Decu vam neću oprostiti


Možemo mi da pravimo kompromise oko najrazličitijih stvari, može u tim kompromisima nekada da se napravi i više ustupaka nego što je potrebno, mogu se čak pogaziti neki sopstveni principi, jer kompromis koliko god da je loš – to je ono rešenje kojim nijedna strana nije zadovoljna – često bude jedini mogući izlaz iz komplikovane situacije. Možemo mi nekada i svesno da donesemo pogrešne odluke, ukoliko smo spremni da za njih platimo cenu, i ako je to pitanje našeg ličnog izbora. Sve su to osnovna ljudska prava, i oko toga nema nikakvog spora. Svako ima pravo da donosi odluke na način na koji misli da je to za njega/nju najbolje, sve dok te odluke ne utiču više ili manje direktno na druge ljude. Iako bi ovo bio odličan šlagvort za priču o srpskoj političkoj sceni u poslednjih nekoliko decenija, gde su neodgovorni politikanti doneli niz odluka koje su poražavajuće po narod za čije su se interese formalno zalagali, ovde je reč o drugom problemu. A da je problem – jeste. I da je vrlo rasprostranjen – jeste. Pritom, problem je globalni, ne odnosi se samo na Srbiju ili na zemlje regiona, kako se popularno nazivaju sve banana države nastale raspadom SFRJ.

U više navrata pisao sam o sistematskom uništavanju porodice, a ona jeste osnovna ćelija zdravog društva. Zdrava porodica – zdravo društvo. Na tom uništavanju se radi sistematski i vrlo planski već dugi niz godina, i to je sve pod uticajem imperijalnog kapitalizma, čiji je krajnji cilj da od ljudi stvori poslušne pojedince, čija će svrha života postati zarađivanje novca. To se radi nametanjem najrazličitijih trendova i podizanjem medijske buke oko zaštite navodno ugroženih prava: žena, dece, seksualnih i drugih manjina, itd… Što se veća buka podiže, to su ljudi podložniji uticajima spinovanja i obrtanja teza, i sledeći poput ovčica reakcije većine i sami počinju da podržavaju nešto što je upereno protiv njih samih. U 21. veku sve se svodi na agresivni marketing: počev od plasmana proizvoda i usluga, pa preko političkih kampanja, sve do promene svesti i uvođenja novih društvenih normi. Hitlerov PR i advertajzing menadžer (A? Al’ sam mu lepo sročio zanimanje u duhu sa današnjim rečnikom!) Gebels je to odlično znao, i pravilno je zaključio da hiljadu puta izgovorena laž postaje istina.

Ne želeći sada da se upuštam u beskrajne diskusije o prenaglašenoj (i navodnoj) ugroženosti prava žena i LGBT populacije, želim da se posvetim priči o pravima dece i načinu na koji ih vaspitavamo. Živeći u civilizaciji u kojoj je potpuno urušen i naglavačke okrenut sistem vrednosti, prihvatamo neke standarde koji nam se nameću spolja, i pored činjenice da smo se do sada bezbroj puta opekli prihvatajući te nazovi moderne društvene norme. Tako je u današnje vreme postalo sasvim normalno da deca rastu u neprirodnim okolnostima (sa samo jednim roditeljem), postalo je normalno da su oni apsolutni vladari situacije, postalo je normalno da se udovoljava svakom njihovom hiru, neke najbezazlenije stvari su se podigle na nivo problema, a sve se to radi sa ciljem da ta deca odrastu u neizgrađene i manipulaciji podložne osobe. Ono što je poražavajuće u celoj priči jeste činjenica da najveću podršku u tom onesposobljavanju i zaglupljivanju dece oni koji nameću nove trendove imaju upravo u roditeljima i u delu stručnjaka čija je dužnost briga o deci. Roditelji možda i mogu da pronađu beskrajno slab izgovor u tome da nisu dovoljno obrazovani ili informisani, pa im se poneka greška može i oprostiti, mada se i tu otvara pitanje sa kojim pravom se stvara potomostvo ukoliko nismo spremni da mu pružimo adekvatnu podršku i vaspitanje. Svaki roditelj na ovom svetu mora da bude svestan činjenice da se dete rodilo sa delimično izgrađenim karakterom, na koji je u priličnoj meri uticao karakter, ponašanje i genetika majke, budući da je dete pre dolaska na svet punih devet meseci bilo u direktnoj vezi sa njom, i osim što je razmenjivalo hranljive materije, razmenjivalo je i psihičku energiju. Rođenje deteta jeste nešto što se može svrstati u kategoriju božijeg dara, iako je to zapravo samo prirodan proces produženja vrste, i jeste najveća radost kod najvećeg broja roditelja. Postoji jedan mali broj roditelja koji rođenje deteta ne posmatra kao radost, ali o njima ne bih ovom prilikom. Pored te radosti koju ono donosi, svaki roditelj mora biti svestan činjenice da je od prvog dana odgovoran za odrastanje deteta i za formiranje budućeg čoveka. Osnovni zadatak roditelja bi trebalo da bude spoznaja dečijeg karaktera, a onda uz eventualne korekcije, koje su moguće do uzrasta od 5 godina, usmeravanje deteta na put kojim će baš sa takvim karakterom najlakše proći sve faze u svom razvoju, i na kraju stasati u stabilnu ličnost.

