Rekvijem za damu

Nekoliko puta sam počinjao sa pisanjem ovog teksta i svaki put sam, svestan reakcija koje će izazvati, odustajao. Tema je vrlo osetljiva, i dobar deo čitalaštva će je doživeti kao direktno guranje prsta u oko. Nije mi namera da bilo koga provociram, niti mi je namera da osporavam bilo čije pravo da misli onako kako hoće. Želim samo da se malo više progovori o negativnim aspektima feminizma, pogotovo onog njegovog oblika kakav se forsira u poslednjih dvadesetak godina. Oni koji me dobro poznaju znaju da sam daleko od balkanskog mačo mena, i da nisam tip muškarca koji smatra da je ženi mesto u kuhinji i da treba da ćuti. Oni drugi mogu da pokušaju da me upoznaju ili da imaju neko samo svoje mišljenje o meni, apsolutno me ne dotiče. Ja vrlo dobro znam šta mislim, i znam da u mom odnosu prema ženi ima više poštovanja nego što ga ima u većini isfrustriranih žena.

Feminizam doživljavam, a on je to valjda i po definiciji, kao borbu žene za jednakost sa muškarcem. E pa drage moje feministiknje, da se mi u startu razumemo: niti smo jednaki, niti ćemo ikada biti. Ne bi bilo prirodno da smo jednaki, i ova civilizacija bi odavno nestala da jesmo. Nikada u životu sebe ne bih uvukao u diskusiju o tome ko je bolji, jači, lepši, sposobniji… Bespredmetna je, odgovora na ta pitanja nema, i samo se produbljuje već dovoljno veliki jaz između polova. Sve je počelo od borbe žene da joj se izjednače prava na glasanje i na rad. Sasvim je u redu da žena u segmentu ljudskih prava bude izjednačena sa muškarcem, i tu nemam ama baš nijednu primedbu. Ne mislim da je u tim nekim osnovnim načelima civilizovano deliti ljude prema polu. Kao što ne mislim da je civilizovano deliti ih prema rasi, boji kože, verskom ili seksualnom opredeljenju. Svako ljudsko biće treba da ima jednak tretman i podjednake šanse za uspešan život.

Problem je nastao kada su žene ostvarile tu svoju prvu pobedu, i kada su se izborile za svoja prava. Onda su, po logici koju razumem ali ne opravdavam, poželele više. I feminizam je izgubio svoj osnovni smisao, ostao je samo naziv pokreta iza koga su počele da se kriju najrazličitije – uglavnom niske – pobude. Mnogo je baba počelo da se meša sa mnogo žaba, i mnogo je teza počelo da se izvrće. Žena koju je povukla ta feministička priča natovarila je sebi na pleća ogroman teret, i ušla je u priču iz koje može da izađe samo kao gubitnik. Ali zato ima podršku istomišljenica, koje je uvlače u svoj krug frustracija, da u njemu ne bi bile usamljene, i rukovodeći se logikom da što je krug veći – to će društvo lakše prihvatiti postojeće stanje kao normalno. Gubitnik je, naravno, i porodica, ali dok se to shvati bude obično prekasno, jer sve pukne i ode u Honduras. Još gori scenario je da do zasnivanja porodice zbog „feminističkih“ stavova i ne dođe, pa nekada kurčevita i samostalna Amazonka dok udariš dlanom o dlan postane usamljena gospođa u pristojnim godinama. I duboko sam ubeđen da se svakoj od njih bar ponekad otme u intimi rečenica tipa „Jeb’o me feminizam, šta mi je to trebalo u životu?!“. A tako su lakomisleno uskočile u pantalone, ušle u borbu za dobijanje muških poslova, počele da gube na ženstvenosti smatrajući je hendikepom („neću da me bilo ko posmatra kao objekat!“), tako su lako zapostavile sve osim želje da budu samostalnije i jače. Nesvesne da ta samostalnost ima preveliku cenu.

Gde su se izgubile one ženstvene žene, kada se Žena pisalo sa velikim Ž? Zar su i one izgubile bitku sa nazovi feministkinjama? Gde je nestala Žena koja čeka da joj muškarac pridrži stolicu dok seda, koja sačeka da joj se otvore vrata automobila kada iz njega izlazi, koja sačeka da joj se upali cigareta? Gde je nestala Žena koja je ravnopravna sa svojim Muškarcem, i koja mu je – kada oseti da je to potrebno – bezrezervna podrška? Gde je nestala Žena koja je bez ikakvog opterećenja i dama i majka svojoj deci, i kojoj se te dve stvari ne potiru? Zar je moguće da je želja da se dokaže pred drugima i pre svega pred muškarcem jača od svega toga? Gde su nestale Žene sa stilom, koje su negovale lepu komunikaciju, koje su znale savršeno da balansiraju između stida i slobode, koje su imale manire i koje su cenile muškarce koji ih imaju? Ne želim da verujem da su izumrle, želim da verujem da su se pritajile i da čekaju da prođu ova suluda vremena, i da se stvari vrate na svoje mesto. Želim da verujem da će proći vreme potpuno besmislenog nadmetanja, Žena treba da bude Žena, muškarac treba da bude muško, i tu neke mudrolije nema. I pored sveg optimizma, bojim se da je netragom nestalo vreme kada su Žene muškarcima oduzimale dah. Postoje i danas takve Žene, ali one su toliko retke da su samo izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Bez obzira na naslov teksta i na relativno pesimistički zaključak, ja ću i dalje verovati. Ako ništa drugo, neću dozvoliti lažnim feministkinjama da me uvuku u svoj vrtlog, i da mi usade svoje mišljenje kao ispravno. A vrlo bih rado sa svakom od njih ušao u otvorenu debatu, kada bi se našla neka koja je spremna da priča argumentima, a ne pozivanjem na zaštitu nepostojećih prava. Ko zna, možda mi se želja i ispuni, možda se neka kada pročita ovaj tekst oseti dovoljno jakom da me virtuelno išamara činjenicama. Voleo bih. Baš.