Tresla se gora, vratio se Krim


Svet je proteklih mesec dana sa nepodeljenom pažnjom i u perverznom iščekivanju sukoba većih razmera pratio dešavanja u Ukraijini. Prognozera, poslovično, koliko hoćeš, a shodno tome i toliko različitih prognoza i analiza. A kako stvari, zapravo, stoje? Pokušaću krajnje nepristrasno da dam svoje viđenje celog cirkusa.

Ukrajina je, sama po sebi, bila prosto viđena kao novi trusni poligon, na kome će velike sile odmeriti snage. Zemlja je verski podeljena, na katolike i pravoslavce, a pravoslavci su se među sobom podelili na one lojalne Ruskoj pravoslavnoj crkvi i na one koji su u stadu Ukrajinske autokefalne pravoslavne crvke. Gde god postoji verska podeljenost, pitanje je trenutka kada će do sukoba doći. U svim tim sukobima ceh plati narod, dok se političke i vojne vođe nekako već snađu. Prosto je fascinantno kako u takvim prilikama ljudi ne shvataju koliko su izmanipulisani, i koliko su spremni da poginu za nečije tuđe interese, a sve živeći u ubeđenju da se bore za sebe i za svoju veru, naciju, državu.

Zašto Ukrajina, zašto Krim?

Malo ljudi zna da je Ukrajina Rusiji važna onoliko koliko je i Kosovo važno Srbiji. Rusija je nastala u Kijevu, i on bi s punim pravom mogao da se naziva kolevkom ruske države, jer od „Male Rusije“ je sve i poteklo, a Krim je – pored činjenice da je tu stacionirana jedna od prvih i najvećih ruskih flota – važan zbog toga što je Rusija upravo na Krimu primila hrišćanstvo. Oduvek je on bio ruski, sve do pada Berlinskog zida i raspada SSSR-a, kada se Ukrajina odvojila od Sovjetskog saveza i postala samostalna država. Ne preterano sposobni Jeljcin je, opterećen brigom o tome kako se izboriti sa Miškom Gorbačovim, olako prepustio Krim tadašnjem predsedniku Ukrajine, koji je bio dovoljno korektan da pita Borisa šta će da rade sa tim. Prema izjavama svedoka, Jeljcin je samo odmahnuo rukom i rekao „Ma, nosi…“. Ukrajina je u toj priči, osim što je neočekivano dobila parče teritorije, profitirala i finansijski, jer je sa Moskvom postignut dogovor da se ruska flota stacionirana u Sevastopolju ne izmešta odatle, a Rusija će zauzvrat svojoj bivšoj republici na ime nadoknade plaćati godišnje 200 miliona dolara. Taj je dogovor u kasnijim političkim igrama između Kijeva i Moskve bio često upotrebljavan kao sredstvo ucene: ako vi nama ne učinite to i to, mi ćemo vama uskratiti gostoprimstvo za flotu. Sada je, međutim, Ukrajina došla u situaciju da je ostala i bez Krima i bez 200 miliona dolara, kojima su lepo dopunjavali budžet iz koga su krali svi koji su mogli.

Šta se postiglo stvaranjem žarišta u Ukrajini? Amerika i Rusija su dve vojne i političke supersile, vrlo respektabilne, i njihovo premeravanje piša je potpuno razumljivo. Onog momenta kada je 1989. godine pao Berlinski zid, a taj datum se vodi i kao završetak hladnog rata između SAD i SSSR, počela je nova faza tog sukoba, ali sada bez nekih primetnijih angažovanja vojnih i tajnih službi, rat je preseljen na polje ekonomije, uz konstatno i tiho zveckanje nuklearnim naoružanjem i protivraketnim štitovima. Amerika je stvaranjem ukrajinskog žarišta povukla vrlo mudar politički potez. Pokušala je, pre svega, da na eleganatan način – uvlačeći Ukrajinu u NATO – priđe Rusiji na 4.5 kilometra od granice, i na manje od 500 kilometara od Moskve. Budući da američku spoljnu politiku vode školovani ljudi, koji slušaju pre svega analitičare, oni su morali znati unapred da Putin to neće dozvoliti, jer bi tako lišio Rusiju mogućnosti da u slučaju nuklearnog udara uopšte i odgovori, a upravo je ta mogućnost odgovora jedini faktor koji doprinosi vojnoj ravnoteži među supersilama. Kao što je Kenedi bio spreman da započne nuklearni rat zbog instaliranja ruskih raketa na Kubi, na identičan način bi morao da reaguje i Putin. Ulazak NATO-a na teritoriju Ukrajine i Krima značio bi kapitulaciju Rusije. Sve su to američki stratezi znali, stoga se postavlja pitanje zbog čega su ipak stvarali žarište. Amerika u ovoj konfrontaciji ne gubi ništa. Gine nešto malo pobunjenika i terorista u Ukrajini, ali se otvara još jedna vrlo direktna konfrontacija, sa velikim posledicama po sve učesnike. Evropska unija nije vojna sila, ali joj se politička i ekonomska moć ne može osporiti, a upravo je EU ušla sa Rusijom u direktan ekonomski rat.

