Biti poseban…


Nikada mi neće biti jasno zašto ljudi prave podelu na virtuelni i „stvarni“ svet, ali ta je pojava uzela toliko maha da više i ne pokušavam da ispravim stvari i dokažem ljudima da razlike nema. Iza monitora sede realni ljudi, koji ispisuju realna slova, koji čine realna (zlo)dela, imaju realne emocije, itd… Direktan povod za pisanje ovog posta je debata pokrenuta na Facebooku, na profilu moje zaista drage drugarice Zelene. Ona ima svoje ime i prezime, ali sam vremenom shvatio da voli da je tako oslovljavam, i kako reče – tako je zapažena na webu, te ću je i ja tako zvati.

Od kako je sveta i veka ljudi su težili udruživanju, počev od plemena iz najranije ljudske istorije, pa sve do virtuelnih zajednica u 21. veku. U genetskom kodu nam je upisano da nismo kadri da funkcionišemo kao jedinka, i to je nešto što je aksiom. Postoji, međutim, i ona ljudska potreba da pripadaju posebnoj grupi ljudi, koja se po nečemu – a idealno je ukoliko su to uticaj i moć – odvaja od ostalih. Uniforma je, recimo, oduvek bila simbol moći & afrodizijak: žene vole oficire (kaže pesma stara); medicinske sestre koje poslovično uzdišu za doktorima; piloti koji uzdišu za stjuardesama; fasciniranost vojskom i policijom… I da ne nabrajam dalje, mogao bih do Preobraženija tako. Ljudi jednostavno vole da imaju „posebne“ prijatelje i poznanike, osećaju se tako i oni nekako važnijim. Sve to važi i za virtuelni svet.

Na razne načine ljudi iskrivljene percepcije pomisle da je njihov „uticaj“ na webu Bog zna koliko bitan, a to je prvi korak u skupljanju grupe sledbenika. Uzmemo li za primer neki od bezbroj foruma, tamo su administratori Bogovi i batine, i veliki broj članova prosto pišne firnajz ako im dotični ukaže pažnju. A administratorski posao na forumu je zapravo čista fizikalija, i ti ljudi se, osim po svojoj tehničkoj osposobljenosti, ni po čemu ne razlikuju od drugih forumaša. Titula im, međutim, daje lažni sjaj. Uzmemo li za primer bilo koji chat, situacija je ista. Administratori i operateri su ta izdvojena grupacija kojoj će se velika većina chatera dodvoravati, i koji će svoju „moć“ bahato zloupotrebljavati, prilično nesvesni činjenice da onog trenutka kada na kućištu pritisnu POWER dugme, sve to nestaje, kao mehur od sapunice. Pogledamo li društvene mreže poput Facebooka i Twittera, uticaj se meri po tome koliko ko ima lajkova, i koliko ko ima prijatelja. Još nisam doživeo, od početka postojanja Facebooka, da neko kaže: daj da vidim šta je toj osobi među omiljenim citatima, daj da prelistam statuse ne bi li se našla neka pametna misao. Sve se svodi na: daj da vidim slike, koliko ima prijatelja, koliko ljudi ga/je prati, itd… Te društvene mreže ne razvija niko ko je glup, naprotiv, te su ljudi upravo zbog toga u prvi plan gurnuli četiri magična dugmeta: Like, Follow, Share, Retweet. Akcija, po pravilu, izaziva reakciju, i mreža se automatski širi, postaje aktivnija, a svaka mreža je marketinška arena i funkcioniše po principu „Što više hitova i što više klikova, to više novca“.

Vrlo slična stvar se dešava i sa blogovima. Blog je, bar kada sam ja u pitanju, zamišljen kao vrsta ispusnog ventila, i kao mesto gde čovek može da napiše nešto o čemu razmišlja, što ga muči, što ga raduje, i to što napiše postaje dostupno velikom broju ljudi. Ogradiću se u startu od blogera koji blog koriste kao sredstvo da zarade neki dinar, i svaki njihov angažman na popularisanju istog ću pozdraviti, i to smatram vrlo zdravim i pozitivnim. Ostaje većinska grupa blogera, među kojima je mnogo onih kojima je važno koliko ih ljudi čita. U ljudskoj prirodi je da budemo sujetni, pitanje je samo u kolikoj smo to meri, pa je ta potreba da se napisano i pročita sasvim prirodna. Jako mi, međutim, smeta to što ljude pogađaju te statistike. Blogeri prosto budu tužni kada ispod posta nema more komentara, kada vide da im je posećenost bloga slabija nego ranije, kada se o njihovom čedu ne piše na drugim blogovima… Za takve imam savet: počnite da pišete o erotici na granici pornografije, i ilustrujte svaki post sa nekoliko fotografija istog tipa, i imaćete posećenost. Veliku.

