Zaštićeno: Usporedba s Njim

Ovaj sadržaj je zaštićen lozinkom. Da biste ga videli, molimo vas da unesete svoju lozinku ispod:

Sanjao sam noćas…

Sanjao sam čudan i čudesno lep san.

Nakon što je zvanični spiker označio početak vojne parade u Beogradu, načelnik generalštaba je na vozilu prišao bini sa najvišim državnim zvaničnicima, koji su se šepurili u društvu najmoćnijeg političara na planeti. General je napravio dramsku pauzu, popravio uniformu, a onda vojnički glasno zagrmeo, obraćajući se predsedniku države.

Gospodine predsedniče, koristim ovu priliku, kada ste svi na okupu i kada ste došli da vidite da je Vojska Srbije jedina institucija koju niste uspeli da urušite do kraja, i da mi i dalje časno obavljamo sve zadatke koji se tiču čuvanja države, da Vam kažem sledeće: svi koji stojite u prvom redu na toj bini, sa časnim izuzetkom našeg uvaženog gosta iz inostranstva, od ovog se momenta smatrajte uhapšenim. Apelujem na preostale mrvice patriotizma u vama i molim vas da se ne opirete hapšenju, jer ćemo u suprotnom biti primorani da upotrebimo sredstva prinude. Pođite mirno za oficirima koji će vas sprovesti do autobusa kojim ćete biti prebačeni na sigurnu lokaciju. Na toj ćete lokaciji ostati zbrinuti sve do trenutka dok javnost i rukovodstvo ove zemlje ne procene da smo uspeli da se oporavimo, i da ponovo funkcionišemo kao normalna država. Imaćete obezbeđenu hranu, kao i neograničenu količinu papira i olovaka, i svako od vas će biti u prilici da piše. Nećete se baviti prinudnim radom, niko vas neće maltretirati, jednostavno ćete živeti u izolaciji i posvetiti se svojim mislima. Građane obaveštavam da ćemo sa paradom nastaviti istog trenutka kada autobus sa uhapšenicima napusti prostor predviđen za defile oružanih snaga.

General je nakon uspešno održane parade poveo najuži krug saradnika u zgradu predsedništva, i tamo je osnovano privremeno telo koje će upravljati državom. Jednim dekretom ukinute su sve institucije u državi i rasformiran je kompletan državni aparat. Na čelo svake opštine postavljen je po jedan visoki oficir, koji je oko sebe okupio tim stručnjaka koji će mu pomoći da prođe kroz krizni period. Diplomatska predstavništva država koje su se na najgrublji način mešale u unutrašnju i spoljnu politiku naše države blokirana su i njihovom osoblju je naloženo da napuste zemlju u roku od 24 časa. Svi predstavnici nevladinih organizacija koji su se dokazali u svojoj obaveštajnoj delatnosti pohapšeni su i poslati na sigurnu lokaciju sa ostatkom državnog vrha. Formirana je nova skupština sa drastično manjim brojem poslaničkih mesta, formiran je i neophodni broj ministarstava, a onda su stvari polako počele da ležu na svoje. Na važne državne funkcije počeli su da dolaze ljudi od struke i integriteta, kao lideri novoosnovanih stranaka nametnuli su se obrazovani ljudi koji su se već dokazali da su uspešni u vođenju kompanija i koji nemaju potrebu da zloupotrebljavaju politiku da bi stekli materijalnu korist. Raspisani su parlamentarni izbori, i građani su po prvi put birali onoga koga žele da ih predstavlja, a nisu stavljani pred biračku kutiju da bi otkazali poverenje dotadašnjem vladaru. U Vladu su ušli ljudi spremni da se uhvate u koštac sa svim izazovima koje donosi moderno doba, i pre svega ljudi spremni da stave državne ispred ličnih ili partijskih interesa. Bilo je u međuvremenu i mestimičnih nereda, bilo je još neko vreme teško, ali je građanima nadu ulivala spremnost da se zlu stane na put i da se krene ka nekom boljem sutra.

