Plovidba kroz srpsku stvarnost


Živimo u mnogo teškim vremenima, iako uopšte nisam siguran da se ova današnja razlikuju od nekih vremena koja su za nama, od onih pre stotinu ili više godina. Nikada se na ovim prostorima nije živelo spokojno, oduvek je bilo turbulencija, i nikada nismo bili bogata država. Sve mi se više pojačava utisak da smo zapravo samo razmaženiji nego što su to bili naši preci, i da kroz iste ili vrlo slične nedaće plivamo na različite načine. U nekoj mojoj verziji istorije, koja nije potkrepljena naučnim dokazima (možda, zapravo, i jeste, ali ja za njih ne znam) nastali smo od ratničkog i nomadskog plemena, koga je bilo svuda po belom svetu, i skrasili smo se tamo gde niko nije hteo. Na raskrsnici između Istoka i Zapada, između islama i hrišćanstva, na mestu kuda su mnoge vojske protutnjale, i na teritoriji koja je svim kolonijalistički orijentisanim državama oduvek bila zanimljiva. O tome koliko imamo sličnosti sa nekim drugim narodima, što je samo jedan od dokaza da nas ima svuda po svetu, nekom drugom prilikom.

Ovde mi je zanimljiv način na koji se ljudi u sadašnjem vremenu suočavaju sa životom u Srbiji, bilo da žive u otadžbini ili da su negde u rasejanju. Neka osnovna osobina srpskog naroda jeste ta sklonost ka verovanju da smo posebni, a išlo se dotle da smo se proglašavali i nebeskim narodom. Odmah za njom je i kurčevitost, praćena željom i spremnošću da se uđe u rat bez trunke razmišljanja. Od slabe je koristi činjenica da smo iz velikog broja ratova izašli poraženi. Ako smo u nekim većim sukobima i bili na strani formalnih pobednika, stanovništvo nam je u tolikoj meri desetkovano da je prosto apsurdno govoriti o bilo kakvoj vrsti pobede. Takvi smo, međutim; spremni da skočimo na sve i svakoga, ne odvagavši koliko nam to štete može doneti, a koliko benefita. I spremni smo uvek da u svemu vidimo zaveru protiv nas. Nikako da se opametimo i da shvatimo da između država ne postoje prijateljstvo i ljubav (i nasuprot njima neprijateljstvo i mržnja); postoje isključivo interesi, i to je jedino čime se mudri vladari rukovode: interes sopstvenog naroda. Potpuno je kontradiktorno, ali sledeća na listi osobina jeste izrazita sklonost ka apatiji i ka nesigurnosti u sopstvenu snagu. Poput stada opijenih ovaca puštamo da se našim životima upravlja na najpogrešnije moguće načine, krijući se sve vreme iza opravdanja „Ja ne mogu da promenim ništa, biće kako mora biti“. I to je nešto što je u stanju da me istera i iz ovo malo pameti što je imam!

Racionalan i pragmatičan, a smatram da jesam takav, svestan sam da pojedinac ne može u borbi protiv nepravde ili lošeg sistema da učini ama baš ništa. Osim ako, po ugledu na kamikaze ili palestinske svete borce (a i Nikola Kavaja je imao sličnu ideju, iako mislim da je to bio samo marketing, a ne stvarna ideja), neko ne uleti avionom u sedište Vlade za vreme održavanja sednice. Ni tada se, doduše, ništa spektakularno ne bi promenilo, sistem bi ostao isti, samo bi se promenili oni koji nam jašu po kičmi. Zajedno, međutim, možemo mnogo toga. Ukoliko želimo da ova napaćena zemlja sačuva bar mrvu dostojanstva, i ostane na mapi sveta pod svojim grbom i zastavom, moramo shvatiti da živimo u dvostruko lošem sistemu. Spolja smo zajahani surovim imperijalnim kapitlizmom, koji svetsku populaciju pretvara u potrošačke robove, a iznutra nas kidaju u različite dresove obučeni a iz iste partije potekli očajnici, željni bar delića vlasti. Protiv globalnog imperijalizma ne možemo da se borimo sa ovako bolesnim stanjem duha (nacije), stoga je neophodno da sredimo situaciju prvo u svom dvorištu, pa da menjajući sebe počnemo da menjamo i univerzum.

Potrebno je da prekinemo sa rezigniranim posmatranjem stvarnosti, i da počnemo da menjamo i sebe i svoju najbližu okolinu. Svako u skladu sa svojim mogućnostima. Svaka promena ne znači obavezno i boljitak, ali svakako podrazumeva napredak. Iz jedne, potencijalno loše, rodiće se druga, iz nje treća, iz treće četvrta, i mnogo brže nego što se to i najvećim optimistima može činiti, dođe se u situaciju da se bar malo lakše diše, i da se bar malo lakše korača napred. Potrebno je osloboditi se tog straha, koji nam je usađen duboko, da dublje ne može. A upravo je gore pominjana kurčevitost rezultat tog najvišeg stadijuma straha. Moramo shvatiti da nam kao društvu ne može biti bolje ako sebično vodimo računa o tome kako da sačuvamo svoj posao ili neku poziciju za koju smo se izborili. Moramo jednom početi da posmatramo i malo širu sliku, mora da počne da se misli na budućnost, ova država neće prestati da postoji našim odlaskom na onaj svet, iza nas ostaju pokoljenja, i valjda je prirodno da želimo da im ostavimo bar za nijansu uređenije društvo nego što su nama ostavili naši stari.

