No pasaran!

Srbiji je sada, možda više nego ikada, potrebna samo jedna stvar. Bojkot predstojećih izbora. Read my lips: BOJ-KOT. Ideju mi je dao, a ko bi drugi, nego prvi potpredsednik Vlade u ostavci, Aleksandar Clark Kent Vučić. Reče čovek da je dugo lomio, i da je na kraju prelomio, a sve tobož u želji da izađe opoziciji u susret, a i da bi njemu već nuđena rokada (sjaši Dačić da uzjaše Vučić) dobila legitimitet. E pa, gospodine spasioče snegom zavejanih građana i građanki Srbije, to sticanje legitimiteta košta ovu iscprljenu državu nekoliko milijardi. Dinara. Konvertibilnih. Ako ste se već sve dogovorili, i ako je i sam Ivica od Koferčeta shvatio da si ga prerastao, i ako ti je kao čovek ponudio opciju da se rotirate, zašto trošiš novce koje nemamo i teraš nas da ti svojim izlaskom na biračka mesta damo legitimitet? Zajahao si muški, to niko ne može da ti ospori, i nije valjda da ćemo ovako osiromašeni i ojađeni morati da plaćamo sujetu dečaka koji je konačno isplivao iz senke političkih očeva?

Sada je, valjda, konačno došlo vreme da se neizlaskom pokaže volja građana; da se pokaže da nam je pun k….ufer svih i svega, da nam je potpuno svejedno ko će od stranih marioneta da sedi u kojoj fotelji, nama se svakako ne piše dobro dok su oni na vlasti i oko nje. Ne da idemo i da im predajemo bele listiće, ne da idemo i da im predajemo poništene listiće, već da ne idemo. Da pokušamo makar jednom u istoriji da budemo složni i ujedinjeni, i da im kažemo svima: ¡No Pasarán! Jahali su nas Sloba i Mira, i jebali nas u mozak kako su znali i umeli; od Slobinog pada nas jaše kako nas ko dohvati, a mi sve vreme ćutimo i trpimo. I sve se nadamo nekom boljem sutra, koje ne samo da ne dolazi, već se od nas odmiče geometrijskom progresijom. Svakog dana je to bolje sutra za tri dana dalje nego što je bilo juče.

Ko god da se bavi orkestriranjem političkih zbivanja u napaćenoj Stradiji, odradio je posao više nego dobro. Ustinjene su stranke, rasuti su glasovi, isfabrikovano je sasvim dovoljno afera da su i ove i nekoliko sledećih Vlada pod velikim znakom pitanja… I sve se svodi na premeravanje između nekoliko političkih partija; čija je piša duža, i ko je u kom trenutku u stanju da pusti jači mlaz po narodu za koji se deklarativno bori. Pa ako je to sve već tako, i ako nema u nama u pesmama opevane sprske kurčevitosti i spremnosti da se digne kuka i motika, ako nismo u stanju da oteramo bagru, hajde onda bar da budemo do kraja pizde (odnosi se na karakternu osobinu, a ne na polni organ, rekao bi Šerbedžija u „Variola vera“), da se zatvorimo u topline domova svojih i da ih 16. marta izignorišemo skroz. Da im svojim izlaskom ne kažemo: dobro, niste nam baš po volji, ali evo, dali smo vam legitimitet, jašite i dalje.

Ne mislim da bi se bojkotom nešto dramatično postiglo, i svestan sam da nam ne bi potekli med i mleko, ali bio bi to prvi korak ka tom nekom boljem sutra, koje uporno beži od nas. Pa ako neće ono nama, hajde da mi pođemo ka njemu. Upalilo je sa Muhamedom i bregom, možda upali i nama. Ili smo postali toliko apatični i depresivni da više ni za bojkot nemamo muda, već ćemo otići na biračka mesta i glasati prema savesti, iako se rezultat izbora već unapred zna?

Optimista u meni želi da veruje da još uvek ima ljudi koji misle na budućnost ove zemlje i na pokolenja koja ostaju za nama. Nije fer da njima, koji nisu tražili da dođu na ovaj svet, ostavimo pustoš. Hajde da pokušamo da uradimo makar nešto i da doprinesemo da naša deca sutra žive za mrvu bolje nego što smo živeli mi. Nije teško, dovoljno je nedelju 16. marta provesti u kućnom pritvoru. Dobrovoljnom.