U tom ratu ne može biti pobednika, i upravo su zbog toga sve dosadašnje sankcije koje se trilateralno uvode vrlo blage, i simbolične, jer svako svakoga u ovoj priči drži u šahu. Stoji činjenica da Putin može da zavrne slavinu kada je u pitanju snabdevanje gasom, a EU 30% svojih gasnih kapaciteta uvozi upravo iz Rusije, i to bi sve zemlje Unije dovelo u prilično nezgodnu situaciju. Postoji opcija da se gas doprema iz Amerike, ali je to nešto što može da zaživi tek za pet godina, koliko je potrebno da se izgradi infrastruktura, a do tada treba prezimiti četiri ili pet zima. Sa druge strane, 86% ruskog izvoza gasa odlazi upravo u Evropsku uniju, i to bi Rusima značio gubitak ogromnog tržišta. Da, može Putin da se okrene Kini, i da sav taj gas preusmeri na tržište koje je još veće od EU, ali u toj situaciji bi bio primoran da drastično obara cenu, što bi Rusiju opet dovelo u gubitke. Sa druge strane, Nemačka – koja u EU važi za onu zemlju čiji je glas jednakiji od ostalih – ima ogromne investicije u Rusiji: 9.000 nemačkih firmi radi tamo, to je oko 250.000 zaposlenih, ekonomska razmena između te dve zemlje je ogromna, i nemačka imovina na teritoriji Rusije je višestruko veća od ruske na teritoriji Nemačke, i u slučaju recipročnih sankcija Nemci bi svakako bili na većem gubitku. Uzroke za paljenje vatre treba tražiti i u nervoznoj i prilično nesmotrenoj izjavi Medlin Olbrajt, koja se javno zapitala odakle Rusiji pravo da samostalno (malo je falilo da izgovori i „sebično“) koristi sve resurse kojima raspolaže Sibir. Bio je to pokušaj Amerike i EU da se primaknu novim izvorima energije, ali se sada sa sve većom sigurnošću može smatrati da je taj pokušaj propao.

Zaključak koji se nakon svega ovoga nameće je prilično jasan. Mogućnost bilo kakvog vojnog sukoba može se gotovo sigurno odbaciti, pogotovo ako se uzme u obzir javno mnjenje. Zapad ne šalje tako rado svoju decu u ratove širom sveta, dok je ruska javnost vrlo jasno rekla šta misli: Putinov rejting je u odnosu na 60% pre krize oko Krima skočio na 76%, a čak 92% Rusa izjasnilo se da je ZA vojnu intervenciju u Ukrajini. To su toliko respektabilni procenti da čak ni supersile ne mogu da se igraju sa njima. Ostaje dakle da se zvecka ekonomskim oružjem, ali budući da su u tom sukobu svi gubitnici, a nikome se ne ulazi u bitku u kojoj je osuđen na poraz, sada se traži neko zajedničko rešenje, a galama se diže upravo zbog pominjanog javnog mnjenja. Ono što je u celoj priči najvažnije, posmatrano na globalnom nivou, Putin je ovog puta vrlo nedvosmisleno pokazao čvrstinu. Ima nepodeljenu i ogromnu podršku u narodu, ima vojnu snagu, i spreman je da podvuče crtu kada druga strana ne pokaže nameru da se zaustavi. Ono što je, takođe, važno, a odnosi se na mogući ekonomski rat, Rusija ima devizne rezerve od oko 630 milijardi evra, i taj je novac bio tretiran kao novac za crne dane. „Crni dani“ su došli, i Rusija je svesna da ulaskom u ekonomski rat mora da plati enormno visoku cenu. Putin je, međutim, spreman da je plati, pogotovo što ima  od čega.

Advertisements

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s