Drugi deo priče o blogovima je nešto što se zove Blogomanija. Setili se ljudi da organizuju regionalnu konferenciju posvećenu blogerima i blogovima. Koliko shvatih iz komentara na Facebooku, tamo će biti i predavanja i predavača, ljudi će moći da se obrazuju i da nauče kako voditi blog. Nekako mi je logičnije da se u Google ukuca „how to blog“ i da se dobije stotine odgovora, pa da se uči na osnovu tuđih iskustava, ali eto prilike i da se pomogne turizam na Staroj planini, a i da neko uzme neki dinar. Da bi se posle pričalo: „E, znaš, upoznao/la sam blogera tog i tog, bili smo zajedno na nekoj konferenciji!“. Moje poimanje bloga i poimanje blogovanja ljudi koji će se zabavljati na pomenutoj konferenciji se očigledno razlikuju. Ali to je sve deo neke osnovne teme ovog posta – biti poseban, biti deo neke grupe. Jer u moru blogova, izdvojila se grupa koju sam do danas bio sklon da nazivam sektom, ali mi je danas pao na pamet prikladniji naziv za sve te neke grupacije koje nastaju u virtuelnom svetu: čopor (jer, zajedno smo jači, i u grupi se manje primete mane).

Advertisements

25 thoughts on “Biti poseban…

  1. Svaki odnos se gradi, pa i virtuelni. Jesam deo čopora i ponosna sam na to. Bloger se ‘postaje’ i doslednošću u pisanju i komuniciranju s ljudima.
    Elem da skratim. Hvala blogovima što su se mnoga onlajn poznanstva pretočila u poznanstva a jedno u prijateljstvo. Hvala blogovima i blogerima što su delili sa nama mnogo toga iz čega sam učila, uživala…
    Malo li je?

    Sviđa mi se

  2. Mda… Sad bi’ ja tebe pitala jesi li i ti u sekti kad bloguješ, al’ nije to sad tema. Uglavnom sam saglasna s tobom po svim tačkama, kad se zagrebe do suštine (pošto u pogledu forme, tj prezentovanja svojih razmišljanja, imamo nešto različite pristupe).

    Zadržaću se na ovom – užasavam se institucije administratora – boga, operatera – malo manjih bogova, i svega što podrazumeva da neko ima kao neku moć, a da mu se neko divi/uvlači u dupe/ima s njim seks (nepotrebno precrtati) u cilju dobijanja mrvica moći ili nekih privilegija. Kao što se užasavam „uticajnosti“ u bilo kojoj sredini, moram reći virtuelnoj jer je ovde sada o tome reč.

    A da volim da me ZAPAZE meni bliski ljudi, iz stvarnog ili virtuelnog sveta, pa volim, izvesno je. Da izazovem neke reakcije volim. Zato i pišem online, a ne lično za sebe (plus što sam narcis egzibicionista, da se ne lažemo). Al’ ne treba mi nikakva popularnost planetarnih razmera.

    A posebna sam već sama po sebi :P.

    I da ti odgovorim na dilemu s početka: iza (tj ispred, hehe) monitora sede pravi, živi ljudi, ali, preko tastature se note, verse i šarene perle mnogo lepše daruju (čitaj – bolje prodaju).

    Sviđa mi se

  3. Ne osećam se prozvanom, jer nisam deo čopora – blog imam tek pola godine i ne poznajem lično nikoga ko bloguje,a i ne idem da naučim kako se vodi blog, jer mislim da znam onoliko koliko mi je potrebno. Ne zaradjujem od bloga, ne fabrikujem lajkove i komentare, trudim se da ih zaradim, kao i čitaoce, kvalitetom onoga što pišem. Nekada se nekome i ne dopadne ono što kažem, lepo razmenimo mišljenja, oni mi uskrate dalje lajkovanje, ali nisam nesrećna zbog toga. Meni se Blogomanija dopada kao ideja – da se ljudi, nekako esnafski, ako tako smem da kažem, povežu, vide ko su oni sa kojima se virtuelno sreću, da čuju nešto novo i korisno.Pa i da se lepo zabave. Ako neko nešto i zaradi , svaka mu čast. Em je ostalima obezbedio jeftin provod i neke korisne informacije, em je uposlio jedan veliki hotel, em dokazao da ima i preduzetničkog duha u sebi…

    Sviđa mi se

    • Nisam ja „prozvao“ sve ljude koji imaju blog, daleko od toga. Veliki je broj onih čije blogove rado pratim, ali nemam običaj da komentarišem. Pročitam i produžim dalje. Blogomanija kao druženje je skroz ok ideja, ali mi se ne sviđa taj edukativni deo. Pogledao sam danas i program. „Doncafe pauza za kafu“. Sponzorstva piče kao blesava. No, 100 ljudi – 100 ćudi. Nekome smeta, nekome ne. I svačiji stav je za poštovanje, elementarno ljudsko pravo je pravo na lični izbor.

