Samozavaravanje kao srpski brend


Bolesni smo. Činjenica je da je civilizacija na globalnom nivou u priličnoj meri posrnula, i da umesto da napreduje čovek u mnogim oblastima života nazaduje, ali Srbija je kao društvo skroz bolesna. Ukorenila se boljka duboko, i potrebno je dosta truda i podjednako upornosti da bi ovo društvo ozdravilo. Proteklih meseci me je više prijatelja i poznanika pitalo zašto sam toliko ogorčen, jer se u mojim postovima na društvenim mrežama vide bes i ogorčenost. Isti ti prijatelji i poznanici savetovali su me da se manem ćorava posla, i da se okrenem lepšim stvarima, da se ne zamaram oko nečega na šta ne mogu da utičem. Pokušao sam u tim razgovorima da ne upadam u bespotrebne i umarajuće diskusije, jer svako ljudsko biće ima pravo na svoj stav i na svoje mišljenje, kao i pravo da svoje stavove i mišljenja iznosi. Sledeći tu logiku, ako sebi dajem za pravo da kritički gledam na stvarnost i da svoje stavove prezentujem javno, moram da prihvatim činjenicu da postoje ljudi kojima se taj moj način ne dopada. Ostaje, doduše, pitanje zbog čega smo onda ljudi koji biraju da zabiju glavu u pesak i ja uopšte prijatelji, ali to pitanje nekako svesno sklanjam u stranu. Verovatno smo jedni drugima potrebni. Ja sam njima potreban da formulišem ono što oni misle, ali nemaju petlju da to kažu, a oni su meni potrebni da bih imao povratnu informaciju i od grupacija ljudi koji se ne slažu sa mojim načinom iznošenja stavova.

Iskoristiću ovaj post u blogu da im odgovorim onako kolektivno, tek da se niko ne bi pronašao lično prozvanim, a da bismo stvari ipak postavili na svoje mesto. Društvo se ne menja poput automobila, stana ili neke druge nekretnine; prodaš jedno, pa kupiš drugo. Svaka jedinka u društvu treba da radi na menjanju sebe, jer time će uticati na promenu svog mikrokosmosa. Ako posmatramo društvo kao veliki skup tih mikrokosmosa, menjanjem svakog od njih menjaće se i društvo. I drugog načina da do promena dođe nema. Veliki problem u Srba je što su nam u genetskom kodu kao trajne vrednosti upisana dva panična straha: od promena i od promaje. Sa napredovanjem civilizacije strah od promaje nekako savladavamo, mada i dalje sumnjičavo vrtimo glavom kada se na +40°C uključi klima uređaj, i više volimo da nam bude malo vruće nego da otvorimo dva prozora da bi vazduh koliko toliko cirkulisao, ali bože moj… makar većina nas ima krov nad glavom, i uvek možemo da se sakrijemo od te vetrovite pošasti. Sa promenama je, međutim, stanje mnogo drugačije. Ne volimo ih, plašimo ih se, i svakakva ćemo čuda napraviti da bismo ih izbegli, a samozavaravanje je jedna od opcija kojoj najradije pribegavamo. Ne želim da idem u daleku prošlost, dovoljno je osvrnuti se na skoriju srpsku istoriju, i stvari postanu kristalno jasne. Onome ko želi da ih vidi, naravno.

Miloševića su euforično na vlast doveli milioni Srba koji su poverovali u bajku da je njemu stalo do države i dobrobiti njenih građana, a krunu na glavu su mu stavili nakon što je izrekao čuvenu rečenicu „Niko ne sme da vas bije“. Postoji jedan zanimljiv detalj povodom te rečenice, i on je u javnosti malo poznat, iako je direktni učesnik (kamerman koji je snimao tu posetu Miloševića Kosovu) o tome pričao na javnom servisu. Dok je politička vrhuška vodila pregovore u Domu kulture, okupljeni građani su protestvovali, i postojali su nagoveštaji da će se situacija oteti kontroli, te je neko posavetovao Slobu da izađe među građane i umiri ih. On je to i uradio, i delimično je uspeo u svojoj nameri, ali kako je i dalje bilo grlatih i potencijalno nasilnih učesnika protesta, neko iz direktnog Miloševićevog okruženja mu je rekao: „Predsedniče, idemo unutra, još ćemo batine dobiti!“. On je na to, želeći da spusti tenziju i malo ublaži strah, odgovorio: „Niko ne sme da NAS bije…“. Jedno promenjeno slovo i vest puštena u etar na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, i eto legende, kojoj su Srbi skloni.

