Rusija, srpska majka

Pratim ovih dana dešavanja na društvenim mrežama i pisanje srpskih medija, pa ne mogu da ne konstatujem – sa ogromnom količinom tuge, ali i besa i izvesne doze gađenja – da je apsolutni hit situacija u Ukrajini. Napinje se komšijska krava u samrtnom ropcu, biće izgleda belaja, zvecka se oružjem, deder da se malo nasladimo! Mediji se utrkuju u smišljanju što eksplozivnijih naslova, u protekle dve sedmice preživesmo najmanje deset početaka III svetskog rata, rakete i raketni štitovi su okretani na sve strane sveta, flote su se preparkirale nebrojeno puta… Na društvenim mrežama sve šljašti od fotomontaža na kojima se glorifikuje snažna majka Rusija, koja po ko zna koji put demonstrira svoju silu i pokazuje Amerikancima da idu u ćošak da se kazne zbog nedoličnog ponašanja. Tužni Obama je uflekaniji od Monike Lewinski nakon oralnog druženja sa Clintonom, toliko ga je ledeni i muževni Putin iznapušavao. Ruski medved je ponovo rasterao američke vrapce, a oni su nas pre 15 godina ničim izazvano, podmuklo i iz mraka bombardovali. E pa sad su videli oni kako je to kad na jačeg udariš!

Kakva satisfakcija, i kakva sreća za sve one poginule tokom bombardovanja, i kakva uteha za sve porodice koje su izgubile nekog svog da bi rahmetli Milošević ostao još koji mesec na vlasti. Probao je i on da bude tvrd (kao što je ovaj put tvrd Putin), ali se baja malo zabrojao, pa smo kolektivno dobili po labrnji, toliko da nam još zvoni u ušima. Ne ide se bez one stvari u svatove, niti se kurobeca pred jačim od sebe. I cela ova priča sa Krimom i Ukrajinom me jako podseća na juni 1999. godine, kada je centralna vest bila (baš kao i proteklih dana): „Ruska vojska je zauzela aerodrom kod _________, i time je jasno pokazala odnos snaga“. Sad ovde umesto crtica možete dopisati Priština ili Krim, ostatak vesti je isti. Bojim se da će i narodi Krima i Ukrajine, poput srpskog življa na Kosovu, da dožive teško razočarenje, ali da se ne bavim ja nečim što nije moje dvorište.

Jako bih voleo kada bismo počeli malo da vodimo računa o tome šta se u našoj avliji dešava, i kako da učinimo neki korak ka boljem životu. Jeste prokleta, odavno je nju Andrić lepo nazvao, ali naša je. I u njoj živimo. Pa hajde onda da počnemo da je uređujemo, da pustimo komšijske krave da žive svoje živote, ili da crknu, ako im je do crkavanja baš stalo. Krajnje je vreme da shvatimo da nam niko neće pomoći dok sami sebi ne počnemo da pomažemo, i da je mnogo mudrije u određenim situacijama pokazati neku vrstu neutralnosti, pogotovo što u velikoj meri zavisimo od onih kojima naša podrška jednoj strani može da zasmeta. Imamo sasvim dovoljno svojih briga, i sasvim dovoljno svojih krava koje su na umoru, da bismo se brinuli zbog komšijskih. I imamo sasvim dovoljno domaćih razloga za proteste, da bismo se spremali da izađemo na protest podrške ovoj ili onoj strani u nekom sukobu koji to možda i nije. Voleo bih, takođe, kada bismo se malo zamislili nad time kako da se promeni postojeće stanje u našoj državi, a ne da sve svaka priča o tome završi kukanjem kako su svi isti, i kako nema šanse za promene, kako tonemo sve dublje… Od kukanja nema selameta, kao što ga nema ni od podrške bilo kojoj od političkih opcija koja nam se na predstojećim izborima nudi. Prosto ne mogu da shvatim da ljudi ne mogu (ili ne žele) da shvate da je jedino rešenje uzeti stvar u svoje ruke, i početi sa promenama u sebi, oko sebe, i pustiti da se talas promena širi u koncentričnim krugovima, dok ne zahvati celo društvo i dok konačno ne uspemo da promenimo pogrešno postavljen sistem.

A u sistemu nam je sve pogrešno. Od prvog do poslednjeg šrafa. To će, ipak, ostati tema za neki drugi post. Ovaj ću završiti pozivom radoznalom čitaocu da – ako ništa drugo – pogleda stranicu na Facebook-u ili sajt (koji je još u pripremi) Udruženja koje može da donese nešto novo, drugačije. Koje nema političke ambicije u smislu dolaska na vlast, koje je ograničilo svoje ciljeve na promenu (raspalog) sistema. Pridružite se, dajte predloge, kritikujte, hajde da počnemo od najsitnijih problema, ličnih, pojedinačnih, pa da krećemo ka periferiji kruga. I da učinimo bar nešto da ova iscrpljena Srbija koliko toliko stane na svoje noge, da ostavimo budućim pokolenjima državu iz koje se neće bežati čim se stekne pravo na pasoš. Da imaju i oni šta da uređuju i unapređuju, i da u tome budu bolji i uspešniji od nas.