      Kako god, dobrodošla na moj blog Negoslava.

      Sviđa mi se

  4. Ukoliko se pitanje odnosi na blogovanje sa ciljem izazivanja nekih promena u društvu – onda sam vrlo ZA. I podržavam i pozdravljam svaki takav pokušaj. Ukoliko ne misliš na to, onda sam pogrešno shvatio pitanje, pa te molim da ga preformulišeš.

    P.S. A gde ja da nađem tvoj blog?

    Sviđa mi se

    • Da – mislim i na izazivanje polemike o nekim stvarima i na izazivanje razmišljanja ljudi o nekoj temi i promene kritikovanih ponašanja, pa i na neke veće promene u društvu, što, recimo, recimo, očekujem od kontraGMO ofanzive, na primer, koja nigde nije glasnija nego na blogovima.
      Nemoj sad još i da mi se smeješ – ja sam ti za pola godine postala tolika blogomanka, da mi nije dovoljan jedan blog – http://negoslava.blogspot.com/, nego sam otvorila i drugi – http://negoslava.wordpress.com/. Pa blogujem sve u šesnaet.

      Sviđa mi se

      • Takvu vrstu blogova podržavam, i smatram ih odličnim načinom da se ukaže na mnogo toga što se u režimskim medijima (a svi su postali takvi) prećutkuje. I kada su u pitanju ti društveno angažovani blogovi u pitanju, ukoliko se desi da me bilo ko pozove da na bilo koji način doprinesem – tu sam, na neviđeno.

        Neću se smejati, meni je ovo drugi blog, ako ne i treći. Drugi „ozbiljan“. A samo ti bloguj, sad imaš „pratioca“ više.

        Sviđa mi se

  5. Ne komentarišem iz dva razloga.

    1. Najčešće se desi da je autor posta rekao šta je mislio, i ja tu nemam šta da dodajem. Glupo je skrnaviti tuđu misao, pogotovo ako se potrudio da je uobliči u post.

    2. Kao što već negde rekoh ježim se od komentara tipa „Jao, ovo je baš lepo napisano“, pa onda dobar domaćin obavezno odgovori nečim tipa „Hvala, eto drago mi je što još neko tako misli…“. To mi je nekako kao ono „Ja tebe serdare, ti mene vojvodo, a znamo se koja smo govna“.

    Ukoliko neka tema iziskuje komentare, onda se o tome diskutuje na forumu, ili se bar naglasi u blogu da se očekuju komentari.

    I za kraj, a trebalo bi da bude s početka: ja nigde nisam rekao da želim da se za mene zna. Link onoga o čemu pišem podelim na Facebooku, i dam mogućnost ljudima sa kojima sam (virtuelni ili realni) prijatelj da pročitaju. Ja zaista ne pišem blog da bih postigao posećenost, i da bi se za mene znalo/čulo. Pišem jer osećam potrebu, ne smeta mi da to podelim sa drugima, ali mi to nije primarni cilj. Da li neko čita vidim i u statistikama, komentari mi ne znače ništa u tom kontekstu.

    Sviđa mi se

  6. Rekla bih za sebe da sam osoba u poodmaklim godinama, ali veoma mlad bloger. Nisam sujetna, ali svakako volim da ono što uradim bude na neki način zapaženo, mada to i nije baš adekvatna reč, koja objašnjava ono što mislim. Stalo mi je da onaj ko pročita nešto na mom blogu to i komentariše, pre svega da bih znala gde grešim, a opet i da naučim nešto od ljudi koji komentarišu, naravno, ukoliko je moguće, a skoro uvek, jeste. Blog mi mnogo pomaže da održim svoje vijuge svežim, a čitanje blogova drugih autora, još i više. Tako da, zadovoljna sam što sam otkrila blogovanje kao novu vrstu druženja i razmene mišljnja, znanja, iskustva… Neka je komentar i ulizički, on ima za mene svoju vrednost, jer ga je ostavila osoba koja je svoje dragoceno vreme potrošila na taj komentar, a ja to cenim. Ono „između redova“, nije do mene, no često ume da da smernice za dalje. Tako da, iako smo virtuelci, a živi, dobro je da postojimo. U ovom svetu svako od nas zasigurno ima svoj deo kolača u svim sferama, pa tako i u blogerskoj, više ili manje, ko kako voli da razmišlja.
    Pozdrav i da umalo da zaboravim, dopada mi se kako pišete i kako ste sve ovo iz ovog teksta veoma pomno i taksativno objasnili:D

    Sviđa mi se

  7. Uvek sam znala da geni nisu voda Nado, a da je tako, govori i ovo što si napisala. Prepoznaje se:D Inače, Cyber, ono TM ne mogu da dopišem, jer ne znam kako to da izvedem na svojoj tastaturi, jer, kao što rekoh, učim i dalje mnogo tog, volim osobe sa manirom jer se to, na žalost, lagano gubi, posebno u komunikaciji:)

    Sviđa mi se

    • Maniri su se odavno izgubili, u poplavi novih „vrednosti“. Ostaje nadanje da se ipak neće skroz izgubiti, a to je moguće postići jedino negujući ih.

