Jugonostalgija


Post pišem podstaknut emitovanjem filma „Lepa sela lepo gore“ na jednoj TV. Film spada u meni omiljene, iako nemam baš uvek želudac da ga gledam. Dragojevića kao reditelja nešto baš i ne volim, ali ovaj film po mom skromnom mišljenju spada u remek dela balkanske kinematografije. Ono što me je nateralo da se latim tastature nije, ipak, kritika filma, već osvrt na državu čiji je raspad Dragojević maestralno prikazao. Iako mi se čini da je za SFRJ nekako primerenije reći federacija (a najprimerenije tvorevina).

SFR Jugoslavija

SFR Jugoslavija

Niko ne može da me ubedi da FNRJ (kasnije SFRJ) nije nastala 1943. u Jajcu pod jakim uticajem stranih obaveštajnih službi, pre svega britanskih. Kao što i sada većinu odluka političari sa ovih prostora donose pod stranim uticajem, tako je bilo i onda. Mišljenja sam da su vladari iz senke imali jasnu viziju: poraz Hitlerove Nemačke, stvaranje dve jake koalicije („zapadni blok“ sa Amerikom, Britanijom i novom Nemačkom na čelu i kao protivteža zemlje Varšavskog ugovora, tj. Rusija sa svojim satelitima), a kao neki kamen međaš stvorena je prividno nezavisna država Jugoslavija. Na njeno čelo je postavljen svetski mangup poznat pod imenom Josip Broz, vanbračni sin jednog od Rotšilda i poljske grofice Dombrovske, kome se mora priznati jedno: bio je vanserijski igrač, neverovatne harizme, beskrajnog šarma, i sa puno kontakata u svetu. Uzme li se u obzir čiji je potomak, to i nije ništa čudno, a kada god je trebalo da se pritekne u pomoć tu su bili i Slobodni zidari, široj javnosti poznati kao masoni.

SFRJ je bila, zapravo, jedan veliki eksperiment velikih i dobro sakrivenih igrača. I nije ni malo slučajno što su upravo ove prostore izabrali za takvo eksperimentisanje. Geopolitički položaj je ključni faktor, a to se vidi i danas, kada se američka i ruska koplja lome oko Kosova. Slomljena su, doduše, i sve više padamo u zaborav, Rusija je dostojanstveno podnela poraz, plativši ga srpskom krvlju, ali to ne bi bilo toliko strašno da je naučena lekcija. Ubeđen sam, međutim, da nije. Kao što nikako ne možemo da naučimo da gledamo u budućnost, već uporno sa nostalgijom gledamo u prošlost. I sa uzdasima pričamo kako se lepo živelo za vreme Starog. Nesvesni da smo već uveliko bili osuđeni na propast, i na najkrvaviji od svih ratova – bratoubilački.

Jugoslavija je počivala na iluzijama:

– da smo zemlja u razvoju, a nismo to bili; finansirani smo kreditima koje je Tito dobijao gde je poželeo, a otplaćujemo ih i otplaćivaćemo ih generacijama. Privreda nam je uvek bila katastrofalna, umesto da hranimo pola Evrope, mi smo sav obrt kapitala sveli na uvoz, nikada ništa (značajno) nismo izvozili.
– da živimo u bratstvu i jedinstvu; jedina dodirna tačka sa bratstvom i jedinstvom je istoimeni autoput, koji i sada povezuje Istok sa Zapadom. Oduvek je svaka nacija krišom gajila svoja nacionalistička osećanja. Da se razumemo, nacionalizam je zdrav, i treba ga negovati (za razliku od šovinizma), ali je on u SFRJ bio tabu.
– da smo treća po snazi armija u svetu.
– da će Tito i blagostanje pod njim živeti i trajati večno.

Mnogo je još iluzija i zabluda, ali ne želim da se rasplinem, i hoću da ostavim mesta i za eventualna suprotna mišljenja. Operisan sam od međunacionalne (ili verske) mržnje, i volim to neko vreme ExYu, ali ga volim jer sam živeo bezbrižno. Iako se i tada odlazilo trbuhom za kruhom, što je pouzdan znak da ni tada nisu cvetale ruže, ali se o tome nije smelo govoriti. Nostalgiju sa kojom spomenem Jugoslaviju sve više poistovećujem sa žalom za mladošću, SFRJ kao takva mi je postala potpuno strana. Želja mi je da sa svim komšijama iz bivših bratskih republika imamo korektne i civilizovane odnose, ali ako me iko ikada bude pitao da li bih da se opet bratimimo bez trunke razmišljanja bih rekao: „Ne, hvala!“.

