Nova godina 2015.

Novogodišnji praznici idealna su prilika da se čovek osvrne na godinu za sobom, i da napravi neku vrstu rekapitulacije. To je i prilika da sebi dragim ljudima poželite da im se ostvare snovi, da onima koji prema vama nisu bili blagonakloni oprostite, i da prve dane januara posmatrate kao neki novi početak. Na stranu što je moj lični stav da je ljudska sklonost ka praštanju vrhunac bahatosti i umišljenosti (na čoveku nije da prašta, na čoveku je da pređe preko nečega i da pronađe način da sa time živi, prašta samo bog, i to ako verujete u njega), postoje stvari preko kojih se čak ni u prazničnom duhu ne može preći. Jedna od takvih stvari je sve jače pozicioniranje fašističkog režima u Srbiji. To je pojava o kojoj ne treba i ne sme da se ćuti, to je nešto sa čime se na sve legitimne i mirne načine treba boriti. To više nije pitanje dostojanstva ili tolerancije, to je odavno postalo pitanje odgovornosti prema generacijama koje dolaze, odgovornosti prema sopstvenoj i tuđoj deci.

Budući da se u većini slučajeva ovakvi tekstovi komentarima razvodnjavaju, pokušaću na vrlo konkretan i precizan način da dam svoj lični pogled na sve što je Srbiju snašlo. Od dolaska Miloševića na vlast, pa do vaspostavljanja produžene ruke IV Rajha oličenog u režimu lažljivog Aleksandra Vučića.

Slobodan Milošević je možda (i tu ću naglasiti reč možda) i imao dobre namere, ali svakako nije imao sluha u odabiru saradnika, kao ni u načinu na koji sa velikim silama treba igrati političku igru. Opijen vlašću koju je osvojio na sasvim legitiman način, uz ogromnu podršku naroda koji mu je u delirijumu klicao, Milošević je dozvolio da njegov i ego njegove supruge (a kasnije i koalicionog partnera u vlasti) bude stavljen ispred interesa države i naroda. I tu je krenuo sunovrat Srbije, kola su tolikom brzinom krenula nizbrdo da je prosto bilo nemoguće zaustaviti ih. Sledeći rumunski model porodice Čaušesku, porodica Milošević – Marković je sve krupne tokove novca u Srbiji stavila u funkciju ličnog bogaćenja. Otac porodice je ušao u krvavu partiju balkanskog šaha, i uvukao je Srbiju u ratove za koje se formalno tvrdilo da u njima ne učestvujemo. Vešto koristeći medije za formiranje javnog mnjenja i za ratno huškanje, Milošević je stvorio atmosferu lažnog patriotizma, lažno se predstavljajući kao poslednji čuvar velike Jugoslavije i predstavljajući Srbiju kao žrtvu agresije mnogo manjih Hrvatske i Slovenije. Za sve to vreme, ženska glava porodice je u čvrstom zagrljaju držala javne i tajne službe bezbednosti, omogućavajući tako sinu da učestvuje u svim nelegalnim poslovima u kojima se sticalo enormno bogatstvo: od trgovine cigaretama i naftnim derivatima, pa do trgovine drogom. Svi oni koji su se drznuli da se umešaju u te kriminalne radnje bivali su po hitnom postupku likvidirani, u maniru koji se i danas tako naziva – manir devedesetih godina. Drsko, u po bela dana, na sred ulice, pred mnoštvom svedoka. Nijedna od istraga povodom brojnih ubistava za koje cela Srbija zna da su naručena iz porodičnog doma Miloševića ili iz njihovog najbližeg okruženja, ni dvadeset godina kasnije nije okončana, i policija pod političkim pritiskom i usled uništavanja dokaza jednostavno tapka u mestu.