      P.S. ™ se ispisuje tako što se drži pritisnut ALT taster, i onda se na numeričkoj tastaturi otkucaju redom brojevi 0153 (ne puštajući ALT taster). ˜

      Sviđa mi se

  8. I ja sam za druženja :) Blogomaniju sam namerno preskočila, između ostalog i zato, što sam procenila da je ove godine pojavljivanje tamo isključivo stvar „prestiža“, ali svako drugo druženje, kafenisanje, trač partije… ne izbegavam :)

    A što se tiče opova, admina i ostalih… u pravu si, neki zaista misle da su nešto „posebno“ (neki=Voja sa Krste=smarač)

    Sviđa mi se

  9. Zašto Blogomanija? Zašto da ne. Prosto bio sam u mogućnosti. Pozvao ljude, ljudi došli, nešto naučili, družili se, malo se proveli i vratili se sa osmehom kući. Njih 400, malo li je? Što se zarade tiče u blagom minusu sam, ali, nije mi žao :)

    Sviđa mi se

    • Kao neko ko je bio samo anonimni zaintereseovani posmatrač na Blogomaniji , iskreno mogu reći i Vama i pokretaču ove teme, da je ovo jedan od bolje organizovanih dogadjaja uopšte, kojima sam prisustvovala ( a prirodom posla upućena sam malko). Jesam bila prvi put na nekom okupljanju blogera, bukvalno nikoga nisam znala lično, ali i da ništa nisam čula i saznala – kako rekoše neki predavači od kojih se očekivalo više, na jednu od tema – o tome se i ne može nešto pametno reći, dovoljno je to što sam upoznala par ljudi.One druge, nadam se, upoznaću na nekom od sledećih okupljanja.
      Ne znam šta je uslovilo minus , iskreno sam se nadala da organizatoru ovo neće biti uzaludan trud u finansijskom smislu, ali bez ikakvog serderisanja, podvlačim – Blogomanija je bila izuzetan dogadjaj, organizovan na zavidnom nivou , a osim tog radnog dela , ovolikom broju ljudi omogućila korisno provetravanje pluća u uma. Da je i samo to, bilo bi više nego dovoljno.
      Čestitam.

      Sviđa mi se

  10. Suština mog posta nije bila protiviti se konkretno Blogomaniji, koja je na kraju ispala kolateralna šteta, jer je bila aktuelna u trenutku dok je nastajao post. Ja sam pisao o stvaranju klanova, i tu pojavu niko ne može poreći. Možemo se praviti da je ne primećujemo, možemo je i ignorisati svesni njenog postojanja, ali moje je pravo da mislim da je to jako ružna pojava. I moje je pravo da konstatujem da je veoma rasprostranjena.

    Sama druženja kao takva generalno su vrlo dobra stvar, i ja sam uvek za stvaranje novih kontakata, a zarada je poslednje što mi je bilo na pameti kada sam spominjao Blogomaniju. Svestan sam da postoje ljudi koji su otišli na pomenutu manifestaciju sa željom da se upoznaju i druže, ali sam takođe svestan da postoje oni koji su se prijavili da bi bili primećeni u društvu „uticajnih“, „poznatih“. I znam ja da ništa neću promeniti svojim pisanjem, ali koristim svoje pravo da kažem šta mi smeta.

    Sve u svemu, meni je iskreno drago što je Blogomanija uspela, i ja želim i organizatoru i učesnicima što više repriza, ali istovremeno bih voleo da se sve to dešava sa što manje poltronstva.

    Sviđa mi se

    • Uz bojazan da zolupotrebljavam autorovo gostopimstvo, želim samo da dodam još i ovo – ma koliko se ne slagala s nekim stavovima iz ovog teksta, što sam već iznela, a ko zna , možda sam ja i neupućena, od njega imam i koristi sadržanim baš u ovom virtuelnom poznanstvu. Tako da, Blogomanija beše i prodje, a naše druženje ostaje.

      Sviđa mi se

      • Nema ni pomena o zloupotrebi gostoprimstva, naprotiv. A ja bih se lično zabrinuo kada bi se na blogu svi slagali sa mojim mišljenjem. Vrlo verovatno bih istog momenta prestao da ga pišem. Uostalom, ja često svesno izaberem temu za koju znam da može da izazove konstruktivnu raspravu. Iz koje svi učesnici izađu mudriji.

        Sviđa mi se

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s