Gastarbajterski patriotizam

Patriotizam po svojoj definiciji označava ljubav prema otadžbini, i kao takav ne bi trebalo da bude vrednost koja se meri. Svako voli onoliko i na način na koji je sposoban. Glupo je i bespredmetno polemisati oko toga ko je veći ili manji patriota, svako svoju rodnu grudu voli onoliko i onako kako može i želi. Srpskom biću je jako blizak i nacionalizam, koji po nekoj svojoj definiciji veliča sopstvenu naciju. Kada se pređe u omalovažavanje drugih nacija na račun svoje, to postaje šovinizam, i na njega ne želim da potrošim ni slova. Kombinacija (uglavnom lažnog) patriotizma i nacionalizma održavala je na vlasti bračni par Milošević – Marković više od jedne decenije; ista ta kombinacija prouzrokovala je, takođe, ratove u kojima Srbija nije učestvovala, dovela je do desetina hiljada srpskih grobova, izazvala je nemaštinu, bedu, unazadila nas je u svakom pogledu toliko da je prosto teško poverovati da ćemo ikada moći da povratimo ugled koji je Srbija nekada imala u svetu. Ma koliko on mali bio.

Oduvek se sa ovih prostora odlazilo trbuhom za kruhom, i oduvek se napuštalo ognjište u potrazi za nekom svetlijom budućnošću. Svako ljudsko biće ima pravo da gradi svoju sreću onako kako smatra da je za nju/njega najbolje, i ja ama baš nikome ne osporavam to pravo. Od Nemaca smo za emigrante usvojili izraz gastarbajteri, a taj naziv možda najbolje svedoči o stavu ljudi prema strancima koji dođu na „privremeni“ rad u bilo koju zemlju na svetu. Vrlo jasno je poručeno da su gosti i radnici. Gast + arbajt. I oduvek sam tvrdio da su svi oni koji promene svoje mesto boravišta u potrazi za poslom građani drugog reda. Ne mislim time da unizim bilo koga, to je jednostavno prirodna postavka stvari. Gastarbajter postane stanovnik nekog grada u nekoj državi, ali nema pravo glasa, ne izlazi na izbore. Njegovo je da radi, da plaća dažbine, i da ne talasa. I to je surova realnost. Sa druge strane, gastarbajtere i u domovini posmatraju kao građane drugog reda, jer oni plaćaju porez (i doprinose razvoju države) negde tamo daleko, ne učestvuju aktivno u društvenom životu domovine, jednostavno, odsečeni su. I to je podjednako surova realnost. Sve je to, međutim, stvar izbora pojedinca. Najveća većina gastarbajtera je svoju zemlju napustila dobrovoljno, i ko god je to učinio morao je da bude spreman na posledice.

Popularizacijom Interneta do izražaja je došla jedna vrlo zanimljiva pojava. Ono što je jako iritantno je savetovanje sunarodnika iz udobnosti gastarbajterskog života. Uvek se sa bezbedne udaljenosti tako lako poziva na pobunu, na protest, na lupanje šakom o sto, uvek postoji bezbroj mišljenja, koja su onima koji su ostali u svojoj domovini tako strana, a više su nego očigledna. Uvek oni koji su pobegli odavde imaju toliko predloga i toliko konstruktivnih rešenja. A kada ih čovek upita zašto ne dođu ovde i ne sprovedu te promene u delo, komentari budu obično tipa „Nisam lud, ja ovde živim lepo“. Na stranu to što je to „lepo“ vrlo sumnjive istinitosti, krajnje je nevaspitano soliti pamet nekome sa udaljenosti od nekoliko stotina (ili hiljada) kilometara. Onaj ko zaista voli svoju domovinu i ko želi da utiče na promene koje će dovesti do napretka rodine, on ostane na svom ognjištu, pa se bori da do promena dođe i da svojoj deci ostavi u nasleđe neku bolju i uređeniju državu. Degutantno je savetovati iz tuđine one koji su ostali tu gde jesu. Nije to nikakav patriotizam, to se na čistom srpskom jeziku zove proseravanje. Da ne upotrebim neku grublju reč.

Lično bih svima koji se upuste u gastabajtersku avanturu na granici oduzeo pasoše. Sve je u redu, možeš ti da dođeš na godišnji odmor ili bilo kojom drugom zgodom, niko to pravo neće da ti ospori, ali pasoš ostavi ovde, i uzmi neko drugo državljanstvo. Svaka država živi od poreskih obveznika, i budući da porez plaćaš tamo negde drugde, tamo i uzmi državljanstvo, pa neka ta država brine o tebi, kad ti već brineš o njoj. Ovaj stav jeste donekle radikalan, ali sam duboko ubeđen da je ispravan. O uticaju glasanja gastarbajtera na izgled političke scene u Srbiji neću ovaj put. Ali sam i za to ubeđen da je besmisleno da svojim glasanjem utiču na realnost u domovini, a pri tom su sa dešavanjima upoznati putem (od države kontrolisanih) medija ili društvenih mreža.