Taman kada je trebalo da potpišem rešenje o stupanju u radni odnos u struci za koju sam se školovao, zazvonio mi je telefon. I tako još jedan san ode u tri lepe, a ja zakoračih u još jedan dan gde će me u mozak jebati mediokriteti i ulizice. A tako je dobro bilo dok je trajalo…

Gastarbajterska

Pisao sam već o gastarbajterima, i taj post je izazvao prilično burnu reakciju među ljudima koji su se našli prozvanim. Budući da taj post nije na ovom blogu, već je netragom nestao sa Interneta, a i da želim da proširim tu priču, rešio sam da se ovog puta detaljno pozabavim ovom pojavom koja je poznata međ’ Srbima od kako nas ima. Direktan povod za pisanje posta dala mi je objava jednog od mojih Facebook prijatelja:

Saša Jovanović - FB status

Saša Jovanović – FB status

Radi boljeg razumevanja onoga što želim da kažem, moram prvo da se pozabavim svojom definicijom pojma gastarbajter, i podelom koja iz te defincije proizilazi i koja je meni vrlo merodavna. Bukvalan prevod reči jeste „gost radnik“, tj. radnik na gostovanju, i tu nekih dilema ne može da bude. Život u stranoj zemlji, međutim, podrazumeva i prihvatanje svega što on nosi: kulture, običaja, navika, tradicije, itd… Postoje naši ljudi koji su, nezadovoljni svojim statusom i dostignućima u Srbiji, otišli da potraže bolji život za sebe i svoju porodicu preko granice, i koji su u svojoj profesiji uspeli da se ostvare. I koji su prihvatili standarde zemlje u koju su emigrirali. Naučili su jezik, upoznali su grad u kome žive, regulisali su svoj pravni status. Takve ljude ne smatram gastarbajterima. Postoji i ona druga vrsta ljudi, koja ode u inostranstvo trbuhom za kruhom, u želji da obezbedi sebi i svojoj porodici egzistenciju. Što u velikom broju slučajeva znači da će raditi najrazličitije poslove da bi obezbedili materijalna sredstva neophodna za preživljavanje. I tu dolazim do suštinske razlike koju pravim među ljudima koji se odluče za život u inostranstvu. Kvalitet života. Oni po pravilu odbijaju da nauče (ili bar usavrše) jezik zemlje u kojoj žive, vrlo često ili oni ili neko iz njihove porodice tamo boravi i/ili radi na crno, a kulturni život im se svodi na gostovanja Vendi, Stoje, Ekrema, Baje malog Knindže ili ko već od estradnih zvezdica peva u zadimljenom klubu tog vikenda.

Ljudi iz prve grupe krenuli su u inostranstvo nezadovoljni kvalitetom života u otadžbini, te su po dolasku u tuđinu prihvatili način na koji se tamo živi, i uklopili su se u demografsku sliku države koju su odabrali za svoje novo boravište. Odlazak preko granice posmatrali su kao neki novi početak, i ponašali su se u skladu sa tim, i sada žive neke živote dostojne ljudskog bića. Ljudi iz druge grupe su odlaskom u inostranstvo poneli i deo zavičaja, sledeći onu narodnu da čovek može da izađe iz sela, ali selo iz njega ne može. Da bi cela ova priča dobila na verodostojnosti, moram da naglasim da sam imao prilike da komuniciram i sa jednima i sa drugima, i to u bezbroj prilika. Zbog prirode očevog posla odrastao sam širom Evrope, tj. po našim ambasadama u Parizu, Bukureštu, Varšavi i Rimu, i tu sam (posebno u Rimu, kada sam bio najstariji, a i radio sam u ambasadi) sretao ljude sa najrazličitijim sudbinama. U kasnijem periodu života, posle NATO agresije na SRJ, živeo sam i sam 2 godine kao gastarbajter, i kada sam video da to nije za mene, vratio sam se u Srbiju. Nisam mogao da zamislim da 11 meseci godišnje crnčim od jutra do sutra, da na ličnom planu stagniram ili nazadujem, da bih tog famoznog dvanaestog meseca došao u rodnu grudu da se kurčim. Da se provozam u dobrano polovnoj limuzini, koja je na Zapadu već odavno zrela za otpis ali u Srbiji i dalje izaziva zavist, da teškom mukom sticane evre raširim kao lepezu i pričam bajke o tome kako tamo gde sam ja svi piške parfem i kake ljubičice, i kako je meni sjajno i bajno, i kako sam uspeo u životu. Ne bih ja to nikako mogao, znajući da ću da se vratim da ribam neki klozet ili da čistim neku ulicu. Ili šta god već da radim u pečalbi. A veliki deo naših gastarbajtera radi upravo to. Ko god mi ne veruje i misli da karikiram, neka tokom sledećih praznika malo pažljivije posmatra rodbinu i prijatelje koji iz daleka dođu da obiđu zavičaj.

