Dečiji smeh nema cenu


Ljudi odvajkada imaju strah od različitosti. Valjda nam je u genetski kod usađena želja da budemo što je moguće sličniji okruženju. Svaka različitost je prečica ka osudi okoline, a ljudi ne vole da se o njima sudi. Tako se i različiti izazovi i poteškoće koje se javljaju u razvoju smatraju sramotom. Počev od dečijeg kašnjenja u razvoju, koje može biti izazvano milionom faktora, pa do različitih vrsti bolesti odraslih. Bilo da su u pitanju mentalne ili fiziološke bolesti, to se nekako uvek smatra sramotom, i malo je ljudi spremno da o tome priča sa drugima. Svako tu neku svoju muku muči u samoći i uz podršku najbližeg i najužeg okruženja. Na stranu što mislim da je i to greška, da o svim bolestima treba govoriti otvoreno, jer samo tako može doći do pozitivne razmene iskustva i do pomaka u borbi sa bolešću, ja bih se ovde zadržao na izazovima pred kojima se nađu deca koja još nisu zakoračila u svet odraslih.

Svako rođenje predstavlja dolazak na svet individue; osobe koja ima jedinstven (genetski) kod, samo svoj karakter, samo svoje mentalne i fizičke osobine. Ne želim da širim priču o tome šta sve utiče na različitosti i izazove, ali je činjenica da nikako ne pije vodu ona priča da smo pri rođenju svi isti. Naprotiv, jedini zajednički imenitelj svih porođaja – koje smatram najuzvišenijim trenutkom koji ljudsko biće može da iskusi – jeste gologuzost deteta, i onaj prvi pljesak babice da bi se začuo dečiji plač. Od tog momenta život svakog od tih mališana postaje priča za sebe; priča koja se ne da ukalupiti, i priča koju treba pažljivo ispratiti. I pomoći detetu da upravo sa takvim karakterom sa kakvim je rođeno, i koji mi ne možemo preterano da menjamo, što je moguće lakše prođe sve pripremne faze za život odrasle osobe. Možemo mi u periodu do pete ili šeste godine života deteta da utičemo na njegovo vaspitanje i na formiranje njegove psihe, ali su osnovne karakteristike ubeležene u genetski kod koji se ne da menjati. Sve posle tog nekog stadijuma postaje blago nijansiranje karaktera već izgrađene jako mlade osobe. I upravo zbog toga je taj period kada dete prolazi kroz faze bebe i predškolskog deteta ključni za njegov razvoj. I upravo tada ne treba okretati glavu pred izazovima, već je potrebno pogledati stvarnosti u lice, i pomoći detetu da prevaziđe poteškoće na koje može da naiđe. Guranje pod tepih i sakrivanje „sramote“ samo je kazna za to dete, za tog budućeg čoveka, i poslednje je što bi jedan roditelj trebalo da radi.

Samo su donekle razumljivi malograđanski strahovi od toga šta će reći naše okruženje, i još manje su razumljivi griža savesti i traženje krivice u sebi ili partneru sa kojim je dete rođeno. To ne donosi nikome ništa dobro, a ponajmanje detetu, koje u celoj priči treba i mora da bude prioritet. Ono nije tražilo da dođe na ovaj svet, ono je rođeno (uglavnom) zajedničkom željom roditelja, koji pored radosti koju osete pri detetovom rođenju i odrastanju moraju da osećaju i odgovornost za razvoj tog deteta. Nikakvi izgovori nisu neznanje, neobrazovanost, nerazumevanje sredine u kojoj se živi. Ne sme da postoji nijedna prepreka za roditelja voljnog da pomogne sopstvenom detetu u prevazilaženju poteškoća. Prosto ne sme.

Otac sam sada troipogodišnjeg dečaka, za koga bi se u narodu reklo da je rođen zdrav i prav, od lekara je u porodilištu dobio čistu desetku. Porođaj je protekao bez ikakvih problema, majka se dobro osećala, beba takođe, i ništa nije ukazivalo na to da bi dete kasnije moglo da se nađe u problemu. Od svojih prvih dana momak je pokazivao istrajnost u pokušajima da ostvari željeno, i u tome mu se u velikoj meri izlazilo u susret. To su te faze u kojima svako dete ispituje granice, i u kojima roditelj – ma koliko to nekada bilo teško – mora da podvuče crtu, i da mu jasno kaže da dalje od postavljene granice ne može. Neće detetu ništa biti ako plače, umoriće se i manje će piškiti. I naučiće važnu životnu lekciju. Prateći razvoj svog deteta primetio sam da je inteligentan, da jako dobro razume sve što mu se kaže, ali da pokazuje malo volje za interakcijom. Sa strahom sam primećivao da on sve više gradi svoj neki svet, u kome se pronalazi i u kome mu je lepo, a da izostaje želja da komunicira, čak i kada je došlo vreme da počne da brblja prve reči. Primetio sam, takođe, da na ulici izbegava kontakt sa drugom decom, i da u bilo kakvoj vrsti neverbalne komunikacije pokazuje zabrinjavajuću dozu straha. Možda je najveća opomena za mene bila kada sam shvatio da na ograđenom igralištu najviše voli da stane u ćošak, i odatle posmatra okolinu. Iste stvari primećivala je i detetova majka, i posle nešto dužeg oklevanja i odlaganja da se suočimo sa problemom, obratili smo se stručnjaku.