Advertisements

9 thoughts on “Jugonostalgija

  1. A vidiš, ja o pomenutom filmu ne mislim tako.Čak sam se, svojevremeno, debelo zakačila sa autorom, koji je u nedostatku argumenata na moje primedbe, i danas mislim, opravdane, potegao argumente tipa – da sam ja simpatizer omraženog nam rukovodioca u to vreme i da verujem TV kutiji. Ne znajući da smo sa iste strane barikade. I da ja, samo, ne dam da se, u priči koja jeste PRIČA, moj narod u par navrata onako sramotno karikira.

    Sviđa mi se

      • Najpre na onaj početak, gde Seka Sabljić, dok se svadja sa Mikijem Manojlovićem, pljuje uvis i pljuvačka joj se, da prostiš, sliva niz lice, jer je on na gornjem spratu. Meni je ta scena personifikacija sveg onog karikiranja od strane stvaralaca filmova na račun sopstvenog naroda, samo da bi se dodvorili gledaocima i filmskim kritičarima iz drugih naroda. Jako sramno i ponižavajuće.
        Naravno, ima toga i kod Kusturice, koji nas prikazuje kao Cigane, ali je njegova umetnost daleko veća, pa nekako to lakše progutam. Ovaj drugi, za mene je loš filmski stvaralac. A i u filmskim krugovima nije nešto dobro kotiran.

        Sviđa mi se

  2. U više navrata sam pisala postove o takozvanoj jugonostalgiji, da pomenem samo jedan: http://miljalukic.blogspot.com/2010/05/ne-volim-kad-me-lazu.html.

    I meni je to vreme ostalo kao lepo u sećanju, ali ne zato što je bilo lepo već sam bila mlada, a mladost je lepa i pod bombama. Međutim, nikako ne mogu da shvatim glorifikaciju Zlog Zagorca. Živeli smo u laži, a on je istoriju falsifikovao do neprepoznavanja. Mislim da je to glavni razlog svih kasnijih nedaća i strahota. Ko je kriv? Upravo on! Ne mili mi se ni ime da mu pomenem.

    Sviđa mi se

    • U najvećem delu se slažem sa Vama, osim u jednom: nije kriv samo on. Podjednako su – ako ne i više – krivi i oni oko njega, koji su falsifikovali sve što se moglo falsifikovati; od istorije do naših života. Ne umanjujem time njegovu krivicu, samo želim da naglasim da on nije sam u svemu tome učestvovao.

      Sviđa mi se

  3. @Negoslava

    Da li se real(istič)an prikaz može nazvati karikaturom? Zar nam nije svojstvena sklonost ka pljuvanju (u prenosnom, ali i bukvalnom smislu) po drugima, po cenu da u toj pljuvačini zakačimo i sebe? Naglasio sam i sam da mi Dragojević nije nešto blizak sa svojim stvaralaštvom, niti ga nešto posebno cenim, ali mislim da je ovaj film odličan.

    A i ta Sekina svađa sa Mikijem Manojlovićem je, čini mi se, u filmu „Rane“.

    Sviđa mi se

  4. Ne znam da li sad treba da se osećamo bolje jer nema više nikakve iluzije, već nam je sasvim jasno kako je – loše. Pa se sad pitam dal’ volim onaj život od pre zato što sam bila mlada, kako kaže Milja, ili zato što nam je, kako god okreneš, bilo dobro, ili i zbog jednog, i zbog drugog…
    Znam samo da mi je mozak bio skroz ispran – rat je bio i nikad ga više neće biti, zlo je nestalo, sad su svi dobri i sve je dobro, a SFRJ i „drug Tito“ najbolji.

    Jako me boli trtica otkako sam sa tog oblaka naivnosti tresnula o tvrdu zemlju.

    Pa sad, dal’ bih se vratila? Mislim da ipak ne bih.

    Sviđa mi se

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s