Ono što sigurno ne bih mogao da radim jeste da putem Interneta pametujem i delim savete ljudima koji su odlučili da ostanu da žive u Srbiji, i sigurno im ne bih sa razdaljine od nekoliko stotina (ili hiljada) kilometara objašnjavao kako ja bolje znam šta je za njih dobro. Ne bih se na društvenim mrežama hvalisao kako sam ja pomogao finansijski kad Srbiju pogodi zemljotres, poplava ili neka druga nepogoda. Ne bih sigurno, jer to smatram vrhuncem licemerja. Patriotizam je – između ostalog – učiniti nešto konkretno da tvoja zemlja postane bolja, dati svoj doprinos razvoju domovine. Ne pomaže se patrija tako što se živi u inostranstvu i tako što se porez plaća drugoj državi. A ta neka donacija od 20, 50, 100 ili 1.000 evra služi samo za vrlo povoljnu kupovinu duševnog mira, da bi se reklo kako smo humani, i kako pomažemo. Ne pomažeš, prijatelju, već umiruješ svoju savest, samo što ti to niko do sada nije rekao. Nisam morao ni ja da kažem, ali eto povukao me je poslednji slučaj koji je Saša prokomentarisao na Facebook-u. Neće Srbin da pomogne porodici u nevolji, jer ko da remeti svoj komfor, a i ko da prizna da taj lažni sjaj kojim se razmahujemo po Srbiji nije istinit. Zato hoće Makedonac, koji je u ovoj priči ispao veći Srbin od svih onih rodoljuba koji su otišli preko granice. Bilo da spadaju u prvu ili u drugu grupu. Ili u treću, koju ovde nisam ni tretirao, jer su mi nezanimljivi. Polovina naših estradnih zvezdica ima stambene objekte diljem Evrope, pa se ni od njih niko nije setio da kaže – evo, budite kod mene dok se dete ne izleči. Iako bi to bila fenomenalna reklama. Ali Srbin volije da komšiji crkne krava, pa tek onda ostalo dolazi na red.

Kako se meri vreme u Telenoru

Počelo je naizgled sasvim bezazleno. Milioni uređaja širom sveta se kvare, kvarovi se otklanjaju, i to je nešto sasvim normalno. Uređaj bitan za ovu priču je mobilni telefon marke Alcatel, kupljen uz ugovornu obavezu kod Telenora. Već jednom se kvario, kvar je u oba slučaja bio identičan, ali je prvi put serviser uspeo da osposobi telefon za dalju upotrebu. Nekoliko meseci kasnije, i dalje u garantnom roku, telefon je zakucao i prosto nije moglo ništa da se radi sa njim, te je odnet u lokalnu poslovnicu mobilnog operatera. Budući da je poslat na servis, na korišćenje je dobijen drugi aparat, istog proizvođača i sličnih karakteristika. Posle samo tri dana, dobio sam SMS sledeće sadržine (sadržaj citiram, jer ga smatram jako bitnim za dalji tok priče):

Postovani, Vas aparat je pristigao sa servisa u prodavnicu u kojoj ste ga predali. Mozete ga preuzeti u roku od 7 dana. Za dodatne informacije pozovite 063/9000

Zadovoljan što je popravka trajala tako kratko, odlazim u poslovnicu u Batajnici i saopštavam kako sam došao da podignem telefon, jer sam SMS-om obavešten da je stigao. Uredno sam prvo razdužio telefon koji sam dobio na korišćenje, radnica Telenora ga je pregledala, ustanovila da je sve u redu, a onda je priča počela da dobija zanimljiv tok. Možda je bitno da napomenem da se radi o sestrinom telefonu, koji sam sticajem okolnosti ja nosio na reklamaciju, ali to ne menja suštinu priče.