Onog trenutka kada je poslužio svrsi, i kada su međunarodne snage preuzele kontrolu nad Kosovom – sa planom da ga u doglednoj budućnosti osamostale – Milošević je u međunarodnoj priči postao balast i pokrenuta je akcija njegovog svrgavanja. Isti oni uz čiju je pomoć došao na vlast, a to su američke i britanske obaveštajne službe, tj. njihove ispostave u ambasadama tih zemalja u regionu, učinili su da se 5. oktobra 2000. godine „spontano“ desi narod, i da Milošević bude primoran da prizna poraz na predsedničkim izborima. Prema saznanjima koja sam tada imao sa izvora informacija (iz izbornog štaba i Glavnog odbora SPS-a), a u tom periodu sam bio više nego dobro informisan, sa vrlo pouzdanim kontaktima u svim političkim partijama u Srbiji, Milošević je još uvek vodio prema rezultatima koji su pristizali sa izbornih mesta, ali je centralom stranke pronet glas da će izbore izgubiti. Da ne bi ispalo kako sam sklon teorijama zavere, mogu sa sigurnošću da tvrdim da je jedan od najbližih Miloševićevih saradnika (Nikola Šainović, osuđen kasnije u Haškom tribunalu na 18 godina zatvora) rekao (i sada citiram): „Sačekajte malo sa objavljivanjem preliminarnih rezultata, nije to uvek tako kao što izgleda!“. Suština je da je Sloba bio osuđen na poraz na tim izborima, bez obzira na to šta bi brojke pokazale. Da li je Koštunica na kraju nekim manipulacijama Republičke izborne komisije zaista imao procenat više glasova sa ove distance apsolutno nije važno, ono što je važno jeste činjenica da je Milošević sa vlasti sklonjen odlukom koja je doneta negde drugde, a ne na biračkim mestima SR Jugoslavije. Na čelo države je postavljena, uz zloupotrebu energije milion razočaranih građana Srbije, frankenštajska tvorevina pod nazivom DOS, sastavljena od osamnaest najrazličitijih stranaka. Počev od Koštuničinog DSS-a, koji se kleo u legalizam i poštovanje sistema i prava, pa do Čankovog LSV-a, koji se nije libio da kao jedan od ciljeva proklamuje vešanje po terazijskim banderama.

Narod je još jednom izabrao da se slepo zagleda u iluziju, i da potraži novog idola kome će se do granica imbecilnosti diviti. Oni koji su do juče oduševljeno klicali Miloševiću i svakom njegovom potezu, počeli su da se kunu u Koštunicu i u njegove poštenje, patriotizam, snagu. Za Srbiju bi bilo mnogo bolje da se 5. oktobar zaista desio spontano, i da je onaj narod koji je doveden u centar Beograda sproveo ono što se neformalno naziva „šestim oktobrom“. Tada je trebalo, ali za to nije postojala politička volja kako stranih tako ni domaćih faktora, izvršiti kompletnu lustraciju, makar ona podrazumevala i nasilne metode poput bespravnog hapšenja i fizičkih likvidacija. Ne može se izvesti revolucija čiji su jedini trofeji fotelja ili slika iz Skupštine, i u kojoj odgovorni za stanje u državi ne budu pohapšeni istog minuta. Ne istog dana, ne istog sata, već istog minuta, gde se ko zatekne. I pored činjenice da je potpisom Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, 09.06.1999. godine, SR Jugoslavija predala Kosovo u ruke međunarodnim snagama, i obavezala se da će u vrlo kratkom roku sa te teritorije povući kompletnu vojsku i policiju, i ostaviti nearbanasko stanovništvo na milost i nemilost šiptarskim teroristima, prosečan Srbin je kao mantru počeo da ponavlja slogan „Kosovo je Srbija!“, i da u Koštunici gleda nekog novog vožda, koji će povratiti Srbiji ugled i dostojanstvo. Krajnje neodgovorno i krajnje infantilno. Sve češće Srbiju poredim sa malim detetom, koje pokrivši okice i ne videvši vas, misli da se i ono sakrilo. Postao nam je nacionalni model ponašanja da pred problemima žmurimo, praveći se tako da oni ne postoje, i očekujući da će se neko drugi umesto nas suočiti sa problemom i doneti nam rešenje na tacni. Zlatnoj, ili bar pozlaćenoj.

