Recept za bolje sutra

Može reći da već decenijama mudro i uglavnom ćutke pratimo kako ova nesrećna Srbija, a i mi sa njom, tonemo u sve dublje fekalije. I sve mi nešto bajagi kukamo, a ništa ne delamo. I svaka vladajuća garnitura koja dođe na vlast daje ista obećanja, i svi od reda ih zaborave kada se dočepaju fotelja. A marva bez posla ćuti, trpi i gladuje. Tešimo se, valjda, da još uvek ima dovoljno kontejnera po kojima se može prevrtati u nadi da će se naći neki zalogaj hrane. I kada se povede neka ozbiljna priča, koliko se ovde uopšte može ozbiljno pričati, jer nam je umeće komunikacije ispod svake nule, sve se svodi na to da Murta zajaše raju umesto Kurte, i da niko od njih ništa ne može da promeni, i da je tako kako je, i da su se svetski moćnici urotili protiv nas. E pa, drage moje i dragi moji, nije to baš tako!

Pitanje koje sledi je svakako: kako izaći iz čabra u kome se nalazimo? Ne tako lako kao što je lako napraviti plan i program, ali i dobar plan je deo uspeha. Onaj najbitniji.

1. Zašto Srbija ubrzano propada ekonomski?

Zato što smo dozvolili da selo odumre, a sa njim i poljoprivreda. Jedina grana privrede koja može da nas vuče napred, i uz pomoć koje bismo vrlo lako postali ekonomski lider u regionu, umire. A umire zato što se i mlado i staro, i sposobno i nesposobno, seli u grad. Mahom u Beograd, ali i u ostale veće gradove po Srbiji; ma koliko da ih ima. Svi bi da zamene motiku penkalom, da se ušuškaju u državne jasle, i da protraće i svoje i naše živote. Treba samo malo istraživati, pa pogledati recimo vlasničku strukturu nekretnina u Beogradu, i biće odmah jasno koliko je poražavajuće veliki procenat vlasnika stambenih i poslovnih objekata koji sa Beogradom imaju veze koliko i sa Budimpeštom, ili drugom evropskom prestonicom. Još kada se uzmu u obzir svi klanovi koji čas posla nastanu u svakom gradu širom Srbije (crnogorski, bosanski, krajiški, itd…), onda nije ni čudo što je došlo do potpunog poremećaja svega što je do pre neku deceniju funkcionisalo kako tako.

Ono što država pod hitno mora da uradi je organizovani povratak ljudi na selo. Dati im olakšice, maksimalno stimulisati poljoprivrednu proizvodnju i zanatstvo, oporezovati sedenje na dve stolice i posedovanje nekretnina i na selu i u gradu; jednom rečju, dovesti demografsku sliku Srbije u koliko toliko normalno stanje.

2. Šta još ekonomski ubija Srbiju?

Enormno veliki i preskup državni aparat. Kako ko dođe na vlast, umesto da radi na otpuštanju administrativnih radnika, oni još pozapošljavaju bližu i dalju familiju, komšiluk, kumove, i sve druge koje mogu. Ovoj državi nisu potrebni predsednik i premijer, nama je potreban hirurg, koji će rezati gde god se rezati da. I uvek je tu argument kako će ti ljudi ostati bez posla, i kako to nije humano. Pa? Što bilo koga treba da bude briga što će oni ostati bez posla do koga su došli po burazerskoj liniji? Trebalo je da budu svesni da neće trajati večno, a ako su mislili da dočekaju penziju krckajući pare poreskih obveznika, onda i ne zaslužuju da se o njima brine. Da se otpusti cela državna administracija, to bi bilo možda 50.000 radnih mesta. Šta je to naspram blizu dva miliona nezaposlenih? Dva i po procenta. Pa kud ide june, nek ide i uže. Bar će budžet da bude manje opterećen, a to je nešto što je opšte dobro.

3. Ko ima petlju i snage da sprovede takvo šta u delo?

Političari sa ovih prostora nikako, jer su svi zajedno toliko ogrezli u kriminalu, i svi su toliko povezani u nečasnim rabotama, da nema teoretske šanse da se neko prihvati metle i započne veliko spremanje male Srbije. Treba lepo proglasiti bankrot, uvesti moratorijum, dovesti nekoliko stranaca koji bi pokrenuli ovu zemlju sa mrtve tačke, i onda se nadati da će možda našim unucima biti koliko toliko dobro. Svakako nam i spoljnju i unutrašnju politiku vode stranci, ovakvim potezom bismo im samo dali legitimitet i povećali odgovornost.

Jedina smo nacija u Evropi koja još uvek glupo i slepo veruje u postojanje prijateljstva među narodima, i koja se rukovodi emocijama. U međunarodnim odnosima vlada isključivo interes, i to tako i treba da bude, svaki drugačiji odnos bio bi protivprirodni blud. A nesrećni i naivni Srbin večito veruje nekom velikom bratu, i čeka spas iz daleke i prijateljske zemlje. A spas kao i Đekna – još ga nema, a ka’će ne znamo!

Teški su ovo koraci, i potrebna je velika doza hrabrosti i (istorijske) odgovornosti da se bilo ko upusti u sprovođenje takvog plana, ali to je jedina šansa da zaustavimo propadanje i da dečijim koracima krenemo napred. Ka nekoj svetlijoj budućnosti. Ovako idemo samo u mrak. A u mraku ima drekavaca…