Ponedeljak, 18.08.2014. godine

– Znate, Vaš telefon zapravo nije stigao, serviser ne može da ga popravi, i dat je nalog da Vam se izda novi aparat.

– Pa dobro, dajte mi novi telefon, pa da idem ja polako…

– E pa ne, sad mora da se radi aneks ugovora, pa tek onda Vaša sestra dobija novi uređaj, doneće joj ga kurir na kućnu adresu.

– U redu, a može li onda ona da koristi i dalje ovaj telefon koji sam Vam upravo vratio, pa ćemo ga vratiti kada stigne novi?

– A ne, ne može, a i nema potrebe, najdalje u roku od tri dana ona će dobiti novi uređaj.

– Ako su u pitanju tri dana, daću joj ja svoj telefon da koristi, i u redu je.

– E sad, vidite, ovog modela koji je ona koristila više nema u ponudi, pa je potrebno da odaberemo neki drugi model, i da ja to onda prosledim kolegama iz prodaje.

– U redu, pogledaću ja sa sestrom na Telenorovom portalu šta ima u toj ceni i šta se uklapa u paket, pa ću Vam javiti.

– Super, može tako, dogovorili smo se.

Utorak, 19.08.2014. godine

– Ja samo da Vam javim da je sestra odlučila da uzme model taj i taj. Možete li da proverite uklapa li se on u njen paket i u cenu?

– Sve je u redu, uklapa se, ja to šaljem kolegama i oni će odmah to da obrade.

Usledilo je strpljivo čekanje ta tri dana predviđena zakonskim (ugovornim) rokom.

 

Petak, 22.08.2014. godine

– Dobar dan, ja sam došao da proverim šta se dešava sa novim uređajem, budući da sestra dok joj ne stigne novi aparat koristi moj telefon, pa je sad priča postala malo nezgodna.

– Kada smo mi ono beše poslali mail kolegama?

– Ja bih rekao u utorak, a evo ovde papira koji je stigao iz servisa, na njemu piše ponedeljak, dakle dan posle toga je utorak.

Onda sledi kraći monolog koji treba da uđe u anale poslovanja mobilnih operatera na svetskom nivou.

E pa znate kako, ja sam e-mail poslala kolegama u utorak, ali popodne, tako da je to njima stiglo u sredu. Daj bože da su oni uradili aneks ugovora u četvrtak, tako da je praktično to prvi od ona tri radna dana predviđena ugovorom, danas je drugi dan, subota i nedelja se ne računaju jer oni ne rade, tako da je tek ponedeljak treći dan. Ako ni tada ne budete dobili telefon, dođite u utorak pa ćemo da tražimo neku povratnu informaciju.

 

Prosto nisam mogao da poverujem sopstvenim ušima. E-mail je poslala u utorak, pa je on stigao u sredu??? Na stranu što ja mučenicu razumem, i što je poenta verovatno bila u tome da u utorak popodne nije bilo nikoga ko bi mogao da pročita poslati e-mail, da li je moguće da neko ko radi na prodajnom mestu uređaja visoke tehnologije sebi dozvoli da u 21. veku izgovori da je mail stigao sledećeg dana? Išao poštanskom kočijom od Batajnice do Novog Beograda? I neka to sve bude tako, neka bude da nije bilo nikoga ko bi ga pročitao u utorak popodne, pa valjda je bilo nekoga ko ga je pročitao u sredu? Ili je za izradu aneksa ugovora („Umesto aparata sa IMEI brojem tim i tim, korisniku se na osnovu servisnog naloga broj taj i taj, daje uređaj sa IMEI brojem tim i tim“, i gotova priča) potrebno nekoliko radnih dana?

