Shizofrenija

Teško je ne konstatovati da je dijagnoza iz naslova ovog posta u potpunosti primenjiva na društvo u kome živimo. Ukoliko se skup jednog broja ljudi koji žive na određenoj teritoriji uopšte može nazvati društvom. Tragajući malo za definicijom tog pojma, došao sam do toga da bi društvo trebalo da bude zajednica ljudi koji priznaju iste ili slične vrednosti, a to u našem slučaju nipošto nije tako. Može cela priča da se odnosi i na svet, ali iako se smatram građaninom sveta, ipak sam stanovnik Srbije, i živim po njenim zakonima. Ma koliko oni bili sumanuti.

Nekoliko je parametara koji Srbiju definišu kao shizofreno društvo, a sve počinje od decenijskog silovanja gotovo svih stanovnika Srbije od strane bračnog para Milošević – Marković. A čak i oni koji su im bili bliski, i koji su uživali plodove kriminalnih i nasilnih akata, bili su na svoj način silovani. U psihologiji je poznato da žrtva silovanja može da počne da prevazilazi traume tek onda kada se suoči sa onim što joj se desilo, i kada shvati da biti žrtva nikako ne znači ništa ružno. Mi ne da se ne suočavamo sa terorom koji je nad nama sprovođen, već počinjemo sa nostalgijom da pričamo o vremenu u kome smo bili kolektivna žrtva patološke želje za vlašću pomenutog bračnog para. I sve se intenzivnije ponavlja parola Sve je isto samo njega nema. E pa nije isto, i ja ne bih voleo da bude čak ni slično. Što ne znači da je sada dobro, znači samo da je manje zlo nego što je bilo pod njim(a). Činjenica da priželjkujemo da se vrati era Miloševića, a podsetiću one sa slabijim pamćenjem šta je ta era iznedrila, govori samo o tome da smo izgubili svaki kriterijum, i da smo nenormalno društvo. To je era praznih rafova, plata koje su se kretale u rasponu od 2 do 5 nemačkih maraka, vreme u kome je u ratovima koje nismo vodili izginulo na desetine hiljada Srba, vreme u kome je ljudski život koštao mnogo manje od par bokseva cigareta, period u kome je svako ko je mislio drugačije ili ko je pokušao da zaradi bar neki dinar mešajući se u poslove Miloševića juniora likvidiran na ulici, poput besnog psa.

Upravo ta era je iznedrila i posebnu kategoriju ljudi, koje su mediji u Srbiji romantično nazivali žestokim momcima sa beogradskog asfalta. Uzor klincima nije bio neki košarkaš ili teniser, glumac ili slikar, uzori su im bili ćelavi i zadrigli majmuni okićeni zlatom (sa obaveznim krstom na lancu, kao dokazom svoje religioznosti), naoružani plavušama i džipovima, o pištoljima da i ne govorimo, i postalo je sasvim društveno prihvatljivo da se neko bavi kriminalom ukoliko stekne dovoljno novca da kupi strahopoštovanje. I tu je došlo do potpunog poremećaja sistema vrednosti.

Sledeća kategorija se od prethodne razlikuje samo po sofisticiranosti, a suština je ista. Nezakonite radnje sa ciljem da se protivpravno stekne materijalna korist. Tajkuni su, za razliku od siledžija, svoje poštenje kupovali sponzorisanjem političkih stranaka, i uvek se znalo koji kontroverzni biznismen umesto premijera rukovodi Vladom Srbije. U svetu biznisa postalo je nenormalno (a i nemoralno) na pošten način doći do zarade, a postalo je sasvim legitimno srozati društvenu imovinu, devalvirati joj vrednost, kupiti je bud zašto, a onda veštom preprodajom zgrnuti milione. Svedočanstvo o tome su 24 sporne privatizacije, zbog kojih – i pored naizgled ogromnog napora Velikomučenika Aleksandra – neće odgovarati niko. Jer su u tim transakcijama sve glave mudro namazane puterom, a zna se od kako je sveta i veka da vrana vrani oči ne vadi.

Sledeća kategorija koja je uticala na srozavanje sistema vrednosti su današnjim rečnikom rečeno starlete. Nekada se to na čistom srpskom nazivalo kurva, kasnije je taj naziv preinačen u spoznoruša, da bi danas to zvučalo sasvim fensi. Šta ti je ćerka, čime se bavi? – Pa ona je starleta! Cenim da je bilo kom roditelju neprijatno da za rođeno dete izgovori da se jebe za nešto malo (petominutne) slave i još manje novca. Lepše je reći da je starleta koja je učestvovala u nekom od brojnih realitija. Sve te audicije na koje roditelji odvode decu jesu zapravo pijace na kojima je jedina roba mlado ljudsko meso. Čast izuzecima koji nemaju drugih mogućnosti da iskažu svoj realni talenat, pa se pojave na nekom od tih takmičenja, ali u ogromnoj većini slučajeva radi se samo o patološkoj želji za slavom i svime što uz nju ide. Ako ih i ne odvode, prećutno odobravaju njihovo pojavljivanje u medijima, tako da se situacija ne menja ništa.

Za kraj, a zapravo je to i početak i kraj, i suština problema, uništena je porodica. Cilj je od ljudi stvoriti potrošačke zombije, koji besomučno rade trudeći se da zarade dinar više, da bi odmah sledećeg dana taj dinar uložili u kupovinu nečega što im je potpuno nepotrebno. Čovek koji ceni porodicu i neke tradicionalne vrednosti ni na koji način ne može biti podložan toj vrsti manipulacije, pa se na porodicu krenulo sa više frontova. Emancipacijom, koja je ubila ženstvenost, ali i porodicu; forsiranjem gej brakova, čime se eliminiše mogućnost reprodukcije; konstantnim nipodaštavanjem braka kao institucije, pričama o tome kako papir nikako nije bitan ukoliko se dvoje vole; i mogao bih da nabrajam do prekosutra, ali suština je to. Razoriti porodicu, totalno izvrnuti sistem vrednosti, i onda vešto kontrolisati plebs i sticati sve veću i veću moć. Negde bi to možda i bilo razumljivo, jer činjenica je da je moć izuzetno jak afrodizijak, i prirodna je ljudska težnja ka istoj. Bojim se samo da oni koji sve to rade ne razmišljaju o tome da kad tad mora doći do kulminacije, tj. do tačke odakle nema dalje. Još se više bojim da će se u tom momentu čuti tutanj jahača Apokalipse, ali da će biti prekasno da se bilo šta zaustavi, i da će biti jako slaba uteha to što će se tada uvideti greška.

Svestan sam da su šanse da se vratimo nekim normalnim društvenim vrednostima jako male, gotovo da i ne postoje, ali ne želim da odustanem od vere u tu mogućnost. I to je moja religija; nada da će ljudi početi – ma kako to polako bilo – da se osvešćuju, i da se vraćaju nekim iskonskim vrednostima, i da će se ovaj sunovrat u koji civilizacija užurbano srlja, bar usporiti, ako ne i zaustaviti. Ne zbog mene, ja sam dobar deo svog života proživeo, i to kažem bez trunke patetike, ali zbog svog deteta, i zbog svih drugih nedužnih bića koja smo doneli na ovaj svet bez njihove želje da se to desi. Lepo je praviti i napraviti decu, još je lepše kad se rode i odrastaju, ali je najlepše preuzeti odgovornost za njihovu budućnost.

Nadam se, za kraj, da u ovakvom razmišljanju nisam usamljen.