Vladavina DOS-a obeležena je bezbrojnim trzavicama, a centralni sukob razvijao se između dva dijametralno suprotna lidera opozicije – Koštunice i Đinđića. Prvi je vrlo mudro napravio pakt sa službama bezbednosti, sa akcentom na vojsku i na vojnu bezbednost, odbijajući da se u tim strukturama obavi lustracija i nastavljajući saradnju sa Miloševićevim stubovima vlasti. Realna je pretpostavka da su Stanišić, Marković i ekipa o svim liderima DOS-a imali podebele dosijee, i da su ih time vrlo mudro držali u šahu, uništavajući u međuvremenu kompromitujuću dokumentaciju, praveći arhivu u BIA, i noseći diskove sa komplet arhivom u Ameriku, u sedište FBI ili CIA, sasvim je nebitno koje od te dve službe. Đinđić je, sa druge strane, kao krajnje pragmatičan i energičan političar, spreman na kompromise najrazličitijih vrsta, pokušao da se distancira od prošlosti, i da gradi potpuno nove institucije sistema. To, kao i saradnja sa mutnim likovima (Beba Popović, Zoran Janjušević & Co), želja da se istinski obračuna sa organizovanim kriminalom i da preseče spregu između političara i kriminalaca, kao i čvrsto NE po pitanju rešavanja pitanja Kosova, koje je rekao svojim nemačkim mentorima, koštali su ga na kraju glave. Bez obzira na bilo čiji lični stav prema pokojnom premijeru Đinđiću, 12. mart 2003. godine može da se smatra početkom samrtnog ropca Srbije. Tog dana ubijena je i poslednja šansa da Srbija stane na svoje noge, i da izraste u novu i modernu državu, zasnovanu na poštovanju volje građana i na vladavini prava. I pored toga što je smrt svakog pojedinca tragičan događaj, Zoran Đinđić u celoj toj priči nije bitan kao figura, mnogo je bitnija funkcija na kojoj se nalazio u trenutku svoje smrti. Srbiji je vrlo jasno pokazano da je porobljena, i da će se svaki pokušaj neposlušnosti kažnjavati na najbrutalniji mogući način. Odmah po Đinđićevom ubistvu uvedeno je vanredno stanje i pokrenuta je policijska akcija „Sablja“, tokom koje je uhapšeno nekoliko hiljada ljudi, a od cele istrage o jednom od najvažnijih ubistava na ovim prostorima u poslednjih nekoliko vekova, ostalo je da se priča da li je Ceca nacionale imala 11 pištolja u svojoj (Arkanovoj) vili, i da li su oni bili njeni ili su pripadali pokojnom komandantu Srpske dobrovoljačke garde. Oni koji su označeni kao organizatori i glavni krivci za atentat na premijera Srbije likvidirani su u Meljaku, paralelni centar moći u Šilerovoj ulici u Zemunu je ekspresnom akcijom sravnjen sa zemljom, i tako su nestali svi tragovi koji bi mogli da vode do onih koji su davali političku podršku ubistvu Đinđića.