Sve u svemu, sačekasmo ponedeljak, sačekasmo i utorak, da bi se negde u popodnevnim satima došlo do saznanja da traženog modela nema na lageru. Još jedan od sjajnih poteza kompanije koja pretenduje da bude najbolji operater mobilne telefonije u Srbiji. Nude na sajtu nešto čega nemaju na stanju. Pokušao sam da saznam kada će eventualno stići taj model telefona, lako je zaključiti da sam pitao budalaštine, odgovor se da naslutiti: „Pa to ne zna niko, trebalo bi ovih dana, ali niko ne zna sa sigurnošću kada!“. Naravno, nuđeni su neki drugi modeli uz doplatu u kešu, tu onda ništa nije bilo problematično. Sačekalo se još par dana, a onda sam ja počeo da zapomažem što u call-centru, što na Twitteru, i na toj mreži (ne mogu da grešim dušu) me je odmah kontaktirao onaj ko stoji iza zvaničnog Telenor naloga. Tog ili sledećeg dana, sada se više ne sećam, dobio sam informaciju da je stigao jedan telefon u magacin, te da će kolege iz prodaje u najkraćem roku odraditi svoje. Već sledećeg dana me je ushićeno pozvala radnica sa prodajnog mesta u Batajnici da me obavesti kako će telefon uskoro stići, jer je aneks ugovora odrađen, i telefon je prosleđen kurirskoj službi.

Juče, u petak (29. avgusta, JEDANAEST dana nakon slanja e-maila), dolazi kod sestre kurir i donosi telefon, ali avaj! On ne može da preda uređaj nekome ko nema biometrijsku ličnu kartu, iako ona ima i dalje važeću LK (važi do 2016. godine, dakle još pune dve godine). Nekako dođoše do toga da može da joj da telefon ukoliko mu da overenu zdravstvenu knjižicu (?!), ali se Marfi tu potrudio da knjižica bude kod sestrine koleginice, koja je nosila u firmu da je overi. Kurir reče kako mora da ide, ali će se vratiti sutra (tj. danas) ukoliko sestra pribavi knjižicu. Doneh je ja još sinoć, i jutros spremni počesmo da čekamo kurira. U jednom momentu sam zamolio sestru da ga pozove i da vidi kada će doći, da bismo mogli u skladu sa time da organizujemo svoje vreme, i onda sledi potpuni šok. Iako sam mislio da me više ništa ne može iznenaditi u ovoj priči.

Telefon je vraćen Telenoru, tako da ćete morati da vidite sa njima šta i kako dalje.

Amin.

Pokušao sam da saznam na Twitteru o čemu se radi, dobio sam vrlo ljubazan odgovor kako će se onaj ko koristi Telenorov nalog raspitati kod kolega i javiti mi odmah o čemu se radi, ali na tom obećanju je ostalo. Na moje nekoliko sati kasnije ponovljeno pitanje (sada, dok pišem ovaj post) dobio sam odgovor:

Proverili smo, kurir zbog sigurnosti nije bio u mogućnosti da preda telefon bez dodatnog dokumenta.

Što se tiče ponovne dostave, prosledili smo sve informacije kolegama koji su zaduženi za taj deo posla, i u ponedeljak očekujemo odgovor.

 

E tako tri dana, mereni u Telenoru Srbija postanu tri sedmice. I ovo je primer kakvim koracima idemo ka Evropskoj uniji i svetskim standardima. U civilizovanoj zemlji bi zbog ovakve svinjarije neko sigurno ostao bez posla, a sestra bi bila debelo obeštećena od strane kompanije, a u Srbiji će se to završiti tako što će vuk pojesti magarca, ona će i dalje plaćati račune, a kad će biti u prilici da koristi uređaj koji kroz račun plaća… E pa jebi ga, ne može i jare i pare. I da platiš, i da dobiješ to što plaćaš. Moraš malo da čekaš, malo da budeš ponižavan, malo maltretiran. Ne valja se opustiti i navikavati se na normalno poslovanje.