Prilikom raspada Jugoslavije busali smo se u prsa junačka i opominjali dotadašnju braću da se ne igraju životima, i da ne ulaze u sukob sa nama, jer Srbi su nebeski i ratnički narod. Što smo jače galamili, to je više srpskih majki zakukalo i više je humki osvanulo po srpskim grobljima. Identična situacija ponovila se i tokom vojne intervencije NATO-a u SRJ. Gotovo da ne poznajem Srbina koji nije hrabro prizivao Amerikance i ostalu bagru da siđu dole, da se na kopnu obračunamo kao ljudi, da im isprašimo guzice i pokažemo ko je jači. Obično bi takvi heroji, pri pomenu odlaska na Kosovo ili neki drugi ratni položaj, pronalazili izgovore u lošem zdravlju, u nemogućnosti da ostave decu same, a sve skupa je ličilo na legendarnu repliku iz filma „Balkanski špijun“, kada Bora Todorović ide tetki da odnese lek. Kosovo je, nakon te vojne intervencije NATO-a i saveznika izašlo iz sastava SRJ, samim tim i Srbije, i to je činjenica koja je overena ugovorom koji je potpisan u Kumanovu, 09.06.1999. godine. Srbi, međutim, i 25 godina kasnije, kada Kosovo ima sve odlike samostalne države i kada ga je priznalo 108 zemalja u svetu, uzvikuju parole kako je Kosovo Srbija, i kako je to naša sveta zemlja, koju ni po koju cenu ne damo. I takvih je samoobmana napretek, puno bi prostora bilo potrebno da se sve nabroje.

Laž u koju verujemo, i koja me trenutno najviše tišti, jeste ona da imamo državu, da imamo vlast, da imamo opoziciju, da imamo život. E pa, dragi moji prijatelji, znani i neznani, nemamo mi ništa od navedenog. Mi imamo ruševine države u konstantnoj predbankrotnoj fazi, na čijem se čelu već dve i po decenije smenjuju niskomoralni amateri željni lične promocije i protivzakonitog sticanja bogatstva. Ne smenjuju se u Nemanjinoj 11 nakon izbora pripadnici vlasti, tu se samo rokiraju jajare i secikese koje su u borbi za presto pokazale najviše odsustva integriteta, pa plivaju tu gde jesu. A sasvim je logično da u zemlji u kojoj vlast ne postoji nema ni opozicije, jer je prvi preduslov za postojanje potonje – postojanje pozicije. Toga u Srbiji odavno nema. Nije ovo što mi živimo nešto što se može nazvati životom. Sve su to jeftine imitacije života, potpomognute kolektivnim i pojedinačnim samoobmanama. Ne želeći nikoga da uvredim, ne mogu da ne iznesem stav da samo krajnje neodgovorno biće, sa odsustvom želje da mozak koristi za razmišljanje i podložno manipulacijama različitih vrsta, može da se zatvori u neki svoj svet i da živi nešto što naziva životom. Krajnje je neodgovorno tvrditi da stvari nisu tako loše, i da nema smisla pričati o lošim stvarima jer ne možemo da ih menjamo. Te loše stvari oko nas postoje, i njih moramo da menjamo. Prosto moramo. To više nije pitanje izbora, to više uopšte nije pitanje. Može se porazgovarati, ali ne predugo, o mehanizmu uz pomoć koga će se stvari promeniti, ali je stavljanje tačke na samozavaravanje neminovna stvar.