U periodu vladavine Vojislava Koštunice izvršena je najveća pljačka državne imovine, i tada su sprovedene 22 od 24 sporne privatizacije, o kojima istraga i dalje tapka u mestu, i pored toga što su istraživački novinari obavili posao tužilaštva, i ukazali na sve neregularnosti tokom tih privatizacija. Zatim je na red došla vladavina Borisa Tadića i onoga što je tada predstavljala Demokratska stranka. Srbija je bivšeg idola i poslovično neobaveštenog Koštunicu prekrstila u zadrtog nacionalistu, i počela je da se divi dobrom momku iz komšiluka Borisu, koji je lep, uglađen, fini, i dostojno će nas zastupati u svetu. U probleme i dalje nismo želeli da se zagledamo, prijatnija je glorifikacija jednog lika, od koga ćemo očekivati da magičnim štapićem reši sve probleme, pozapošljava nas sve u državnom sektoru, vrati sve kredite i dugove iz prošlosti, oživi privredu, ojača dinar, i naravno – da ne prizna nezavisnost Kosova. Sve može, ali Kosovo nam ne dirajte! Tokom vladavine lepog Borisa, koju je obeležilo i istorijsko pomirenje žutih i crvenih, i povratak Dačićevog SPS-a na političku scenu Srbije, iste one snage koje su dovele i skinule Miloševića sa trona razbile su možda najneposlušniju, i samim tim i najnezgodniju srpsku stranku – Šešeljeve radikale. Svesni da njihovog lidera u Hagu neće moći da osude, i plašeći se bi on po povratku u Srbiju – a vratio se kao heroj koji je razbucao i Ameriku i Hag – mogao da unese pometnju u politička dešavanja u Beogradu, i ubeđujući Tadića da je to za dobro njegove stranke, izvršili su jak (pre svega finansijski) uticaj na dotadašnje vojvodine najbliže saradnike i prijatelje, i formirali su Srpsku naprednu stranku. Nikolić je, o tome i svedoči njegov kum i saborac Šešelj, neko na koga je moguće uticati relativno lako, i ne odlikuje se preteranom inteligencijom, a večiti Vojin potrčko i neko ko je teške frustracije dobio obitavajući tako blizu a tako daleko vrhu stranke video je šansu za sopstvenu promociju, i vrlo mudro je shvatio da će vukući prave poteze konačno moći da se dočepa vlasti. Osvojio je mudro vođen, idući korak po korak. Ne bi to on, onako duboko uznemiren i histeričan, umeo da sprovede sam u delo, ali je imao odlične savetnike. a kao osvedočenom štreberu nije mu bilo teško da sluša pametnije od sebe. Od koordinatora svih tajnih službi, preko funkcije prvog potpredsednika Vlade, vešto i bezočno manipulišući informacijama, uz do sada neviđen pritisak na medije, Vučić je došao do funkcije premijera Srbije, dok je na Andrićevom vencu u fotelji predsednika čvrsto ustoličen Tomislav Nikolić. Davnašnji san radikala o apsolutnoj vlasti sa preko 50% podrške je, predstavljen matematikom Vučića i ekipe, konačno ostvaren. Morali su zarad ostvarivanja tog cilja da izdaju stranku, ideale, političkog oca i kuma, ali im se izdaja višestruko isplatila. Odmah po dolasku na vlast Vučić je pokazao smer kojim će voditi politiku. Potpuna blokada medija, okruživanje slepo poslušnim ministrima koji nijednu izjavu ne smeju da daju bez njegove saglasnosti, a o nekom samostalnom donošenju odluka ne smeju ni da sanjaju, stavljanje u svoju funkciju glavnih urednika vodećeg tabloidnog smeća (koje narod, nažalost, guta), i rasprodaja svega što se još prodati može. Slepa poslušnost prema nalogodavcima sa Zapada, ispunjavanje svih postavljenih uslova, jalov pokušaj sedenja na dve stolice i dodvoravanja Rusiji, i stranačko zapošljavanje. To su odrednice koje su obeležile dosadašnju vladavinu istog onog momka koji je gorke suze lio kada je ispraćao svog lidera u Hag, i koji je preko table sa imenom ulice Zorana Đinđića lepio nalepnice „Bulevar Ratka Mladića“. Današnji Vučić se tog Mladića odrekao, ali zato zdušno finansira – o, ironije – rad fondacije koja nosi naziv pokojnog premijera Srbije, šaljući na sve načine u javnost poruku kako je Ružica okej. Zajednički imenitelj svega što nekadašnji radikal a današnji fašista radi jeste demagogija. Prazne priče, prazna obećanja i Gebelsova strategija da hiljadu puta izgovorena laž postaje istina. Aleksandar Vučić nijedno svoje predizborno obećanje nije ispunio; naprotiv, slagao je za sve na čemu je dobio ogroman broj glasova. I to nastavlja da radi i dalje.