Bilo bi jako dobro u samom startu shvatiti da roditeljska ljubav mora da bude bezuslovna, jer samo tako ona može imati puni efekat. Dete nije tražilo da dođe na ovaj svet, ono je rođeno iz ljubavi i/ili potrebe roditelja da se ostvari/e i na tom polju, i velike je greška kada se kroz vaspitanje i odnos prema detetu razmišlja na način da dete zbog nečega treba na bilo koji način da „uzvrati“ roditelju. Ma koliko roditelji bili poneti emocijama, oni uvek moraju da budu svesni odgovornosti koje imaju prema sopstvenoj deci. Još je veća greška kada se preslikavaju neki usvojeni šabloni po kojima su roditelji odgajani, jer niko nikada nije rekao da su naši roditelji nas vaspitali savršeno. Naprotiv, jako je poželjno spoznati eventualne greške i truditi se da se one ne ponove. I ono što je najvažnije, čak i ključno u celoj priči, jeste saradnja oba roditelja. Ta saradnja se ogleda kroz jednake kriterijume i kroz jedinstven stav prema vaspitanju deteta, i za to je potrebna velika doza razumevanja i tolerancije. Ukoliko majka i otac imaju različite poglede na vaspitanje, dete će vrlo lako postati zbunjeno i neće znati da odredi šta je ispravno a šta ne, jer mu roditelji šalju različite poruke. Ta početna zbunjenost kasnije može da izraste u mnogo veći problem, i dete vrlo lako može da zaluta. Svedoci smo do čega to sve može da dovede, dovoljno je prelistati dnevnu štampu i pogledati tekstove koji se bave ponašanjem mladih ljudi. A svi su oni nekada bili bezgrešna mala bića, došla na ovaj svet da ga učine boljim.

Tokom odrastanja deteta neophodno je da ono u svakom momentu bude svesno roditeljske ljubavi, neophodno je da oseća toplinu i sigurnost, što će mu u velikoj meri olakšati prihvatanje sveta u koji je zakoračilo. Dete prosto mora da zna da ima sigurnu luku u kojoj će uvek moći da potraži i dobije zaštitu i savet, i u tom svetlu je sa detetom potrebno graditi prijateljski odnos, zasnovan na bezgraničnom poverenju. Sa druge strane, dete isto tako mora da bude svesno da u životu postoje dobri i manje dobri postupci, i mora od najmanjeg uzrasta da bude svesno postojanja mogućnosti da za svoje postupke bude nagrađeno ili kažnjeno. Paralelno sa roditeljskom ljubavlju dete mora da oseti i autoritet, i mora da zna da postoji neko (idealno bi bilo da su to oba roditelja, sa istim kriterijumima) ko će jasno postaviti granice i odrediti pravila ponašanja. U prirodi je svakog deteta da ispituje te granice i da pokušava na razne načine da ih pređe, a na roditeljima je da budu čvrsti u svojim stavovima i da taj prelazak preko crte ne dozvole. Koliko je važna ljubav, toliko je važan i čvrst stav prema detetu. U današnje vreme trend je, međutim, da se sve više insistira na pravima dece, i da se bilo kakve vaspitne mere koje se na njih primenjuju proglase gotovo za zločin protiv čovečnosti. Nisam pristalica fizičkog kažnjavanja dece, ne mislim da ih treba tući, ali isto tako mislim da uopšte nije loše da kada to zasluže dobiju po guzi. Nekada je to jedini način da dete shvati da je pogrešilo, i da će ukoliko se slična stvar ponovi biti kažnjeno. Ne može se uvek rečima objasniti, pogotovo kada su u pitanju mala deca. Dovoljno je što mediji i sistem utiču na njihove još uvek nestabilne psihe, i stvaraju im pogrešnu predstavu o dobrom i lošem, ako i roditelji popuste pred tim trendovima, mi onda ne rađamo i ne odgajamo decu, već buduće delikvente i neuklopljene ličnosti. I bićemo ljuti na njih zbog njihovog ponašanja, prenebregavajući činjenicu da smo ih mi uputili u pogrešnom smeru.

