Wicked game

Nekada Internetom nisu vladale društvene mreže, i komunikacija među ljudima se svodila na najrazličitije programe za chat, uglavnom 1 na 1. Stariji (po stažu) korisnici mreže pamte sigurno ICQ, MSN, Yahoo messenger, AOL, i još sijaset drugih softvera za komunikaciju, i svima nama su ti dani kada se tako ćaskalo u lepom sećanju. Može biti da je istinita tvrdnja kako nas zapravo ubija nostalgija za vremenima kada smo bili mlađi, kada je sve izgledalo nekako lakše, lepše, ali ja nisam siguran da je tako. Uveren sam da je komunikacija među ljudima, uključujući i onu putem Interneta, bila mnogo zdravija, jer je i društvo bilo zdravije.

Iskustvo koje želim da podelim sa širokim auditorijumom započelo je uz pomoć programa pod nazivom Odigo, za koji i ne znam da li je više u upotrebi. Dugo sam se lomio da li uopšte da stavljam ovu priču u blog, ali sam odlučio da je učinim dostupnom javnosti jer može da posvedoči o jednom vremenu u kome smo živeli, makar to svedočanstvo bilo vrlo nekonvencionalno. Od tada je prošlo 15-ak godina, i to je sasvim dovoljna vremenska distanca da bih ja mogao sasvim objektivno da pričam o svemu što se desilo, a na svakom čitaocu je da donese svoj zaključak. I o celoj priči i o tome da li je bilo potrebno pisati post na tu temu ili ne.

Jedne dokone zimske večeri uključio sam Odigo i u pretraživaču ukucao sledeće parametre: žensko, od 1959. do 1969. godišta, Beograd, da je na vezi. Među izbačenim rezultatima odabrao sam jednu ženu, koja je u sferu interesovanja upisala „Psihologija“, i ja sam nekim čudnim tokovima misli zaključio da joj je to profesija. Počeli smo da ćaskamo, sasvim pristojno i uljudno, i priča se uglavnom vrtela oko psihologije i međuljudskih odnosa, bez bilo kakvog potenciranja odnosa između žena i muškaraca. Skroz uopštena, straight priča. Tako se nastavilo i sledeće večeri, i sledeće, i one posle toga, i iz večeri u veče, jedno tri meseca. Meni za sve to vreme nije palo na pamet ama baš nijednom da ženu pozovem na kafu, piće, jednostavno smo bili dva sagovornika koji se dobro razumeju i koji imaju o čemu da pričaju. U to vreme sam se rukovodio idejom da su žene višestruko oprezne u tim online pričama, jer nikada ne mogu da znaju da li je sa druge strane neko normalno ljudsko biće ili je sagovornik neki pritajeni manijak. Kasnija iskustva su mi u velikoj meri promenila te ideje, ali to je tema za neki drugi post. Posle tromesečnog druženja na mreži predložih ženi da se nađemo i popijemo kafu. Izabrao sam kafić u strogom centru grada (dobro de, hedonista u meni je birao kafić u blizini firme gde sam tada radio, pa šta?), a vreme je bilo 2 sata popodne. Neutralno mesto, pristojno vreme, jednom rečju nijedan razlog da žena posumnja u moje časne namere i da oseti nelagodu zbog poziva. Pristala je iz prve, i dogovorili smo se za sledeći dan.

Laže svako ko komunicira putem Interneta sa ljudima čiju sliku nije video da ne zamišlja kako osoba sa druge strane monitora izgleda. Svako od nas stvori neku svoju sliku, koja u velikom broju slučajeva nema veze sa stvarnošću. Ja sam tu ženu zamišljao kao umereno punačku plavušu, prijatnog izgleda, otvorenog i nasmešenog pogleda, punu blagonaklonosti (pa profesija joj je, zaboga, da ljudima bude od pomoći, mišljah ja pogrešno). Kada sam ušao u kafić i ugledao je klecnula su mi kolena. Drugačiji opis ne postoji. Lepšu ženu u svom životu nisam video, i to i danas, petnaest godina kasnije, tvrdim. Fenomenalno vitka i zgodna brineta, duge kose, širokog osmeha, besprekorno pravilnih zuba, sa očima koje se smeju, i tek kada se čovek dobro zagleda u njih, ispod tog osmeha primeti nešto što sam ja tada ocenjivao kao predanost i strast. Pozdravili smo se kao stari znanci, sedoh, naručismo kafe i coca-cole, i priča se nastavila kao i putem Odiga. Čavrljali smo o svemu i svačemu, ali uglavnom opet o psihologiji i međuljudskim odnosima, kafa druga, kafa treća, red coca-cole red kisele vode… Posle 4 sata priče, a najviše radi neudobnosti stolica od kovanog gvožđa, predložih joj da se preselimo na gornji nivo kafića, gde se sedelo u trosedima i foteljama. Kada smo prešli gore, rešio sam da sam se dovoljno dugo pravio fini, i da je pristojno vreme da se naruči neki alkohol, te poručih njoj votku, sebi viski. Dobacih konobaru u odlasku, budući da je gornji nivo ređe obilazio, da meni ponese dupli viski, a ona je na to dodala da i njoj ponese duplu votku. Tura jedna, druga, treća, priča je postala mnogo opuštenija, flert je bio sveprisutan, i u jednom momentu je Sotona iz mene (ja i sada, posle toliko godina, nemam drugo objašnjenje) progovorio. Moram da naglasim da se smatram u priličnoj meri vaspitanim, i da mi je jako važno da negujem pristojnost komunikacije. I upravo takav ja sam je, gledajući je beskrajno drsko u oči, jednostavno upitao: „A zašto ti meni sad ne popušiš?“.