Deca nam umiru jer nema para za njihovo lečenje, a višestruko veći iznosi od sume potrebne za operaciju jednog deteta isplaćuju se posrnulim estradnim kolgerlama za opštenarodna veselja po trgovima. Lekovi dostupni građanstvu povlače se sa lista lekova koji se mogu nabaviti uz recept, ali se zato nude zamene stranih proizvođača, koje papreno treba platiti. Strane farmaceutske kompanije na ovim prostorima vrše eksperimente na ljudima, testirajući nove lekove, mala grupacija ljudi uključena u taj biznis zgrće ogroman kapital, ali mi ne razmišljamo o tome, jer to se dešava nekom drugom.

Ne razmišlja se ni o tome da Srbija po broju korisnika narodnih kuhinja uveliko prednjači u celom regionu, ako ne i u Evropi, važno je da se narodu kroz medije plasiraju tračevi, afere, bizarnosti i pesma. Ona ih je održala, oni njojzi kažu hvala. Duboko me je potresao prilog na jednoj od televizija, gde volonteri Crvenog krsta pričaju o distribuciji hrane u narodnim kuhinjama. Umesto tri obroka dnevno, oni su u mogućnosti svojim korisnicima da pruže samo jedan, uz pola vekne hleba. Obično je u pitanju neko kuvano jelo, a kako reče jedna od volonterki – mesa u hrani ima samo kada neko od donatora uplati novac, pa se meso kupi. Kada na društvenim mrežama vidim slike sa receptima, na kojima sve izgleda bajno i sjajno, ja se uvek setim ljudi koji čekaju u redu da im se iz manjerke zahvate dve kutlače mase neodređenog izgleda i ukusa, i da im se u ruke tutne pola vekne hleba. I ja ne mogu onda sa uživanjem da razmenjujem recepte, i pričam o tome na koje je sve načine moguće pripremiti biftek, ili da li više volim italijansku, brazilsku ili englesku kuhinju. Ne mogu, želudac mi ne dozvoljava. A svima onima koji sa time nemaju problem, neka bude na čast.

Dotakli smo dno, siromašni smo, gladni smo, ostatke države nam rasparčavaju i dalje, a mi se i dalje zavaravamo da nije sve tako crno, i da mi tu ne možemo ništa. Pa dobro, žitelji Srbije, dokle mislite da ćutite? Hoćete li ćutati i kada počnu da vas siluju? Hoćete li i onda pronaći opravdanje za silovatelja i razmišljati o tome da ste mu verovatno vi dali povoda za to? Hoćete li sačekati da počnu da nas sahranjuju žive? Da nam siluju decu? Da nas posipaju sonom kiselinom? Gde je granica? Ima li trunke pameti u vama? Ima li trunke dostojanstva? Ili je baš sve otišlo u tri lepe, pa možda treba da priželjkujemo neku poplavu malo veću od one koja nas je zadesila prošle godine? Probudite se dok još nije postalo kasno, iako je sat već uveliko i rizično blizu dvanaestice. Kazaljke samo što se nisu poklopile.

Advertisements

4 thoughts on “Samozavaravanje kao srpski brend

  1. Sa nekim stvarima iznetim u tekstu se slažem, sa nekim ne. Da li si bio učesnik demonstracija 9.3.1991, i učesnik šetnje koja je trajala 88 dana one hladne zime 96-97? Samo me to zanima.

    Liked by 1 person

    • 1991. sam bio u Italiji, pa i da sam hteo nisam mogao da budem na tim demonstracijama. Ali sam srećan što nisam bio deo farse.

      Nisam išao svakog dana u šetnju, ali kad god sam bio u gradu bio sam tu. Iako sam znao da to ne menja ništa. Ali sam hteo da budem deo naroda.

      Sviđa mi se

  2. 1991 godine i 1992. kada je bio Vidovdanski Sabor, i te zime 96-97, i 2000.godine, narod je masovno protestvovao. Znači, želeli su promene i bili su deo tih događaja koji su doveli do promene vlasti. Ja sam bila na ulici svih tih godina- protestvovala i pomagala organizatorima mitinga.
    Ako želimo promene moramo da se pokrenemo. Ništa konkretno ne menjamo ukoliko pišemo blog-ovde mislim i na mene, jer i ja povremeno iskaljujem bes i tugu kroz tekstove na blogu.

    Liked by 1 person

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s