Ne postoji problem koji se ne može prevazići ukoliko se sa njime suočimo, a za to je potrebno da otvorimo um i srce, i da budemo spremni na neka rešenja koja mogu da izgledaju kao bolna. Nekada je, međutim, pravovremeni rez jedini način da se ostane u životu, i da se iz bolesti izađe kao pobednik. A mi smo društvo ozbiljno zahvaćeno vrlo ozbiljnom bolešću. Ne možemo se izlečiti menjanjem doktora, ili menjanjem sedativa uz koje lakše podnosimo stvarnost. I moramo se odreći podela! Uvek smo spremni da se delimo: na delije i grobare, na četnike i partizane, na evropljane i nacionaliste, na žute i na plave; i spremni smo da upiremo prstom u one koje smatramo drugačijima od sebe. Poslednje poplave koje su zadesile ceo region pokazale su dve stvari – jako smo složni kada je teško, i kada je to potrebno, narod je svojom voljom i organizovašću pobedio vodenu aždaju, a u isto vreme smo i u toj slozi spremni da se delimo, na one koji pomažu i na one koji sede u fotelji i bleje na Internetu. Iako su ti „blejači“ možda prosledili vitalne informacije ljudima koji su na terenu vodili borbu za živote, iako su ti „blejači“ možda hiljadama kilometara daleko od mesta događaja i možda su donacijama pomogli da se uputi bar prva pomoć na lice mesta. Ne želim sada da otvaram tu diskusiju, poenta je u podeli.

Došlo je vreme da shvatimo da je sudbina u našim rukama, da je svako kovač svoje sreće, da svako svoj krst nosi, i da kada prođe ceo život neće biti važno koliko imamo novca na računu, koliko kuća i stanova, koliko besnih automobila, već će biti važno samo šta ostavljamo onima koji iza nas ostaju i po čemu će nas pamtiti. Po sebičnosti i kukavičluku, ili po nečemu što će sa ponosom prepričavati svojoj deci. Nije to uopšte toliko teško shvatiti, a ni prihvatiti, dovoljno je za početak misliti svojom glavom, ne dozvoliti da umesto nas misle oni za koje smo glasali (ili nismo).

Advertisements

4 thoughts on “Plovidba kroz srpsku stvarnost

  1. Čvrsto verujem da činim sve što mogu. Na svom poslu sam među najboljima, a radim na državnim jaslama. Ne bacam đubre van kante. Ljubazna sam prema svima i ni sa kim se ne sukobljavam, prećutim šta mi nije pravo. Pomažem koliko mogu, učestvujem skromno u svakoj humanitarnoj akciji.
    No, odlučuju , moram napisati birači koji se pale na galamu, na autoritet vođe, uglavnom polupismeni, poluprosti, baš ti koji bacaju đubre kroz prozor, oni su većina, oni su izglasali gore od goreg. pale se na hapšenja, a od toga ništa nemaju, neće živeti bolje ako je uhapšen ovaj ili onaj, mada svakoga treba privesti pravdi, naravno, ali se izvuku usled nedostatka dokaza. To se u javnosti ne piše kolike odštete im se posle plaćaju, važno je da se na sav glas trubi da je neko dolijao, tako se zarađuju poeni. Poplave se ne pominju u mestima gde nije ista lokalna i republička vlast, kažnjavaju birače što ih nisu glasali.
    Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, dok sam studirala, verovala sam da ću živeti bolje od svojih roditelja koji nisu imali fakultet, a živim mnogo gore od pijačnih prodavaca, od frizerke kod koje mogu da priuštim samo šišanje jednom u dva meseca, a jeftina je i pošteno radi svoj posao, od raznih preprodavaca na ulici koji mi kukaju i koje kažnjavam, od taksista koji krše propise, od policajaca koji me za malo gaze na pešačkom prelazu, moram da bežim, a po njihovim prijavama za to isto kažnjavam druge vozače.
    Meni, kao i mnogima u Srbiji za bolji život ništa ne nedostaje, već imam višak, višak obrazovanja, višak lepog vaspitanja, višak kulture., To da menjam neću.
    Nadu nemam. Imam stambeni kredit, da ne bih bila podstanar, imam račune drugu polovinu plate i jedina sam zaposlena u porodici, ni za koga nema posla. Hranimo se od dozvoljenog minusa koji nikada neću pokriti, hvala banci. I opet, žao mi ljudi, ma koliko bahati i arogantni bili, svi su srećni kod mene, jer je kazna uvek u minimumu, iako znam da me lažu o svojim imovinskim i porodičnim prilikama..I tako svet se vrti, živi se samo danas, sutra ne postoji.

    Liked by 1 person

  2. „Došlo je vreme da shvatimo da je sudbina u našim rukama, da je svako kovač svoje sreće, da svako svoj krst nosi, i da kada prođe ceo život neće biti važno koliko imamo novca na računu, koliko kuća i stanova, koliko besnih automobila, već će biti važno samo šta ostavljamo onima koji iza nas ostaju i po čemu će nas pamtiti. Po sebičnosti i kukavičluku, ili po nečemu što će sa ponosom prepričavati svojoj deci….“

    Po čemu će nas pamtiti…po kukavičluku, po nesposobnosti da se bar potrudimo da nešto promenimo…svi mi…pojedinac ne može ništa da promeni, ali mnogo pojedinaca može…

    Podele su naš usud…dva Srbina tri partije…kada bi se bar jednom složili, čudo bi mogli da napravimo…ali…

    Odličan tekst! Sve što mislim napisao si…

    Liked by 1 person

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s