15 godina kasnije


Godišnjica NATO bombardovanja SR Jugoslavije

Tužna je zemlja u kojoj se vreme meri u odnosu na ratove. Ali naša je, jebeš ga, drugu nemamo. I ja je volim, takvu kakva je. Mogla bi da bude mnogo bolja, ali eto nije, pa šta sad? Ako je nisu ni bombe promenile, neću ni ja sigurno. Baš te bombe i jesu povod za pisanje ovog posta. Navršava se tačno 15 godina od kako je tada vrlo moćna Amerika, urinirajući po Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, započela – krijući se iza NATO-a – vojnu akciju protiv Srbije. Amerikanci su bombardovanje Srbije ironično nazivali akcijom „Milosrdni anđeo“, Srbi su sa svoje strane o toj vojnoj intervenciji govorili kao o „podmukloj i ničim izazvanoj agresiji“. Istina je, po običaju, negde na pola puta. Nije bilo ničeg milosrdnog u bombardovanju civilnih ciljeva, bez obzira na to što je sama akcija imala za cilj da probudi i kod najzadrtijeg Srbina, i kod najvatrenijeg nazovi patriote, želju da Milošević ode sa vlasti. Upotrebio sam izraz nazovi patriota zato što ne smatram patriotizmom sumanuto suprotstavljanje jačem od sebe samo da bi dokazao neki svoj prkos, znajući da ćeš biti poražen i da ćeš pri tom pretrpeti i žrtve. To nije patriotizam, to je idiotizam, i potpuno odsustvo zdravog razuma.

Bračni par Milošević-Marković nije imao problem da iskaže svoj prkos, oni su bili – što bi Bora Čorba rekao u pesmi „…k’o Hitler i Eva Braun…“ – bezbedno smešteni u bunker u Dobanovcima, i oni nisu imali problem da iz tog skloništa šalju narod da brani slobodu na mostovima. Ili su imali dogovor sa NATO soldateskom da se ljudi na tim skupovima ne gađaju, pa su svi ti spektakli na mostovima bili puka parada pijanstva i kiča, ili su bili totalno nezainteresovani za sudbinu svojih podanika i gurali su ih u sigurnu smrt. Što dalje vodi ka tome da se kao nacija ne odlikujemo preteranim intelektom, ako odlazimo na klanje ne mirno poput ovčica, već sve pevajući i u prsa se busajući. Sve su to, međutim, neki unutrašnji problemi koje treba da prevaziđemo sami među sobom, ukoliko za to prevazilaženje snage i hrabrosti imamo.

Svestan sam da će mnogi reći kako je to bombardovanje SR Jugoslavije bilo nepravedno, da je time prekršeno međunarodno pravo, i ja donekle mogu da se složim sa time. Samo donekle. Međunarodno pravo je imaginarna pojava, na koju se pozivaju samo vojno, politički i ekonomski slabe zemlje. Ovaj svet funkcioniše na principima sile, i onaj ko je jači određuje pravila po kojima će se igrati. Pravda postoji samo u bajkama, čak je ni u basnama nema. Sila diktira uslove, i to je nešto što svako normalno ljudsko biće mora da prihvati, ukoliko misli da ostane pri zdravoj pameti. Velike sile su krajem devedesetih godina isplanirale da stacioniraju svoje snage na Kosovu, i to je Srbiji diplomatskim kanalima saopšteno. Miloševiću je u periodu posle potpisivanja sporazuma u Dejtonu i kraja rata u Bosni, kada je počela njegova tiha rehabilitacija, nuđena opcija da reši problem Kosova, jer se OVK i u međunarodnoj zajednici u tom periodu tretirala kao teroristička organizacija. Brojna su svedočanstva o tome da je on tada imao odrešene ruke da situaciju u tom delu Srbije reši na način koji bi bio najbolji za Srbiju. Ne zbog toga što je neko voleo Srbiju, već zbog toga što svako normalan voli da drugi obavi prljavi posao umesto njega. Milošević tada nije imao dovoljno sluha i dovoljno političke i vojne mudrosti, i prokockao je šansu. Vrlo mu je jasno sugerisano da se međunarodna zajednica neće uplitati ukoliko on krene u obračun sa teroristima na jugu Srbije / na Kosovu. Svaki policijski pripravnik zna da se u obračunu sa teroristima koriste anti-terorističke jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova, a naš Vožd je u otvoreni sukob krenuo koristeći pune kapacitete JNA. Možda (samo možda) bi mu to nekako i prošlo kod međunarodne zajednice, da je uspešno rešio problem šiptarskih terorista. On je tu, međutim, omanuo, i Šiptari su (neko bi dodao i „sa punim pravom“) počeli da dižu buku oko prekomerne upotrebe sile, oko ugrožavanja ljudskih i drugih prava, i borba se sa terena preselila u medije i u političke krugove. Ono što je zatim usledilo, moglo bi da bude opisano u zamišljenoj rečenici, koju je neko izgovorio Miloševiću: „Prijatelju, mi te pustismo da rešiš te Šiptare, nisi umeo, sad ćemo mi da se instaliramo dole i mi ćemo to da obavimo kad ti nisi znao.“. Sloba je, kurčevit i očajnički željan vlasti, tada rekao čvrsto NE, znajući da će na kraju biti kako je odlučeno, samo što će u međuvremenu poginuti neznano koliko ljudi, i što će zemlja biti uništena. Svi oni pregovori u Rambujeu i slične diplomatske aktivnosti bile su samo pravdanje pred očima javnosti, i traženje formalnog izgovora za vojnu intervenciju. Mogao je NATO i da se ušeta na Kosovo, bez ikakvog otpora i problema, ali bi to dovelo do neizostavnog kraja Miloševićeve vladavine, a on to – po cenu naših života – nije hteo da dozvoli. Stoga je vojna intervencija bila ništa drugo do iznuđena.

