Eutanazija – pro et contra


Eutanazija je nešto oko čega će uvek biti polemike, i vrlo je malo verovatno da će se ikada ljudi usaglasiti po tom pitanju. Svestan činjenice da će broj onih koji se slažu sa mnom biti približno isti broju onih koji se ne slažu, a podstaknut odličnim tekstom koji govori protiv eutanazije, rešio sam da iznesem svoj stav po tom pitanju. Ceo tekst odnosi se na situacije kada je više od jednog lekara konstatovalo da je pacijent neizlečivo bolestan i da nikakva mogućnost ozdravljenja ne postoji, i kada je to predočio pacijentu i njegovoj porodici. Ukoliko je pacijent pri čistoj svesti saopštavanje porodici može biti opcija, a ukoliko pacijent ima poteškoća sa razumevanjem onoga što mu se saopštava porodicu je obavezno uključiti u ceo proces.

Da za početak raščistimo jednu stvar: eutanazija postoji i sprovodi se. Manje ili više direktno, nekada sa znanjem a nekada bez znanja porodice i pacijenta. I tu ne bi trebalo da postoji nikakva dilema. Nekada su lekari – budući da su oni profesionalci – prosto prinuđeni da donesu odluke koje su porodici i prijateljima teške i nedopustive, ali su sa aspekta medicine i humanosti razumljive. Uzmimo za primer situaciju da u bolnici leži smrtno oboleli pacijent, koga još samo aparati održavaju u životu, a izvesno je da mu nema spasa, i pri tom taj isti pacijent trpi nesnosne bolove i/ili je u komi. Sa druge strane, postoji pacijent kome se može pomoći, ali zbog prebukiranosti bolnice lekari prosto ne mogu da ga prime i da ga leče. Ako se situacija sagleda krajnje pragmatično, i tu bih naglasio da pragmatičnost isključuje bilo kakve emocije, sasvim je logično prekratiti muke umirućem pacijentu i boriti se za život onoga kome se život može produžiti.

Da, postoje ljudi koji će sada reći da se lekari time stavljaju u položaj boga, i da im se u ruke daje moć da odlučuju ko treba da živi a ko ne. Potpuno je bespredmetno uvođenje boga i religijskog aspekta u priču ove vrste, jer ako se krene od toga da je sve u božijim rukama i da će nas vera i molitve dovesti do izlečenja, onda se kod lekara ne ide ni za zubobolju, ni za grip, ni za porođaj, ni za operaciju slepog creva, ni za sifilis… Budući da civilizacija ipak evoluira, i da se mnoge stvari mogu sprečiti i izlečiti, u potpunosti je društveno prihvatljivo brinuti o svom i zdravlju svojih najbližih. I ko se onda tu igra boga? Lekari koji donose pragmatične odluke ili oni što vole vernicima da se zovu, koji sebi daju za pravo da postave granicu šta je u rukama ljudi, a šta je u božijim? Medicina je egzaktna nauka, u kojoj postoje jasno definisane procedure, koje se sastoje od pregleda, dijagnostike i terapije. Svako ljudsko biće i svaka bolest priča su za sebe, u to nema sumnje, ali za svaku bolest postoji odgovarajući tretman. I postoje situacije kada nijedan tretman ne pomaže, i kada bolest odnese pobedu, ali i uvede čoveka i njegove najbliže u agoniju, koja se može preseći.

Neumesno je i nelogično porediti one koji su stradali mučeničkom ili nasilnom smrću sa pacijentima koji umiru od bolesti. Kod mučeničke ili nasilne smrti ne postoji mogućnost izbora, ne postoji mogućnost donošenja odluke, i te situacije prosto nije moguće porediti. I nemoguće je pričati o dostojanstvu (u smrti) nekoga ko pogine u saobraćajnoj ili drugoj nesreći, jer su to situacije na koje je nemoguće uticati. U slučajevima dugih i teških bolesti prilika za vaganje i donošenje odluka ima napretek, i zbog toga je svaka priča u kojoj se vrše poređenja te vrste samo razvodnjavanje teme. Ne postoji nikakva moralna ili druga dilema da li osobi koja je pri zdravoj svesti donela odluku i o tome razgovarala sa porodicom ili lekarima treba ili ne treba dozvoliti da svoj život okonča na način na koji želi. Ne bi trebalo da postoji ni dilema oko toga da li porodica umesto pacijenta, koji je u prirodnoj ili veštački izazvanoj komi, i čiji se život nastavlja isključivo zahvaljujući aparatima, može da odluči o tome da se aparati isključe. Lišena je svakog argumenta tvrdnja da se u tom slučaju ljudi igraju boga i da uzimaju nekome život. Sve i da se zanemari deo o religijskom aspektu cele priče, održavanje života uz pomoć aparata je igranje boga i poigravanje ljudskim sudbinama. Kakav je to život ako osoba nije ničega svesna, ako joj vitalni organi ne funkcionišu i ako je „u životu“ samo zahvaljujući nauci? Nije li to jedna vrsta silovanja, i nije li upravo to sa aparatima protivu božije volje?

