Stop Hagu?


Ramuš Haradinaj

Danas je sudsko veće Tribunala u Hagu po drugi put oslobodilo Ramuša Haradinaja po svim tačkama optužnice. Osim o činjenici da je Tribunal totalno politizovana institucija, iako bi trebalo da bude nezavisna, to govori i o postojanju jakog političkog pritiska na sve međunarodne faktore da se Kosovo uvede u red punopravnih država. Zapadni mediji danas ne analiziraju presudu kao takvu, već se uglavnom bave procenama reakcija iz Srbije, što bi mudrim političarima trebalo da bude signal. Naši vlastodršci se, međutim, utrkuju u najavama prekida saradnje sa Hagom. Jedino je nesrećni premijer pokušao da ublaži stvar i diplomatski je insistirao na nastavku razgovora sa Prištinom, jer je to kurs kog evropska Srbija mora da se drži. Vešto je izbegao da komentariše saradnju sa Tribunalom u Hagu, i podsetio je novinare da je „Tači bio u delagaciji 1999. godine u Rambujeu„, pa da su se i tada vodili pregovori. Zaboravio je, očigledno, da podseti da je Tači u međuvremenuo dao sve od sebe da se istakne na polju ratnih zločina, a možda to u ovoj priči i nije važno.

Ono na šta bih ja podsetio poslovično zaboravne Srbe je činjenica da mi na čelu Vlade imamo jednog od ključnih ljudi vlasti iz vremena ratnih dejstava na Kosovu. Pa ako se već insistira na odgovornosti za ratne zločine, i ako se zgražavamo činjenicom da će Haradinaj ponovo biti premijer Kosova, onda bi trebalo da se upitamo koga biramo za premijera. Ne želim ni jednog jedinog momenta da branim Haradinaja, Gotovinu, ili bilo kog drugog osumnjičenog za ratne zločine, želim samo da podvučem da ni mi u celoj priči nismo bili nevini. Rat počinje zbog politike, iz istog razloga se i završava. I posle ratnih slede političke igre, u kojima se podjednako pobeđuje i gubi kao i u ratu. To što mi nismo sposobni da zauzmemo čvrst stav, da se suočimo sa prošlošću (da bismo mogli da krenemo ka budućnosti), i što uporno izbegavamo da prihvatimo realnost, to ne znači da se i druge države postavljaju tako prema svojim državljanima. Ne kažem da Srbija treba da se bavi švercom droge i drugim vrstama organizovanog kriminala, pa da na taj način plaća lobiste po svetu da zastupaju naše interese, kao što to radi šiptarska država, ali bismo u celoj priči mogli mnogo više da se angažujemo na borbi za sopstvene interese. Među državama ne postoje emocije, već samo i isključivo interesi. I mogli bismo, ako ništa drugo, da učimo kako se to radi od ljudi iz okruženja. Pa ukoliko već nema sposobnih ljudi u ovoj napaćenoj zemlji, mogli bismo da angažujemo nekoga sa strane, ko bi se – u to sam duboko ubeđen – mnogo uspešnije borio za naše interese.

Nikuda mi nećemo stići kukajući kako smo večite žrtve, i kako su drugi prljavi, pokvareni i zli, a prema nama se konstantno čini nepravda. Odavno je prošlo vreme kada smo morali da se trgnemo i kada je Srbija trebalo da promeni svoje ponašanje u međunarodnoj komunikaciji. Kvazipatriotske stranke se sada utrkuju u pljuvačini po Tribunalu u Hagu i Evropskoj uniji, a upravo su oni bili ti koji su dali enorman doprinos jačanju veza sa međunarodnim institucijama. Koštunica nas je vratio u UN, i samim tim prihvatio saradnju sa Hagom, njegova Vlada je isporučila najveći broj srpskih optuženika, a sada im Hag ne valja, i EU je put u smrt. I dok se oni tako okreću kako koji vetar dune, sluđeni Srbin ne zna ništa drugo nego da se žali na svetsku zaveru protiv nas. Ne shvatajući, očigledno, da se tim kukanjem samo tapka umesto, ili se prave koraci unazad.

Pustimo Gotovinu i Haradinaja njihovim sunarodnicima, krajnje je vreme da počnemo da se bavimo problemima u našem društvu.

Advertisements

2 thoughts on “Stop Hagu?

  1. Imamo mi svoj „Hag“ i „specijalni“ i „vrhovni“ sud. Još uvek ne vidimo da smo odavno osuđeni. Osudili su nas na propadanje, lišili prava da živimo više od tri dana kao ljudi (toliko traje, jedva isplaćena zarada). Strašno je što ćemo još dugo biti slepi, zadovoljni time što nam deca nisu gladna (ima za leba), što voćne torte nisu hrana, što se živi i bez prvog voća i povrća, što vaspitavamo decu da poštuju druge i završavaju škole, iako nismo sigurni da je to pravi put. Strašno je to što smo kažnjeni svi, samo se neki još koprcaju trzajima „star€“ slave, dok nam se u prvi plan stavlja da neko nije. To što mi jesmo, nije ni bitno… samo da ne primete komšije… sramota je. Eeee, Srbijo zemljo!

    Sviđa mi se

    • Osudili nas jesu, tu mogu da se složim, ali se osuđujemo i sami. A sve što stoji u komentaru jednostavno potpisujem. Postao nam je – po ugledu na američki – srpski san da odškolujemo decu i da budemo presrećni ako mogu da zagrebu negde preko granice, gde će ih neko poštovati i gde će njihovo znanje i rad biti cenjeni i plaćeni. Umesto da menjamo ovu sredinu koja je naša, mi bežimo trbuhom za kruhom ili šaljemo tamo svoju decu.

      Sviđa mi se

Ostavi komentar

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s