Prvih petnaestak dana ni kod logopeda nije bilo gotovo nikakvog pomaka, do dečaka je bilo izuzetno teško dopreti, a o nekoj interakciji gotovo da nije bilo reči. Mogu samo da naslutim koliko je to moglo da bude frustrirajuće za doktorku koja je radila sa njim. I onda se odjednom, zahvaljujući njenom beskrajnom strpljenju i toplini koja iz nje zrači, momak prosto otključao. Počeo je da reaguje, iz početka vrlo stidljivo, ali svakim danom sve slobodnije, i počeo je da izgovara neke prve reči. Pre toga se sva priča svodila na izgovaranje početnog sloga reči koju želi da kaže: ma je bila maca, ke je bio keks, itd… Doktorka kod koje je mališan odlazio je nastavila da radi sa njim nesmanjenim intenzitetom, i posle par meseci rezultati su bili više nego vidljivi. Došlo je vreme godišnjih odmora, pa se sa odlascima kod logopeda prestalo, ali smo mi nastavili – svako na svoj način, onako kako je ko najbolje umeo – da radimo sa mališom. I on je sada jedan veseli i beskrajno radoznali dečak, u velikoj meri oslobođen strahova i nepoverenja, sa izraženom željom da se druži, da komunicira. A o brbljanju i priči da ne govorim. Već umem kroz šalu da se upitam gde su oni dani kada je ćutao i kada se pored njega moglo i ćutati. Sve je to, naravno, šala, i mi smo porodično presrećni što se pokrenuo i što je počeo brzinom munje da nadoknađuje propuštene faze u razvoju. Duboko sam ubeđen u dve stvari, i dobro sam razmislio pre nego što sam se usudio da ih formulišem: on će sve propušteno nadoknaditi u rekordnom vremenu, i sve brige će uskoro biti iza nas, a ništa od toga se ne bi desilo da nije došao u ruke vrhunskih stručnjaka.

Može nekome ovo što sam napisao delovati kao marketing za ordinaciju, neka bude i da je tako, ali verujem da svaki roditelj zna koliko je bilo teško odlučiti se i podeliti svoju intimu sa čitaocima ovog bloga. Uradio sam to ne iz želje da reklamiram bilo koga, već iz želje da ohrabrim i druge roditelje da se suoče sa izazovima pred kojima se njihova deca nađu. I u tom kontekstu, da, zašto da ne? Vrlo rado ću preporučiti centar Lingua logos, jer sam se iz prve ruke uverio u vrhunsku stručnost i u krajnje profesionalan a istovremeno human pristup svakom detetu. Ukoliko želite, možete ih pratiti i na njihovoj Facebook stranici, a svakako ih preporučite ukoliko u vašem okruženju imate roditelje koji imaju poteškoća sa razvojem deteta. Nemojte dozvoliti da malograđanski stavovi i strahovi od nepostojeće sramote učine da dete kome se može pomoći da se razvije u psihički stabilnu osobu kasni za svojim vršnjacima u razvoju. Podelite informaciju, pomozite bar na taj način da se na licima dece i roditelja vide osmesi, a ne brige.

Hvala na vremenu odvojenom da pročitate ovaj tekst, kao i na svakom komentaru. Zahvalnost dugujem i onima koji će tekst podeliti sa svojim prijateljima.

Advertisements

9 thoughts on “Dečiji smeh nema cenu

  1. Mnogo je problema sa kojima se, kao roditelji, susrećemo. Nešto jeste problem, nešto preti da postane problem a postoje i stvari koje samo roditelji doživljavaju kao problem, pa su ove, treče, koje sam navela, uglavnom bezznačajne i potiču od želje da dete bude SAVRŠENO.

    Ne mislim da je sramota pričati o onome što čoveka muči, a uvek će se naći neko ko će odreagovati neadvekatno situaciji, ali je, veruj mi, mnogo više onih koji će razumeti i eventualno, uputiti na nekog ko bi mogao da pomogne ili nekog sa istim ili slilčnim iskustvom. Druga je priča što ljudi nemaju osećaj šta treba pričati, u kom cilju, a šta ne, pa im je često izgovor, upravo to, šta će narod reći. Zapravo, ne radi se o narodu nego o njima samima.

    Deca imaju različite faze u razvoju, sve se da srediti, a ako je nekome potrebno više informacije, pored ordinacije koju si naveo, na fb je stranica LOGOPED JULIJANA, gde se mogu naći različiti, zanimljivi tekstovi na temu govora i razvoja govora.

    Sviđa mi se

  2. Više nego roditeljski napisano, otvoreno i za primer, motivišuće za sve roditelje i one koji brinu o deci. Sva su deca naša i ni jednom nemamo pravo da uskratimo osmeh, ponajmanje iz nekog stida ili pak neznanja da se može pomoći (što pre početi to bolje).

    Liked by 1 person

    • Hvala na čitanju, i još više na komentaru. I slažem se u potpunosti sa time da su sva deca naša. Oni su nevina bića, došla na ovaj svet ne svojom voljom, i obaveza nam je da im olakšamo i da im budemo podrška pri savladavanju svih prepreka.

      Sviđa mi se

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s