Da je situacija kod drugih mobilnih operatera išta bolja, ja bih je svim silama nagovarao da raskine oba ugovora koja ima sa Telenorom, i da pređe kod nekog drugog, ali pošto su to sve isti nesposobnjakovići, ostaje nam samo da se nerviramo i da gledamo šta nam rade. I da im za to plaćamo, kako i koliko ko može. Kada se sklapa ugovor (čitaj: kada ti za debele pare uvaljuju škart robu) onda može i bez lične karte, samo ako znaš JMBG i broj dokumenta, ili sa starom, onda je važeća, a kada treba da dobiješ uređaj onda moraš da imaš biometrijsku ličnu kartu.

Ja sam prosto bez teksta. Ne znam ni kako da završim ovaj post, tako da…

Sto godina samoće

Nekako sam navikao da s vremena na vreme naslov teksta koji pišem u blogu „ukradem“. Ovaj put je to naslov moje omiljene knjige, koju sam do sada čitao više od mnogo puta, a sigurno ću je čitati bar još više od nekoliko puta. I negde je upravo ta samoća o kojoj je Markes pisao na fenomenalan način i razlog za pisanje ovog posta u blogu. Totalni je paradoks da su ljudi, što su sredstva za komunikaciju masovnija i dostupnija, sve usamljeniji. Dugo sam na svetskoj globalnoj mreži, i tu imam najviše iskustva, pa ću se fokusirati na taj segment komunikacije među ljudima, ali sve što se odnosi na Internet primenjivo je i u drugim sferama međuljudskih odnosa.

Pre nego što sam počeo da pišem ovaj tekst, obišao sam sve društvene mreže za koje znam da postoje, i koje su iole posećene i popularne. Da bih još jednom presabrao utiske, i da bih pisao pod svežim impresijama. Ostaviću za tren po strani dve najpopularnije mreže – Facebook i Twitter – oni su svakako oblast za sebe, i tu mogu da se ispišu stranice i stranice teksta, i posvetiću se sajtovima za upoznavanje. Ono što prvo upada u oči jeste činjenica da je vrlo mali broj ljudi spreman da prizna da se na mrežu tog tipa registrovao/la zbog usamljenosti, i iz potrebe da pronađe nekoga ko bi mu/joj ispunio emocionalnu prazninu. Želeći da sakriju nešto što smatraju svojom slabošću, a uopšte nije znak slabosti ako je neko sam i usamljen, predstavljaju sebe u jako lošem svetlu, i ubeđen sam da malo ko o tome i razmišlja. Zamisli, molim te, registruješ se na sajt za upoznavanje, a onda u nekom prvom opisu navedeš kako nisi tu da bi te neko smarao, i kako si u vezi ili braku. Prosto se samo nameće pitanje – a ako si u vezi ili braku, šta ćeš na sajtu za upoznavanje? Postoje dve opcije:

1. Osoba nije u vezi i braku, to je napisala da bi izazvala određeni efekat – osoba se lažno predstavlja, sve što počne da se gradi na laži osuđeno je na propast. Zaključak: zaobići u širokom luku.

2. Osoba jeste u vezi i braku, ali želi da upozna nekog novog – igra na siguricu, i obmanjuje trenutnog partnera dok ne pronađe adekvatnu zamenu. Što radi sada, radiće opet. Zaključak isti kao pod 1.

A odakle ti tolika samouverenost da izjaviš kako te drugi smaraju? Možda je upravo suprotno, možda ti smaraš druge? Ta vrsta prepotencije je u direktnoj vezi sa ljudskom nesigurnošću u sebe, i što je osoba nesigurnija, to je sklonija širenju priča (laži) o tome kako je svi smaraju, saleću, dele komplimente, šalju privatne poruke, itd… Sajtovi za upoznavanje postoje da bi se ljudi koji su usamljeni upoznavali, i kroz razgovor eventualno pronašli srodnu dušu, ili bar stekli nove drugare, prijatelje. A ako sve počne od laži koje se na silu trpaju u kategoriju bezazlene, onda je svaka moguća priča unapred osuđena na propast. Ja mogu da razumem ljudski strah od emocionalnog povređivanja, i mogu da shvatim kako je teško biti otvoren i iskren, i pružati sebe „na tacni“ nekome za koga ne znaš ko je i kakav je, ali to ne znači da treba otići u drugu krajnost, pa kriti baš sve o sebi i/ili davati lažne informacije.