Nije me toliko zapanjila sopstvena drskost, iako sam ubeđen da nikada ne bih mogao takvo šta da ponovim, koliko me je iznenadio njen odgovor: „Zato što nemaš muda da ga izvadiš!“. U suprotnosti sa svime što sam mislio da o sebi znam, ja sam ne skidajući pogled sa njenih (prelepih) očiju, i naočigled bar desetak klinaca koji su sedeli na galeriji oko nas, otkopčao šlic. Ona nije imala ni najmanji problem da se spusti na kolena, i ono što se dalje dešavalo prevazilazi najluđa očekivanja, i ja neću zalaziti u detalje, a svega sigurno i ne bih mogao da se setim. Znam da je bilo skandiranja dečurlije koja nas je otvoreno posmatrala, znam da je ona provocirala neka tri muškarca koji su sedeli iza nas i da mi je u jednom trenutku prošlo kroz glavu da sam obrao bostan ako samo jedan nasedne na provokaciju, ali je i njima pornić uživo otupeo rekacije, pa su nas sa zadovoljstvom gledali. Negde dva sata posle ponoći konobar nas je nekako namolio da idemo kući, mučenik je sledećeg dana imao ispit pa je hteo bar malo da odspava pre toga. Dok smo išli ka njenoj kući (adresa poznata autoru teksta) ispričala mi je priču kako je njen muž mafijaš, koji je ubijen, kako nas njegovi prijatelji i sada drže na nišanu, i ja sam to sve pripisao pijanom laprdanju sa ciljem da se ostavi utisak. Kao da ceo višesatni događaj nije bio utisak sam po sebi, i jači od svega što bi moglo da se ispriča. Želeći da skratim ta lažna hvalisanja, ostavio sam je u ubeđenju da radim u policiji, i da je meni posao da hapsim takve kao što su prijatelji tog njenog muža, na šta mi je pri izlasku iz taksija prilično samouvereno rekla: „Eto, pošto radiš gde radiš, ti izvoli pa proveri sa kime si se upustio.“.

Osećaj koji sam imao kada sam se probudio nemoguće je opisati rečima. Kombinacija mamurluka posle ogromne količine viskija i osećaja stida, samoprezira, sluđenosti. Osećao sam se kao da ću da poludim, jer nisam mogao sam sebi da objasnim šta mi se desilo, šta me je podstaklo da izgovorim rečenicu koja je bila okidač za sve ono što se kasnije dešavalo, nisam znao kako ću se njoj od sramote obratiti (ah, ta glupava skromnost), a još sam manje znao kako ću od sramote opet otići u kafić gde sam bio prilično redovan gost. Da bih koliko toliko smanjio sluđenost, iskoristio sam poznanstva koja sam imao, i raspitao sam se o gospođi navodnoj udovici. Zapelo je na prvom koraku, jer je rutinska provera adrese pokazala da u tom stanu žive dve ženske osobe tog prezimena, ali po godištu je odmah bilo jasno da joj je jedno majka, a drugo ćerka. Ona nije bila prijavljena na toj adresi, a kasnijom pretragom baze podataka nije pronađena ni na jednoj adresi u Beogradu. Onda su se i drugari koje sam zamolio za pomoć zainteresovali, pa se preko nekih njihovih veza i poznanstava čeprkalo dalje, i tek nakon nekoliko dana slika je sklopljena. Žena se istinski zove i preziva tako kako je rekla, živi na adresi na kojoj je rekla, i zaista jeste udovica. Muža, poznatog organima gonjenja, ubili su u Crnoj Gori, tako što su mu u vazduh digli džip u koji je seo. Jedini mogući zaključak, za koji nemam nijedan materijalni dokaz, jeste da je pomenuta u nekom momentu postala saradnik neke od tajnih službi (i vrlo lako moguće neko ko je, ako ništa drugo ono informacijama, pomogao da joj muž bude likvidiran), i da je stoga nije bilo moguće pronaći ni u jednoj zvaničnoj evidenciji. Nije tajna da su službe koje se bave obaveštajnim radom uklanjale dosijee građana koje u svoje spise zavedu kao „saradnike“.

Na kraju balade ostaje iskustvo, kao škola. Nikada ne možemo sa sigurnošću znati ko je sa druge strane monitora, čak i kada nas taj neko ne laže. Ona mene nije lagala, i niko meni nije kriv što sam na osnovu oblasti interesovanja pomislio da je žena profesionalni psiholog, a ona je zapravo bila madam koja je držala javnu kuću u strogom centru Beograda. Čuli smo se još jednom, sa olakšanjem sam iz razgovora shvatio da joj je do susreta stalo koliko i meni, znači nikoliko, i nastavili smo svako svojim putem. Padao sam u iskušenje da odmah deinstaliram Odigo, kao da mi je on za nešto kriv, ali sam ipak odolevao još godinama. A onda su Internet forumi, pa zatim i društvene mreže, prosto proterali te messengere.

Da li je trebalo da delim ovo sa javnošću? Da li sam pogrešio ili ne? Ne znam, ali znam da ću onog momenta kada završim ovu rečenicu i stavim tačku na njen kraj, pritisnuti PUBLISH, pa kako mu bude.

Advertisements