I za kraj, postoji ta priča o tome kako se ljudska duša priprema za neki sledeći stadijum, o kome mi pojma nemamo, upravo kroz najteže situacije, i da u tim nekim samrtnim ropcima čovek bude u prilici da se „pročisti“, i da takav ode na drugi svet. Sve začinjeno pričom o tome kako ljudsko telo u trenutku smrti izgubi 21 gram, što se uzima kao dokaz da duša zaista napusti telo i ode negde drugde. Neću se upuštati u naučna i vrlo egzaktna objašnjenja zbog čega telo gubi na težini, niti ću se uopšte upuštati u to da li duša postoji ili ne, i da li ona posle fizičke smrti nastavlja da živi u drugom obliku. Neka bude da postoji, i da je to sve tako, šta se dešava sa onim da je u zdravom telu zdrav duh? Sledeći tu logiku, u bolesnom telu je bolestan duh, tako da u vodu pada priča kako duša može da se pročisti kada je telo bolesno.

Što se tiče eventualne zloupotrebe eutanazije slažem se da je ona moguća, pogotovo kada se sprovodi na mala vrata i kada nije regulisana zakonom. U normalno uređenim državama, gde se zakon poštuje i gde je jednak za sve, mogućnost zloupotrebe bila bi u potpunosti isključena. Govori se i o gramzivosti porodice, o lošoj nameri lekara, i o eventualnoj želji za osvetom. Ništa od toga nije primenjivo ukoliko se ta oblast stavi u zakonske okvire. Nisu loše namere porodice nikakav argument, jer i sada je moguće da takvi (a ja ne želim da verujem da takvi postoje, iako sam svestan da ih ima) članovi porodice mogu da ne daju pacijentu terapiju ako se radi o kućnom lečenju, lekari mogu u zakonskim okvirima da naprave „previde“ i da ubrzaju proces odumiranja organizma, itd… A sve to bez legalizovane eutanazije.

Ima tu još sijaset pitanja, ali bih se ja zaustavio ovde, i za kraj zaključio da sam duboko uveren da protivnici eutanazije pronalaženjem argumenata protiv nje zapravo beže od odgovornosti. Jeste izuzetno teško doneti takvu odluku, i svako bi trebalo da se zapita da li bi bio u stanju da kaže – da, isključite aparate, ja ću biti odgovoran za prestanak života. Niko, međutim, nikada nije rekao da se život sastoji samo od lepih i idealnih stvari. Život je prepun izazova, i mnogi od njih nisu prijatni, ali se moraju savladati. Mnogo je bolje u tom slučaju sve regulisati zakonom, i uvesti striktna pravila igre, koja će važiti za svakoga podjednako. Uveren sam da je borba protiv eutanazije odraz ljudske sebičnosti, kao što sam uveren da na sahranama ljudi ne plaču za pokojnikom, već iz samosažaljenja, što je već tema za neki drugi post.

Advertisements

12 thoughts on “Eutanazija – pro et contra

  1. Против сам. Ја лично никада не бих рекла да. Нема шансе. Макар била нехумана.
    Ово о сахранама, плакању и самосажаљењу је глупост…ти си уверен да је тако…ја сам уверена у супротно

    Liked by 1 person

    • Lični stav protiv poštujem.

      A zbog čega je ovo o sahranama glupost? Zbog čega se tačno plače? Pođimo od pretpostavke da smo pokojniku za života želeli dobro. Zar nije onda prikladan izraz upokojio/la se, i pronašao/la je svoj mir? Zašto bismo mi onda zbog toga plakali? Plačemo jer nam je žao što nas je pokojnik „ostavio“, što ne znamo kako ćemo se navići na život bez nje(ga).

      Sviđa mi se

      • Не слажем се. Не могу то да ти објасним али нема везе са тим да не можеш да се навикнеш на живот без тог неког…
        Зашто је глупост, питаш ме…зато што јесте…не дај Боже никоме, али ако некоме умре дете, он по теби не плаче за тим дететом, није му жао што је умрло него себично плаче због тога како ће да живи без њега…зато сам написала да је то глупост

        Liked by 1 person

      • Kada pričam o društvenim temama nikada ne uzimam u obzir ekstreme. Ako si i pomislila da sam to za plač na sahranama napisao misleći na smrt deteta, onda stvarno ne znam šta bih rekao.

        Liked by 1 person

  2. Нисам помислила али та реченица ми је запарала уши…нико не може да ти чита мисли већ оно што си написао…ја знам да ниси безосећајан али ТА реченица те представља у том светлу и зато сам ти написала то што јесам, без икакве лоше намере. Просто, увек говорим отворено оно што мислим.

    Liked by 1 person

  3. Život nije puko udisanje vazduha, život je nešto više.
    Ja sam za. Upravo ovako kako si definisao, u situacijama kada je osoba teško bolesna, svesna, i voljno daje pristanak, ili kada je život sveden na gomilu aparata. Neke nasilne smrti duboko nas potresu, ali gledati nekog bližnjeg kako u bolovima umire, kako mu dužina patnje zavisi samo od „jačine srca“ to i minute pretvara u večnost…i sebično je, znam, teško je tada nama, ali neuporedivo je teže njima, koji samo žele da umru dostojanstveno i prekinu ono što više niko ne smatra životom.

    Liked by 1 person

    • I upravo u ovoj tvojoj poslednjoj rečenici ja i vidim suštinu eutanazije. Pravo bolesnog čoveka na prekid agonije, i pravo na izbor. Pravo da sam izabere da li će patiti sebe i svoje bližnje, ili će prekratiti muke. Pri tom će to uraditi uz pomoć lekara, na jedan human način.

      Liked by 1 person

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s