Samoodbrana na srpski način


U bilo kom civilizovanom društvu osnovno ljudsko pravo je pravo na privatnost, i na zaštitu lične svojine. O pravu na zaštitu porodice ne bi trebalo da se raspravlja ni u zemljama koje su mnogo nerazvijenije od Srbije. Slučaj koji je uzburkao srpsku javnost poslednjh dana je ubistvo koje se desilo u utorak, 21. maja 2013. godine, na beogradskom Julinom brdu.

Provalnik Vlada Manić, koji iza sebe ima preko 50 krivičnih i prekršajnih prijava, registrovani narkoman koji je nedavno izašao iz zatvora, ušao je kroz prozor u stan Saška Bogoskog, sa kojim su u stanu bili i žena i tek uspavano dete. Prva je svetlo baterijske lampe primetila Saškova supruga Ira, koja je rekla mužu da je neko upao u stan i odmah pozvala policiju. Stan Bogoskih bio je već mesec dana pre tog događaja obijen, i tada su iz stana odneti lap top i dva fotoaparata. Policija je sticajem okolnosti otišla na pogrešnu adresu (umesto na broju 26, tražili su provalnika na adresi Zmajevačka 6). U međuvremenu, Saško je ustao da zaštiti dete, suprugu, sebe i stan, i u rvanju sa provalnikom uspeo je da mu nanese više ubodnih povreda nožem. Lopov je pobegao kroz prozor, ali je 200 metara dalje podlegao povredama. Policija je došla, odradila svoj deo posla, privela Bogeskog, a istražni sudija mu je odredio pritvor od 30 dana.

Šta je trebalo da uradi Saško, pa da izbegne tretman koji sada ima? Da se izvini provalniku što se zatekao u sopstvenom stanu, i što će ipak morati da brani porodicu? Možda je trebalo da mu da nešto novca i da ga isprati i da mu ključeve od kola, da se čovek ne muči po gradskom prevozu? I gde je, konačno, crta preko koje se ne može prelaziti? Gde je granica koja predstavlja minimum ljudskog dostojanstva koje svako biće na ovoj planeti ima pravo da zaštiti? O kakvom se prekoračenju nužne odbrane ovde može raditi? Čovek je reagovao instinktivno, uradio je ono što bi uradio svaki muškarac na njegovom mestu, zaštitio je porodicu i ličnu imovinu. I sada treba da leži u zatvoru? Možda je, ipak, trebalo da dozvoli provalniku da ga ubije, da mu usput siluje suprugu, pa da onda mediji mogu danima da pišu o tragediji kakvu Beograd ne pamti, a i da političari mogu da se utrkuju u izjavama da će dati sve od sebe da se počinilac takvog zločina pod hitno pronađe i uhapsi.

Saško Bogoski je poznati filantrop, koji se godinama zalaže za prava marginalizovanih grupa. Predsednik je NVO za promociju etičkih vrednosti u privatnom i javnom životu, a tokom rata u BiH je radio u Biblijskoj školi i pomagao osobama sa invaliditetom i iseljenicima.

Ovo je deo Saškove biografije. Svestan sam da mu nikakve peticije neće doneti slobodu, i da će oslobađajuću presudu moći da mu isposluje samo vrlo sposoban branilac, ali ću na kraju ovog posta ipak ostaviti link ka online peticiji, koju može da potpiše svako ko se slaže sa onim što je Bogoski uradio.

Za peticiju klikni ovde.

Advertisements

3 thoughts on “Samoodbrana na srpski način

  1. Slažem se sa svim tvojim stavovima, osim sa sumnjom u snagu peticije. Ja verujem u snagu narodne inicijative, tim pre što nas ovakve borbe objedinjuju i daju nadu da ćemo na sličan način ustati svaki put kada se desi velika nepravda prema čoveku. I da će svaka vlast sve više mrati da računa na to da narod, koji više nema snage i volje za krupne promene tipa 6. oktobra, ipak u sebi pronalazi bar toliko snage da se bori za sitne promene koje mu uredjuju život.

    Sviđa mi se

    • Problem sa peticijama ovog tipa je to što bi one trebalo da utiču na najmoćnije političare u državi. A oni nisu skloni da čuju realnost, oni se bave sticanjem sitnih političkih poena, poput ovog ukidanja takse na RTS. Koja je vajda od toga, kad više od 50% stanovništva svakako ne plaća tu taksu, a i protivustavno je plaćati je ako je neko pretplatnik kod kablovskog operatera, recimo. Kako god, ja Sašku želim da što pre izađe iz zatvora, ali ne verujem da će peticija doprineti tome. Žao mi je što je tako, ali mislim da sam ovog puta u pravu.

      Sviđa mi se

  2. Na žalost, ne čudi me što zakon u našoj zemlji definiše pojam samoodbrane kao ubistvo (vidi peticiju). Pritom bi valjda i oni koji su ga pisali branili svoju porodicu u opasnosti svim sredstvima, zar ne bi? Pritom smatram da je ljudski život nešto najdragocenije što postoji, i da izvesno uvek treba učiniti sve moguće da ničiji život ne bude ugrožen. Međutim, u situaciji kada su naši najbliži u opasnosti, nema mnogo razmišljanja, nema vremena za smišljanje strategija. Da li je taj nesrećni provalnik bio svestan kuda se zaputio? Pretpostavljam da baš i nije. Mnogo pitanja, a najvažnije je ovo: da li bi iko od nas postupio drugačije od Saška?

    Sviđa mi se

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s