Koliko god da krivim NATO i Ameriku za svaki izgubljeni život, za svakog ranjenika, za svaku srušenu zgradu, za svaki oštećeni most, za sve što su ovoj nesrećnoj zemlji učinili te proklete 1999. godine, toliko krivim i zločinački bračni par koji je tom istom NATO-u prkosio sa 16. nivoa ispod rodne sremačke zemlje. Vrlo sam aktivno učestvovao u izveštavanju o vojnim i političkim akcijama tokom svih 77 dana i noći bombardovanja, i mislim da mi je samo taj adrenalin pomogao da sačuvam zdrav razum. Negde do kraja aprila na sajtu NATO-a su se svakodnevno ažurirali planirani ciljevi u SR Jugoslaviji, i vrlo odgovorno – svestan posledica kakve ova izjava može da povuče – tvrdim da je za veliki broj žrtava tokom bombardovanja kriva isključivo srpska vlast, jer nisu evakuisali ljude. I svaki put kada je Milošević ili neko od njegovih portparola preko televizije ili preko ruskih pregovarača slao kurčevitu poruku svetu, sledećeg dana nas je stizala kazna u vidu gađanja civilnih ciljeva, koje je rahmetli Jamie Shea sa određenom dozom sprdnje nazivao kolateralnom štetom. Najočitiji primer svesnog žrtvovanja ljudi jeste 23. april 1999. godine, kada su Dragoljub Milanović i Milorad Komrakov, po direktnom Miloševićevom naređenju i služeći se pretnjama o gubitku posla, ostavili u zgradi RTS-a u Takovskoj ulici u Beogradu zaposlene, znajući da će tu noć biti bombardovani. Te noći je 16 čestitih entuzijasta životima platilo očajničku Miloševićevu želju da opstane na vlasti. Te noći je 16 porodica unesrećeno zbog manijakalne želje jednog diktatora da i dalje uništava sopstvenu zemlju, a sve da bi udovoljio svojoj bolesti i bolesnim ambicijama svoje supruge. I da ništa drugo u životu nije uradio, Milošević je zaslužio da se u noći između 5. i 6. oktobra 2000. godine strelja kao pas, uz najbliži zid. I da mu putnici namernici zapišavaju grob kad god pored istog prođu. Njega je, međutim, tada sačuvao dobri i čestiti a pomalo i pošteni Koštunica dr Vojislav, i cenu tog šurovanja platio je nakon debakla na nedavno održanim izborima u Srbiji.

Želim da na kraju ovog teksta odam počast svim žrtvama ratnih dejstava u SR Jugoslaviji 1999. godine, da svim njihovim porodicama izrazim još jednom najdublje saučešće, i da poželim da nam se takvo šta nikada više ne dogodi. Ako je neko pomislio da ću drvlje i kamenje sručiti samo na trule zapadne agresore, pogrešio je. Koliko god su krivi oni koji su naredili da se bombarduju civilni ciljevi, toliko su krivi i sprski Nikolae i Elena. Cenu je, kao i uvek, platio narod. I plaća je i dalje. Kako god, svima nam želim da zaboravimo kako zvuče „šizela“ i „smirela“, i u stilu sada već zaboravljenog Avrama Izraela, ovaj post završavam vrlo jednostavno.

Gotovo!

Advertisements

5 thoughts on “15 godina kasnije

  1. Cyberu,

    NATO akcija nije imala naziv „Milosrdni anđeo“ nego prosto ‘Allied forces’. Slobo je morao da ode, na ovaj ili onaj način, izabrao je pogrešan. (ne)Slobodni kapital je vektorska veličina i piči svojim putevima…
    Pozdrav :)

    Liked by 2 people

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s