ili hiljada) kilometara objašnjavao kako ja bolje znam šta je za njih dobro. Ne bih se na društvenim mrežama hvalisao kako sam ja pomogao finansijski kad Srbiju pogodi zemljotres, poplava ili neka druga nepogoda. Ne bih sigurno, jer to smatram vrhuncem licemerja. Patriotizam je – između ostalog – učiniti nešto konkretno da tvoja zemlja postane bolja, dati svoj doprinos razvoju domovine. Ne pomaže se patrija tako što se živi u inostranstvu i tako što se porez plaća drugoj državi. A ta neka donacija od 20, 50, 100 ili 1.000 evra služi samo za vrlo povoljnu kupovinu duševnog mira, da bi se reklo kako smo humani, i kako pomažemo. Ne pomažeš, prijatelju, već umiruješ svoju savest, samo što ti to niko do sada nije rekao. Nisam morao ni ja da kažem, ali eto povukao me je poslednji slučaj koji je Saša prokomentarisao na Facebook-u. Neće Srbin da pomogne porodici u nevolji, jer ko da remeti svoj komfor, a i ko da prizna da taj lažni sjaj kojim se razmahujemo po Srbiji nije istinit. Zato hoće Makedonac, koji je u ovoj priči ispao veći Srbin od svih onih rodoljuba koji su otišli preko granice. Bilo da spadaju u prvu ili u drugu grupu. Ili u treću, koju ovde nisam ni tretirao, jer su mi nezanimljivi. Polovina naših estradnih zvezdica ima stambene objekte diljem Evrope, pa se ni od njih niko nije setio da kaže – evo, budite kod mene dok se dete ne izleči. Iako bi to bila fenomenalna reklama. Ali Srbin volije da komšiji crkne krava, pa tek onda ostalo dolazi na red.

Tresla se gora, vratio se Krim

Svet je proteklih mesec dana sa nepodeljenom pažnjom i u perverznom iščekivanju sukoba većih razmera pratio dešavanja u Ukraijini. Prognozera, poslovično, koliko hoćeš, a shodno tome i toliko različitih prognoza i analiza. A kako stvari, zapravo, stoje? Pokušaću krajnje nepristrasno da dam svoje viđenje celog cirkusa.

Ukrajina je, sama po sebi, bila prosto viđena kao novi trusni poligon, na kome će velike sile odmeriti snage. Zemlja je verski podeljena, na katolike i pravoslavce, a pravoslavci su se među sobom podelili na one lojalne Ruskoj pravoslavnoj crkvi i na one koji su u stadu Ukrajinske autokefalne pravoslavne crvke. Gde god postoji verska podeljenost, pitanje je trenutka kada će do sukoba doći. U svim tim sukobima ceh plati narod, dok se političke i vojne vođe nekako već snađu. Prosto je fascinantno kako u takvim prilikama ljudi ne shvataju koliko su izmanipulisani, i koliko su spremni da poginu za nečije tuđe interese, a sve živeći u ubeđenju da se bore za sebe i za svoju veru, naciju, državu.

Zašto Ukrajina, zašto Krim?

Malo ljudi zna da je Ukrajina Rusiji važna onoliko koliko je i Kosovo važno Srbiji. Rusija je nastala u Kijevu, i on bi s punim pravom mogao da se naziva kolevkom ruske države, jer od „Male Rusije“ je sve i poteklo, a Krim je – pored činjenice da je tu stacionirana jedna od prvih i najvećih ruskih flota – važan zbog toga što je Rusija upravo na Krimu primila hrišćanstvo. Oduvek je on bio ruski, sve do pada Berlinskog zida i raspada SSSR-a, kada se Ukrajina odvojila od Sovjetskog saveza i postala samostalna država. Ne preterano sposobni Jeljcin je, opterećen brigom o tome kako se izboriti sa Miškom Gorbačovim, olako prepustio Krim tadašnjem predsedniku Ukrajine, koji je bio dovoljno korektan da pita Borisa šta će da rade sa tim. Prema izjavama svedoka, Jeljcin je samo odmahnuo rukom i rekao „Ma, nosi…“. Ukrajina je u toj priči, osim što je neočekivano dobila parče teritorije, profitirala i finansijski, jer je sa Moskvom postignut dogovor da se ruska flota stacionirana u Sevastopolju ne izmešta odatle, a Rusija će zauzvrat svojoj bivšoj republici na ime nadoknade plaćati godišnje 200 miliona dolara. Taj je dogovor u kasnijim političkim igrama između Kijeva i Moskve bio često upotrebljavan kao sredstvo ucene: ako vi nama ne učinite to i to, mi ćemo vama uskratiti gostoprimstvo za flotu. Sada je, međutim, Ukrajina došla u situaciju da je ostala i bez Krima i bez 200 miliona dolara, kojima su lepo dopunjavali budžet iz koga su krali svi koji su mogli.