A narod kao narod. Daj mu hleba i igara, daj mu Grandovih zvezda i overdoziranja Mitrovićeve konkubine, daj mu s vremena na vreme neko teško ubistvo, atentat ili makar silovanje, da ima o čemu da se priča, i daj mu iluziju da će doći dan kada će se pronaći uhlebljenje u državnom sektoru, pa da se sve lepo vrati na onu parolu iz Titovog vremena – ala je lep ovaj režim, plata ide a ja ležim. Jako je teško reći šta je potrebno da bi se Srbija pokrenula napred. Previše je varijabli u toj jednačini sa mnogo nepoznatih, i gotovo je nemoguće izneti matematički precizan plan. Ono što nam je sigurno kao naciji potrebno, jeste promptno buđenje i otrežnjenje; sagledavanje situacije u kojoj se nalazimo, sagledavanje količine fekalija u kojima plivamo. I buđenje svesti o odgovornosti prema sebi, prema svojim najbližima, prema deci, prema državi. Sada kada ličimo na demokratsko društvo nam je više nego ikada potrebna tolerancija, spremnost da saslušamo druge, ali ne samo da ih saslušamo već i da ih čujemo. Moramo shvatiti da su i Vučić, i Dačić, i Tadić, i Koštunica, i Đinđić i Milošević samo zaposleni koje mi plaćamo. Oni bivaju birani na ta mesta da zastupaju naše interese, a ne da nam kroje kapu onako kako oni misle da je to najbolje. I još manje na te funkcije ne dolaze da bi vršili represiju, da bi uvodili cenzuru, da bi gurali ruku u džep već preko svake mere osiromašenog građanina. Kao što bi se advokatu koji pred sudom ne zastupa interese klijenta kako treba oduzela punomoć, tako i svi prošli, sadašnji i budući vladari moraju da postanu svesni činjenice da na izborima ne pobeđuju, već stiču pravo da se pokažu kao dobri domaćini, ali da im to pravo vrlo lako može biti oduzeto. Sve dok se u ovoj državi ne promeni sistem, i dok se ne izgrade stabilne institucije sistema, i dok prioritet svih politčkih faktora ne postane vladavina prava – nama pomaka nema. Apsolutno je idiotski očekivati da bilo ko od postojećih političara učini i jedan korak ka rušenju sistema; niko nije lud da remeti stabilnost sistema u kome uspešno parazitira sada već decenijama. Narodu se tokom prenosa skupštinskih zasedanja prezentuju bajke o tome kako se oni svađaju, a zapravo oni svi – i kada kažem svi, onda mislim SVI – pišaju u istu tikvu. I kada se kamere pogase, oni pohrle da podele dnevnice i da se u skuštinskom restoranu počaste po cenama od 10 dinara za sok, ili 3 dinara za espresso.

Vreme je, Srbijo, da se probudiš. Da izađeš na ulicu, da budeš građanski neposlušna, da svako od nas da svoj doprinos potpunom kolapsu sistema. Vreme je da budemo pametniji od bagre koja jaše po našim leđima već četvrt veka, da im ne dozvolimo da nas zastraše, da im ne dozvolimo da nas uvuku u nasilje, da im ne dozvolimo da nas spuste na svoj nivo komunikacije, jer će nas onda sigurno pobediti. Budi odgovorna, Srbijo, razmisli o svojoj deci, razmisli o tome kakvu im zemlju ostavljaš u nasleđe, i učini nešto da ne postane cilj baš svakog građanina Srbije da čim stekne pravo na putnu ispravu krene preko granice za nekim normalnim životom.

U želji da će ova 2015. godina biti prekretnica za Srbiju, ja svim političarima i svim građanima Srbije koji imaju korist od aktuelnih političara, želim da u ovoj godini osete promene, da osete kako je to imati pa nemati, a svim drugim građanima Srbije želim da naprave makar prve korake ka boljem životu, i da svi zajedno otpočnemo mirnu borbu za povratak ličnog i nacionalnog dostojanstva. Želim da verujem u to da je to moguće, bez obzira na to što je apatija jedno od najjače izraženih osećanja u Srbiji.

Svima koji ste imali strpljenja da pročitate ovaj tekst do kraja želim srećne novogodišnje i božićne praznike!