Godinama sam bio aktivno prisutan na chatovima i forumima, i na osnovu (pre)bogatog iskustva mogu da tvrdim da je iskusnom posmatraču veoma lako da pročita sagovornika već na osnovu samog nadimka i/ili potpisa (ako je reč o forumu). Prosto je neverovatno koliko podsvest igra važnu ulogu u odabiru nadimka, a još je neverovatnije koliko su ljudi malo svesni toga. Neću sada nabrajati sve tipove ljudi, niti ću objašnjavati principe po kojima se oni raspoznaju i dele, samo sam želeo da spomenem i tu oblast komunikacije, a to dalje dovodi do grupacije „misterioznih“ sagovornika sa weba. To su, znate već, oni koji umesto lične fotografije kao profilnu sliku koriste neki zanimljiv avatar ili fotografiju cveta, neke poznate ličnosti, automobila, itd… koji umesto imena i prezimena stavljaju ili samo ime ili koriste neko „umetničko“, i u čijem profilu ne možete da vidite ama baš nijedan detalj iz privatnog života. To su ljudi koji imaju vrlo jasnu podelu u svom životu, i dele ga na realni i virtuelni. Onaj realni žive onako kako znaju i umeju, i kako mogu, a u ovom virtuelnom stvaraju neki novi identitet, i uglavnom postaju sve ono što ne mogu u realnom životu. Tu su i empatični, i erotični, i pametni, i strpljivi, i lepi, prosto čovek na ranu da ih privije. Ili su, pak, sušta suprotnost – drski, hrabri, šibadžije, spremni da saspu nekome sve u lice. Sve dok je to lice na monitoru, naravno. I sve te neke virtuelne igre guraju ljude još dublje u usamljenost, jer prosto je nemoguće poverovati nekome ako smo svesni da i sami gradimo priču na lažima. Tu se onda javlja – nekada opravdan, a nekada potpuno neopravdan – oprez, iz koga proizilaze brojne otežavajuće okolnosti za komunikaciju.

Kao šlag na torti, za kraj sam ostavio kriterijume koje ljudi postavljaju u virtuelnim kontaktima. Kada bih pronašao žensku osobu koja je napisala na svom profilu u polju „Koga tražim“ napisala „Samo da je normalan, i da možemo da se razumemo i da se smejemo“ odmah bih je oženio. Ovako čitam dame kako traže partnere koji su sportski građeni, visokog obrazovanja, stambeno i na druge načine materijalno obezbeđeni, poželjno je nepušači i da ne konzumiraju alkohol, treba da budu verni, ne smeju da budu ljubomorni, itd, itd… Muškarci traže žene koje i pored toga što je 21. vek vrlo dobro znaju da je ženi mesto u kući, moraju da budu jebozovne, verne, ne smeju baš preterano da pitaju, podrazumeva se da tolerišu njegove odlaske u kafanu i na utakmice, moraju da budu dobre domaćice, majke, a ako već moraju da rade onda nikako ne smeju da zarađuju više od njega. Prijatelji moji dragi, da ja vama kažem nešto, onako u poverenju: takvi su već u srećnom braku, i gaje decu, i uživaju u životu. A vi, pre nego što krenete da popunjavate rubriku „Koga tražim“ sedite, i stavite prst na čelo, pa se upitajte šta nudite. Ako je to preveliki napor i problem, uzmite prazan list hartije, i podelite ga po dužini na dva dela. Sa jedne strane upišite ono što zasigurno možete nazvati svojim vrlinama, sa druge strane upišite svoje mane. Budite onda hrabri, pa se tako predstavite i u virtuelnom svetu, jer je to najsigurniji način da pronađete nekoga ko vam po senzibilitetu odgovara. Neće svakome neka vaša mana izgledati strašna, niti će baš svako umeti da prepozna neku od vaših vrlina. Nastupite iskreno, uz normalnu dozu opreza, i možda vam se već koliko je sutra posreći. Ovako kako sada radite, popločavate granitnim pločama put ka samoći, i činite ga putem sa koga nema povratka. Nije sramota priznati da smo usamljeni, takvo je vreme, a vreme čine ljudi. Pa učinimo onda da se neke stvari pomere i da se okrenu na bolje. Na nama je…

