Jugonostalgija

Post pišem podstaknut emitovanjem filma „Lepa sela lepo gore“ na jednoj TV. Film spada u meni omiljene, iako nemam baš uvek želudac da ga gledam. Dragojevića kao reditelja nešto baš i ne volim, ali ovaj film po mom skromnom mišljenju spada u remek dela balkanske kinematografije. Ono što me je nateralo da se latim tastature nije, ipak, kritika filma, već osvrt na državu čiji je raspad Dragojević maestralno prikazao. Iako mi se čini da je za SFRJ nekako primerenije reći federacija (a najprimerenije tvorevina).

SFR Jugoslavija

Niko ne može da me ubedi da FNRJ (kasnije SFRJ) nije nastala 1943. u Jajcu pod jakim uticajem stranih obaveštajnih službi, pre svega britanskih. Kao što i sada većinu odluka političari sa ovih prostora donose pod stranim uticajem, tako je bilo i onda. Mišljenja sam da su vladari iz senke imali jasnu viziju: poraz Hitlerove Nemačke, stvaranje dve jake koalicije („zapadni blok“ sa Amerikom, Britanijom i novom Nemačkom na čelu i kao protivteža zemlje Varšavskog ugovora, tj. Rusija sa svojim satelitima), a kao neki kamen međaš stvorena je prividno nezavisna država Jugoslavija. Na njeno čelo je postavljen svetski mangup poznat pod imenom Josip Broz, vanbračni sin jednog od Rotšilda i poljske grofice Dombrovske, kome se mora priznati jedno: bio je vanserijski igrač, neverovatne harizme, beskrajnog šarma, i sa puno kontakata u svetu. Uzme li se u obzir čiji je potomak, to i nije ništa čudno, a kada god je trebalo da se pritekne u pomoć tu su bili i Slobodni zidari, široj javnosti poznati kao masoni.

SFRJ je bila, zapravo, jedan veliki eksperiment velikih i dobro sakrivenih igrača. I nije ni malo slučajno što su upravo ove prostore izabrali za takvo eksperimentisanje. Geopolitički položaj je ključni faktor, a to se vidi i danas, kada se američka i ruska koplja lome oko Kosova. Slomljena su, doduše, i sve više padamo u zaborav, Rusija je dostojanstveno podnela poraz, plativši ga srpskom krvlju, ali to ne bi bilo toliko strašno da je naučena lekcija. Ubeđen sam, međutim, da nije. Kao što nikako ne možemo da naučimo da gledamo u budućnost, već uporno sa nostalgijom gledamo u prošlost. I sa uzdasima pričamo kako se lepo živelo za vreme Starog. Nesvesni da smo već uveliko bili osuđeni na propast, i na najkrvaviji od svih ratova – bratoubilački.

Jugoslavija je počivala na iluzijama:

– da smo zemlja u razvoju, a nismo to bili; finansirani smo kreditima koje je Tito dobijao gde je poželeo, a otplaćujemo ih i otplaćivaćemo ih generacijama. Privreda nam je uvek bila katastrofalna, umesto da hranimo pola Evrope, mi smo sav obrt kapitala sveli na uvoz, nikada ništa (značajno) nismo izvozili.
– da živimo u bratstvu i jedinstvu; jedina dodirna tačka sa bratstvom i jedinstvom je istoimeni autoput, koji i sada povezuje Istok sa Zapadom. Oduvek je svaka nacija krišom gajila svoja nacionalistička osećanja. Da se razumemo, nacionalizam je zdrav, i treba ga negovati (za razliku od šovinizma), ali je on u SFRJ bio tabu.
– da smo treća po snazi armija u svetu.
– da će Tito i blagostanje pod njim živeti i trajati večno.

Mnogo je još iluzija i zabluda, ali ne želim da se rasplinem, i hoću da ostavim mesta i za eventualna suprotna mišljenja. Operisan sam od međunacionalne (ili verske) mržnje, i volim to neko vreme ExYu, ali ga volim jer sam živeo bezbrižno. Iako se i tada odlazilo trbuhom za kruhom, što je pouzdan znak da ni tada nisu cvetale ruže, ali se o tome nije smelo govoriti. Nostalgiju sa kojom spomenem Jugoslaviju sve više poistovećujem sa žalom za mladošću, SFRJ kao takva mi je postala potpuno strana. Želja mi je da sa svim komšijama iz bivših bratskih republika imamo korektne i civilizovane odnose, ali ako me iko ikada bude pitao da li bih da se opet bratimimo bez trunke razmišljanja bih rekao: „Ne, hvala!“.