Gastarbajterska

Pisao sam već o gastarbajterima, i taj post je izazvao prilično burnu reakciju među ljudima koji su se našli prozvanim. Budući da taj post nije na ovom blogu, već je netragom nestao sa Interneta, a i da želim da proširim tu priču, rešio sam da se ovog puta detaljno pozabavim ovom pojavom koja je poznata međ’ Srbima od kako nas ima. Direktan povod za pisanje posta dala mi je objava jednog od mojih Facebook prijatelja:

Saša Jovanović - FB status

Saša Jovanović – FB status

Radi boljeg razumevanja onoga što želim da kažem, moram prvo da se pozabavim svojom definicijom pojma gastarbajter, i podelom koja iz te defincije proizilazi i koja je meni vrlo merodavna. Bukvalan prevod reči jeste „gost radnik“, tj. radnik na gostovanju, i tu nekih dilema ne može da bude. Život u stranoj zemlji, međutim, podrazumeva i prihvatanje svega što on nosi: kulture, običaja, navika, tradicije, itd… Postoje naši ljudi koji su, nezadovoljni svojim statusom i dostignućima u Srbiji, otišli da potraže bolji život za sebe i svoju porodicu preko granice, i koji su u svojoj profesiji uspeli da se ostvare. I koji su prihvatili standarde zemlje u koju su emigrirali. Naučili su jezik, upoznali su grad u kome žive, regulisali su svoj pravni status. Takve ljude ne smatram gastarbajterima. Postoji i ona druga vrsta ljudi, koja ode u inostranstvo trbuhom za kruhom, u želji da obezbedi sebi i svojoj porodici egzistenciju. Što u velikom broju slučajeva znači da će raditi najrazličitije poslove da bi obezbedili materijalna sredstva neophodna za preživljavanje. I tu dolazim do suštinske razlike koju pravim među ljudima koji se odluče za život u inostranstvu. Kvalitet života. Oni po pravilu odbijaju da nauče (ili bar usavrše) jezik zemlje u kojoj žive, vrlo često ili oni ili neko iz njihove porodice tamo boravi i/ili radi na crno, a kulturni život im se svodi na gostovanja Vendi, Stoje, Ekrema, Baje malog Knindže ili ko već od estradnih zvezdica peva u zadimljenom klubu tog vikenda.

Ljudi iz prve grupe krenuli su u inostranstvo nezadovoljni kvalitetom života u otadžbini, te su po dolasku u tuđinu prihvatili način na koji se tamo živi, i uklopili su se u demografsku sliku države koju su odabrali za svoje novo boravište. Odlazak preko granice posmatrali su kao neki novi početak, i ponašali su se u skladu sa tim, i sada žive neke živote dostojne ljudskog bića. Ljudi iz druge grupe su odlaskom u inostranstvo poneli i deo zavičaja, sledeći onu narodnu da čovek može da izađe iz sela, ali selo iz njega ne može. Da bi cela ova priča dobila na verodostojnosti, moram da naglasim da sam imao prilike da komuniciram i sa jednima i sa drugima, i to u bezbroj prilika. Zbog prirode očevog posla odrastao sam širom Evrope, tj. po našim ambasadama u Parizu, Bukureštu, Varšavi i Rimu, i tu sam (posebno u Rimu, kada sam bio najstariji, a i radio sam u ambasadi) sretao ljude sa najrazličitijim sudbinama. U kasnijem periodu života, posle NATO agresije na SRJ, živeo sam i sam 2 godine kao gastarbajter, i kada sam video da to nije za mene, vratio sam se u Srbiju. Nisam mogao da zamislim da 11 meseci godišnje crnčim od jutra do sutra, da na ličnom planu stagniram ili nazadujem, da bih tog famoznog dvanaestog meseca došao u rodnu grudu da se kurčim. Da se provozam u dobrano polovnoj limuzini, koja je na Zapadu već odavno zrela za otpis ali u Srbiji i dalje izaziva zavist, da teškom mukom sticane evre raširim kao lepezu i pričam bajke o tome kako tamo gde sam ja svi piške parfem i kake ljubičice, i kako je meni sjajno i bajno, i kako sam uspeo u životu. Ne bih ja to nikako mogao, znajući da ću da se vratim da ribam neki klozet ili da čistim neku ulicu. Ili šta god već da radim u pečalbi. A veliki deo naših gastarbajtera radi upravo to. Ko god mi ne veruje i misli da karikiram, neka tokom sledećih praznika malo pažljivije posmatra rodbinu i prijatelje koji iz daleka dođu da obiđu zavičaj.

Ono što sigurno ne bih mogao da radim jeste da putem Interneta pametujem i delim savete ljudima koji su odlučili da ostanu da žive u Srbiji, i sigurno im ne bih sa razdaljine od nekoliko stotina (ili hiljada) kilometara objašnjavao kako ja bolje znam šta je za njih dobro. Ne bih se na društvenim mrežama hvalisao kako sam ja pomogao finansijski kad Srbiju pogodi zemljotres, poplava ili neka druga nepogoda. Ne bih sigurno, jer to smatram vrhuncem licemerja. Patriotizam je – između ostalog – učiniti nešto konkretno da tvoja zemlja postane bolja, dati svoj doprinos razvoju domovine. Ne pomaže se patrija tako što se živi u inostranstvu i tako što se porez plaća drugoj državi. A ta neka donacija od 20, 50, 100 ili 1.000 evra služi samo za vrlo povoljnu kupovinu duševnog mira, da bi se reklo kako smo humani, i kako pomažemo. Ne pomažeš, prijatelju, već umiruješ svoju savest, samo što ti to niko do sada nije rekao. Nisam morao ni ja da kažem, ali eto povukao me je poslednji slučaj koji je Saša prokomentarisao na Facebook-u. Neće Srbin da pomogne porodici u nevolji, jer ko da remeti svoj komfor, a i ko da prizna da taj lažni sjaj kojim se razmahujemo po Srbiji nije istinit. Zato hoće Makedonac, koji je u ovoj priči ispao veći Srbin od svih onih rodoljuba koji su otišli preko granice. Bilo da spadaju u prvu ili u drugu grupu. Ili u treću, koju ovde nisam ni tretirao, jer su mi nezanimljivi. Polovina naših estradnih zvezdica ima stambene objekte diljem Evrope, pa se ni od njih niko nije setio da kaže – evo, budite kod mene dok se dete ne izleči. Iako bi to bila fenomenalna reklama. Ali Srbin volije da komšiji crkne krava, pa tek onda ostalo dolazi na red.