Pitanja za premijera (1)

U skladu sa obećanjem koje sam dao u jednom od postova u blogu, otvoriću seriju pitanja na koja bi premijer države, kao odgovorna osoba naklonjena istini, trebalo da odgovori. Ne očekujem da će on lično to učiniti, svestan sam da nema vremena, ali bi bilo lepo da neko od njegove armije Internet robova odgovori u ime svog predsednika. Bez obzira na činjenicu što ih je slagao obećavši im posao i druge benefite, samo da on pobedi na izborima. Valjda se mučenici i dalje nadaju, te je zanimanje SNS-bot-volonter itekako prisutno u srpskoj stvarnosti.

Tanjug / RHMZ

Tanjug / RHMZ

Klikni na sliku za uvećanu verziju

 

Poštovani predsedniče Vlade Srbije, zahtevam od Vas odgovor na pitanje zbog čega je ignorisan izveštaj Hidrometeorološkog zavoda Srbije od 13.05.2014. godine, iz koga je više nego jasno da Srbiji prete ozbiljne poplave? Da ne bi bilo nekih nesporazuma, taj izveštaj je uredno objavljen putem novinskih agencija, i u prilogu ovog posta stoji screenshot Tanjug-ove vesti koja prenosi izveštaj RHMZ. Ljudi koji se profesionalno bave praćenjem i predviđanjem vremenskih prilika i nepogoda u Srbiji najavili su više nego jasno da će se vode izliti, i da će vodostaji preći granice redovnih i vanrednih odbrana od poplava.

  • Šta je Vlada Srbije, na čijem ste čelu, učinila po pitanju ovog izveštaja?
  • Šta je vlast u Obrenovcu, na čijem je čelu vaš kadar, učinila po pitanju ovog izveštaja?
  • Da li je preispitana odgovornost čelnika Obrenovca kada su u pitanju poplave 2014. godine?
  • Hoće li iko snositi posledice zbog svega što je pogodilo Obrenovac?
  • Da li ćete se i kada obratiti srpskoj javnosti i objasniti zašto je situacija u Obrenovcu takva kakva jeste?
  • Ko će preuzeti odgovornost za katastrofalno lošu organizaciju odbrane Obrenovca?
  • Da li će gradonačelnik Beograda Siniša Mali snositi posledice svog poziva građanima Obrenovca da ostanu u svojim domovima?
  • Koje konkretne korake preduzima Vlada Srbije, na čijem ste čelu, da neke nove poplave dočekamo spremnije?
  • Da li će iko snositi posledice zbog izuzetno nehumanog odnosa države i nadležnih službi prema porodicama koje su ostale bez svojih domova tokom poplava?
  • Da li će Vlada Srbije, na čijem ste čelu, obavestiti javnost o konačnom broju ljudskih žrtava u poplavama, i da li ćete ih i tada deliti na utopljenike i one koji su preminuli?

 

Pitanja postoji još mnogo, ali već je i ovo dovoljno da se rasvetli sve u vezi sa poplavama koje su Srbije zadesile maja 2014. godine.

 

Ukoliko i vas zanimaju odgovori na ova pitanja, podelite ovaj tekst sa drugima, pomozite da pitanja dospeju do onoga kome su upućena.

Ponovo u sedlu

Ovaj blog je jedno vreme bio neaktivan. Bilo je nekih eksperimentisanja po pitanju blogovanja, bilo je drugih obaveza, nije bilo dovoljno inspiracije, i još je sijaset razloga iz kojih je blog mirovao. Prilike u zemlji, i jedan naizgled običan tekst iz života u Srbiji, podstakli su me da se ponovo dohvatim tastature.

Krajnje je vreme da se tirjanstvu stane nogom za vrat, da ga se dovede k poznaniju prava. Nije li to ljudska dužnost najsvetija?

Ukoliko želite da se pridružite borbi protiv cenzure u Srbiji možete to učiniti na Facebook stranici. Na istoj društvenoj mreži možete pratiti druge blogove u grupi ExYu blogosfera.