Sve ovo sam napisao kao roditelj podstaknut medijskom hajkom na psihoterapeuta Zorana Milivojevića, na koga su se poslednjih nedelja i meseci obrušili gotovo svi mediji, a sve zbog njegovog potenciranja na tome da je decu potrebno i kažnjavati. Iako on ni u jednom svom tekstu ili predavanju nije nigde rekao da je potrebno decu batinati, proglašen je za laika i nasilnika, koji lične frustracije leči na deci. Klasičan primer takvog napada na čoveka od struke može se pročitati u tekstu izvesne Maje Asanović, koja je sebi dala za pravo da na sajtu Peščanika objavi gomilu proizvoljnih kvalifikacija, preuzevši ulogu tužioca, porote i sudije. Način na koji je tekst napisan govori više o njoj nego o temi koju je želela da obradi, ali to je ujedno i pokazatelj stanja naših medija.

Napisao sam ovo, međutim, i želeći da apelujem na roditelje da postanu svesni odgovornosti prema sopstvenoj deci, i da shvate svu ozbiljnost procesa odrastanja deteta i neophodnosti aktivnog učešća u njemu. Ne potpadajte pod uticaje medija, nije sve što nam se nameće tako dobro i korisno kao što se to predstavlja, budite svesni da ste roditelji i da ste na svet doneli dete ili decu za čije živote direktnu odgovrnost snosite vi lično. Neće detetu ništa dobroga doneti to što će vas neko, podjednako zanesen pričama o modernom društvu, tapšati po ramenu i govoriti vam kako ste cool roditelj jer svom detetu dozvoljavate sve, niti će vas dete mrzeti ako ga ponekad mlatnete po guzi i na taj način mu pokažete da je pogrešilo. Glumeći savremene roditelje činite rođenoj deci medveđe usluge, koje će kada dođe vreme za naplatu koštati nezamislivo mnogo. Ne pravite od rođene dece razmažena derišta, koja će uživajući u pravima modernog društva izrasti u problematične ličnosti. Situacija jeste alarmantna, jer je ova pojava sve rasprostranjenija, ali još uvek nije kasno da se trgnemo i da stavimo prst na čelo. Za to nikada nije kasno.

Postoji još mnogo aspekata u vaspitanju dece kojih se ovde nisam ni dotakao, ali ta je tema toliko široka da je prosto nemoguće sve sažeti u jedan post na blogu.

Advertisements

9 thoughts on “Decu vam neću oprostiti

  1. Da, najlakše je napadati Zorana MIlivojevića, a koliko vidim, to najradije čine oni koji su juče otišli odavde i preko noći postali svetski ljudi, zaboravivši odakle su, pa daju sebi za pravo da kažu da smo MI zaostali.

    Nikada nisam bila svoje dete, nije bilo potrebe, ali ako se ukaže potreba, uradiću to! To ne znači da sam monstrum koji će da prebije svoje dete, ali stojim iza toga da ga niko ne može voleti više od mene, naročitone država. Sa distance je lako pričati, ali toj gospodi, naše gore listovima, kažem, jer vidim da su zaboravili, da su deca u Srbiji, što se roditelja tiče, zaštićenija od dece koja žive u Nemačkoj, Belgiji ili ko zna gde, već… Tu i jeste, najčešće, naša greška, ali da ne ulazim u raspravu sad o tome kako i zašto i gde je tu uloga države. Banalan primer su putevi, bezbednost u saobraćaju…

    Pristajem da snosim posledice svog stava onog momenta kad svako Romsko dete vidim u školi, uporedo sa našom decom, kad vidim da se prosjačenje, na koje su naterani od strane roditelja, bude tretiralo kao zlostavljanje dece, kad budu kažnjeni roditelji koji, istinski, maltretiraju svoju decu!!!
    A što se države tiče, ako toliko brine o deci, onda neka stvori bolje uslove za život, gde bi roditelji mogli da rade, da žive pristojno, neka reguliše mnogo toga pre nego što krene da decu štiti od sopstvenih roditelja.

    Liked by 3 people

  2. Savremeni trendovi uporno podstiču prava deteta, a malo ko se osvrće na obaveze deteta. Ukoliko dete na vreme ne shvati da je obaveza sastavni deo života svakog pojedinca nikada neće postati odgovorna osoba sposobna za surovu realnost života koja ga očekuje kasnije.

    Liked by 3 people

      • Не противуречим.
        Хвала и Вама!
        Срдачан поздрав!
        ПС. Наравно, конкретни текст „Деца…“, је написан са отвореном намером да осветли екстремне облике небриге друштва и породице. Није реч о генерализацији, иако постоји нејасни утисак да ствари иду у том смеру.

        Liked by 2 people

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s