Šta se postiglo stvaranjem žarišta u Ukrajini? Amerika i Rusija su dve vojne i političke supersile, vrlo respektabilne, i njihovo premeravanje piša je potpuno razumljivo. Onog momenta kada je 1989. godine pao Berlinski zid, a taj datum se vodi i kao završetak hladnog rata između SAD i SSSR, počela je nova faza tog sukoba, ali sada bez nekih primetnijih angažovanja vojnih i tajnih službi, rat je preseljen na polje ekonomije, uz konstatno i tiho zveckanje nuklearnim naoružanjem i protivraketnim štitovima. Amerika je stvaranjem ukrajinskog žarišta povukla vrlo mudar politički potez. Pokušala je, pre svega, da na eleganatan način – uvlačeći Ukrajinu u NATO – priđe Rusiji na 4.5 kilometra od granice, i na manje od 500 kilometara od Moskve. Budući da američku spoljnu politiku vode školovani ljudi, koji slušaju pre svega analitičare, oni su morali znati unapred da Putin to neće dozvoliti, jer bi tako lišio Rusiju mogućnosti da u slučaju nuklearnog udara uopšte i odgovori, a upravo je ta mogućnost odgovora jedini faktor koji doprinosi vojnoj ravnoteži među supersilama. Kao što je Kenedi bio spreman da započne nuklearni rat zbog instaliranja ruskih raketa na Kubi, na identičan način bi morao da reaguje i Putin. Ulazak NATO-a na teritoriju Ukrajine i Krima značio bi kapitulaciju Rusije. Sve su to američki stratezi znali, stoga se postavlja pitanje zbog čega su ipak stvarali žarište. Amerika u ovoj konfrontaciji ne gubi ništa. Gine nešto malo pobunjenika i terorista u Ukrajini, ali se otvara još jedna vrlo direktna konfrontacija, sa velikim posledicama po sve učesnike. Evropska unija nije vojna sila, ali joj se politička i ekonomska moć ne može osporiti, a upravo je EU ušla sa Rusijom u direktan ekonomski rat.

U tom ratu ne može biti pobednika, i upravo su zbog toga sve dosadašnje sankcije koje se trilateralno uvode vrlo blage, i simbolične, jer svako svakoga u ovoj priči drži u šahu. Stoji činjenica da Putin može da zavrne slavinu kada je u pitanju snabdevanje gasom, a EU 30% svojih gasnih kapaciteta uvozi upravo iz Rusije, i to bi sve zemlje Unije dovelo u prilično nezgodnu situaciju. Postoji opcija da se gas doprema iz Amerike, ali je to nešto što može da zaživi tek za pet godina, koliko je potrebno da se izgradi infrastruktura, a do tada treba prezimiti četiri ili pet zima. Sa druge strane, 86% ruskog izvoza gasa odlazi upravo u Evropsku uniju, i to bi Rusima značio gubitak ogromnog tržišta. Da, može Putin da se okrene Kini, i da sav taj gas preusmeri na tržište koje je još veće od EU, ali u toj situaciji bi bio primoran da drastično obara cenu, što bi Rusiju opet dovelo u gubitke. Sa druge strane, Nemačka – koja u EU važi za onu zemlju čiji je glas jednakiji od ostalih – ima ogromne investicije u Rusiji: 9.000 nemačkih firmi radi tamo, to je oko 250.000 zaposlenih, ekonomska razmena između te dve zemlje je ogromna, i nemačka imovina na teritoriji Rusije je višestruko veća od ruske na teritoriji Nemačke, i u slučaju recipročnih sankcija Nemci bi svakako bili na većem gubitku. Uzroke za paljenje vatre treba tražiti i u nervoznoj i prilično nesmotrenoj izjavi Medlin Olbrajt, koja se javno zapitala odakle Rusiji pravo da samostalno (malo je falilo da izgovori i „sebično“) koristi sve resurse kojima raspolaže Sibir. Bio je to pokušaj Amerike i EU da se primaknu novim izvorima energije, ali se sada sa sve većom sigurnošću može smatrati da je taj pokušaj propao.

Zaključak koji se nakon svega ovoga nameće je prilično jasan. Mogućnost bilo kakvog vojnog sukoba može se gotovo sigurno odbaciti, pogotovo ako se uzme u obzir javno mnjenje. Zapad ne šalje tako rado svoju decu u ratove širom sveta, dok je ruska javnost vrlo jasno rekla šta misli: Putinov rejting je u odnosu na 60% pre krize oko Krima skočio na 76%, a čak 92% Rusa izjasnilo se da je ZA vojnu intervenciju u Ukrajini. To su toliko respektabilni procenti da čak ni supersile ne mogu da se igraju sa njima. Ostaje dakle da se zvecka ekonomskim oružjem, ali budući da su u tom sukobu svi gubitnici, a nikome se ne ulazi u bitku u kojoj je osuđen na poraz, sada se traži neko zajedničko rešenje, a galama se diže upravo zbog pominjanog javnog mnjenja. Ono što je u celoj priči najvažnije, posmatrano na globalnom nivou, Putin je ovog puta vrlo nedvosmisleno pokazao čvrstinu. Ima nepodeljenu i ogromnu podršku u narodu, ima vojnu snagu, i spreman je da podvuče crtu kada druga strana ne pokaže nameru da se zaustavi. Ono što je, takođe, važno, a odnosi se na mogući ekonomski rat, Rusija ima devizne rezerve od oko 630 milijardi evra, i taj je novac bio tretiran kao novac za crne dane. „Crni dani“ su došli, i Rusija je svesna da ulaskom u ekonomski rat mora da plati enormno visoku cenu. Putin je, međutim, spreman da je plati, pogotovo što ima  od čega.